Vuku Stefanoviću, Serbljinu od Serbljina
| Vuku Stefanoviću, Serbljinu od Serbljina Pisac: Lukijan Mušicki |
O početku opolčenija Serbalja
protiv turskih dahija (1804)
Dіe ѕіch ѕelbѕt verlaѕѕen, ѕіnd der Rettung nіcht werth.
Luden
Da, bodri Vuče! Ljute iz nužde su
Premnogi dobri Serbije sinovi,
I mirni, nježni sercem, dušom,
Tuđem nezavidni srebru, zlatu,
Oravši rado svojima volovi,
Po lepim, toplim, plodnima predel'ma,
Ocena svojih žitne njive,
Ručak i užinu čekajući, —
Znaš, zgotovljenu prabapskim načinom
Od vernih ljuba, — nevine desnice
Hajdukom dali, koji zverski
Lesu po gustomu blude bedni;
Umisle hiščne vseljuju v hladnu grud;
Po zemlji najpre maternjoj prostiru
I smrtni strah i trepet; potom
Prehode Savu i Dunav, Tisu.
I tiha reka stranima vodama
Uvis dignuta, sopstvene bregove
Obara, topi tuđe njive.
Gibelj su strasti bez uma krepka.
Beskrvne ruke onima v četi toj.
A drugi, rođen s većima silama,
A k dobru nevešt skloniti se
Turčinu zlobnu za odmaščenje,
Kak' lav razjaren zeleni leti v les,
Na rasputice, planine, v doline,
Za plenom svojim, čalmom sjajnom;
Napada bogate dvore bujno.
Gord, sebe voždom smelima predstavlja;
Taj čas Mars prospe plamen nad Serbijom.
Saziva s Šturca mudra vila
K obrani zemlje junake serpske:
„O hrabri, čujte! Gluvo je doba sad.
Za vas bdim, jadna; s plačnima očima
Pod bledosjajnom lunom gledim
Levo na Drinu, na Timok desno.
Jošt braća, sestre, ocevi, matere
I krotka deca slatko počivaju.
Kakva ji, bedne, kod vas živih
Žalosna sudbina sutra čeka!
Već danas serpska padoše svetila
Pod mačem zlobe: Rečiti Aleksa
Nenadović, i s njime drski
Birčanin Ilija, dobri Ruvim!
A kamo, gde su plemena vašega
Izbrani proči? Kroviju njihovom
Kristalne pređe bivše struje
Sve porumeniše suncu na žal.
Vi mojim rečma serca otvoriste:
Junačke hitro skačete na noge.
Da, tako treba, lozo slavnih!
Lavovi rađaju ravne sebi.
Pohvalna dela snimaju pređašnju
Svu ljagu s čela, daju mu večni blesk.
A pokriveni mrakom, stidom
Grbovi lenivih naslednika.
Istreb' te smest'ju žestoke dahije
Iz zemlje vaše, s njima i njihove
Pod skvernom platom krvožedne
Samomu Stambulu strašne horte.
Mišar i Štubek, Senica, Čučuge
I Svileuva, s njome Ivankovci,
Salaš, svedoci biće vašeg
Duha neustrašljiva, hrabre mišce.
Za vas već rastu lavri na Prahovu,
Na Varvarinu, tam' na Suvodolu,
Vračaru, dugim i širokim
Ponikvam, lozničkom polju ravnom.
Vam krstozračne vejaće horugve
Na gordim stenam' zidanim' pradedi.
U prethodnicam' Serbijade
Uz gusle pevaće s' ime vaše.“
Tronuti njenim iskrenim glasom, svi
V polk blagorodni, česnu pod zastavu,
Za ime, čest i slavu roda,
Zemlje za slatku svobodu lete,
Na sve, kak' munja, strane potekoše,
Čeljust u adsku vrgoše tirane.
K svobodi otvorene dveri;
Pobeda j' pravim junakom skora.
Ti vide, Vuče, međ njima hrabrstvene
Tam' Obiliće, ovde Kosančiće
I Topličane, starog Juga
Sinove, — mačeve ognjesevne.
Ti, srećni, vide krasno pozorište,
Na čas gde vergše Marsa ljubimci mač,
Minervi čistu žertvu nose,
Njoj preporučuju čeda svoja.
Tak' rodu hrabru skiptrom pod železnim,
Pod jarmom, bičem, jedan k varvarstvu šag,
A s nogu lanac odrinuvšu,
Vraćaju s' krasote uma, serca.
25. marta 1816.
Izvor[uredi]
- Leskovac Mladen, Antologija starije srpske poezije, Matica srpska, SKZ, Novi Sad, 1964, str 128-131
|