Вуку Стефановићу, Сербљину од Сербљина
| Вуку Стефановићу, Сербљину од Сербљина Писац: Лукијан Мушицки |
О почетку ополченија Сербаља
против турских дахија (1804)
Dіe ѕіch ѕelbѕt verlaѕѕen, ѕіnd der Rettung nіcht werth.
Luden
Да, бодри Вуче! Љуте из нужде су
Премноги добри Сербије синови,
И мирни, њежни серцем, душом,
Туђем незавидни сребру, злату,
Оравши радо својима волови,
По лепим, топлим, плоднима предел'ма,
Оцена својих житне њиве,
Ручак и ужину чекајући, —
Знаш, зготовљену прабапским начином
Од верних љуба, — невине деснице
Хајдуком дали, који зверски
Лесу по густому блуде бедни;
Умисле хишчне всељују в хладну груд;
По земљи најпре матерњој простиру
И смртни страх и трепет; потом
Преходе Саву и Дунав, Тису.
И тиха река странима водама
Увис дигнута, сопствене брегове
Обара, топи туђе њиве.
Гибељ су страсти без ума крепка.
Бескрвне руке онима в чети тој.
А други, рођен с већима силама,
А к добру невешт склонити се
Турчину злобну за одмашчење,
Как' лав разјарен зелени лети в лес,
На распутице, планине, в долине,
За пленом својим, чалмом сјајном;
Напада богате дворе бујно.
Горд, себе вождом смелима представља;
Тај час Марс проспе пламен над Сербијом.
Сазива с Штурца мудра вила
К обрани земље јунаке серпске:
„О храбри, чујте! Глуво је доба сад.
За вас бдим, јадна; с плачнима очима
Под бледосјајном луном гледим
Лево на Дрину, на Тимок десно.
Јошт браћа, сестре, оцеви, матере
И кротка деца слатко почивају.
Каква ји, бедне, код вас живих
Жалосна судбина сутра чека!
Већ данас серпска падоше светила
Под мачем злобе: Речити Алекса
Ненадовић, и с њиме дрски
Бирчанин Илија, добри Рувим!
А камо, где су племена вашега
Избрани прочи? Кровију њиховом
Кристалне пређе бивше струје
Све поруменише сунцу на жал.
Ви мојим речма серца отвористе:
Јуначке хитро скачете на ноге.
Да, тако треба, лозо славних!
Лавови рађају равне себи.
Похвална дела снимају пређашњу
Сву љагу с чела, дају му вечни блеск.
А покривени мраком, стидом
Грбови ленивих наследника.
Истреб' те смест'ју жестоке дахије
Из земље ваше, с њима и њихове
Под скверном платом крвожедне
Самому Стамбулу страшне хорте.
Мишар и Штубек, Сеница, Чучуге
И Свилеува, с њоме Иванковци,
Салаш, сведоци биће вашег
Духа неустрашљива, храбре мишце.
За вас већ расту лаври на Прахову,
На Варварину, там' на Суводолу,
Врачару, дугим и широким
Пониквам, лозничком пољу равном.
Вам крстозрачне вејаће хоругве
На гордим стенам' зиданим' прадеди.
У претходницам' Сербијаде
Уз гусле певаће с' име ваше.“
Тронути њеним искреним гласом, сви
В полк благородни, чесну под заставу,
За име, чест и славу рода,
Земље за слатку свободу лете,
На све, как' муња, стране потекоше,
Чељуст у адску вргоше тиране.
К свободи отворене двери;
Победа ј' правим јунаком скора.
Ти виде, Вуче, међ њима храбрствене
Там' Обилиће, овде Косанчиће
И Топличане, старог Југа
Синове, — мачеве огњесевне.
Ти, срећни, виде красно позориште,
На час где вергше Марса љубимци мач,
Минерви чисту жертву носе,
Њој препоручују чеда своја.
Так' роду храбру скиптром под железним,
Под јармом, бичем, један к варварству шаг,
А с ногу ланац одринувшу,
Враћају с' красоте ума, серца.
25. марта 1816.
Извор[уреди]
- Лесковац Младен, Антологија старије српске поезије, Матица српска, СКЗ, Нови Сад, 1964, стр 128-131
|