Vran i slavuj
| ←Herkul i lopta | Vran i slavuj Pisac: Ezop, prevodilac: Dositej Obradović |
Lastavica i slavuj→ |
| Basnu je napisao Ezop a Dositej ju je preveo i napisao naravoučenije. |
Vran upita slavuja koliko godina slavuji živu na zemlji: „Sedam godina”, odgovori mali pjevčik — „kad manje, kad više. Mi se ne staramo koliko ćemo živeti, nego samo da lepo i mirno poživimo. — „Međer se ljudi nimalo u pojanju ne razumevaju”, — reče vran — „koji su toliko u vaš glas zaljubljeni i pado vas slušaju. A je li ikada moguće da vi lepše pojete od nas, koji po sto godina živimo?“ To rekne, pak odleti na visoko drevo, i počne iz svega grla krâkati.
„S jedina bo jest mudrost čelovjekom, i dolgota života ne sostoji se u čislugodina”, premudro Solomon uči. Samo dobrodjetelnomu i česnomu človeku prinadleže ove, koje u istom mestu sljeduju, reči: „Skonča v sja v malje, ispolni ljeta dolga”, pridodaje uzrok zašto: „ugodna bo bje”, veli, „gospodevi duša jego”. Iz ovoga vidimo da u samoj dobrodjetelji sostoji se sva cena nauke i mudrosti, sva česnost starinske sedine i sva dolgota života koja prevoshodi Metusalova ljeta; ibo črez nju samu duša bogu ugoždava i blaženu večnost zaslužuje i dobiva. Svi koji se nahode u dobrim opstojatelstvam, i imadu dovoljna sredstva da mogu telu svome ugoditi i sva čuvstva svoja nasladiti, po višoj časti ta ista sredstva na zla i nedozvoljena uslaždenija upotrebljavaju, i to nizašto drugo ne čine razve što sebi dugačak život obeštavaju, a ovaj dolgovremeni život svoj drže u pedeset ili najduže u sto godina. Čini im se dakle da tim godinama neće biti kraja ni konca, i zato, kao onaj u Evangeliju bogatac, govore duši svojej: „Jedi i pij, mila dušice, imaš otkud za sto godina dana; biće ti i preteći će ti!”
Da ovi isti ljudi po slučaju saznadu da nećedu živeti nego samo jošte dva ili tri dni: bi li tako duši svojej govorili? Mučno bi se i od stotine jedan našao, razve da je sasvim ništa drugo nego marvinče. A da što bi činio? Ako je nerazuman, ništa nego: „Jao, lele, i pomagaj!” Ako li je razuman, a on bi upotrebio ta dva ili tri dna da najlepše, najblagorodnije i najslavnije svoje vešti raspoloži i ostavi. Sada dakle svak pametan neka nam pravo kaže: sto godina kad prođu, šta ostaje od njih? Nigde ništa. Ovo dakle čislo godina, koje ćedu proći i u ništa obratiti se, ne bi li razumnije i poleznije bilo na dobro, na čest i na večnu slavu upotrebiti, nego na sujetu, na budalaštine i, što je gore, na večno beščestije i vred? Kad bi ljudi zdravo, čisto i razumno o vremenu života svoga mislili, propalo bi između njih svako zlo, a na ovoga mesto došlo bi i preobladalo bi svako dobro i blagopolučije.
U arapskim istorijam nahodi se jedna koja u samoj vešti nije ništa drugo nego pričta i basnopodobna povjest, ali njejzino naravoučenije tako je lepo i polezno, i toliko se k ovoj materiji dopada, da se ne mogu uzdržati s ingleskoga jezika da je ne prevedem i ovde napišem.
Jedan egipetski sultan zlo življaše i svoje podane udručavaše i mučaše. Neki pošteni i za dobrodjetelj svoju za sveca počitajemi derviš, predstavljajući rečenom sultanu kratkost života, moljaše ga, sovjetovaše i uvještavaše da prestane od zla i nepravde, i da ne privlači na dušu svoju sa nekoliko minuta života večno sramotno ime i saviše muku. Sultan, u samoj mladosti svojeć kao zver silovit, ne može nikako da razume što taj derviš hoće, napominjući mu toliko kratkost života, kad on misli najmanje jošte pedeset godina živiti i carstvovati. Kad derviš već sazna da je ova nadežda dugoga života načalna pučina koja sultana zaslepljava i ne da mu u čuvstvo doći, nađe ga jednom na divanu među prvi poglavari i oficiri carstva, i reče mu: „Jošt jednu stvar što ti rečem, molim te da učiniš, pak ti zatim više neću dosađivati”. „Vala, ako se samo može, hoću što god rečeš, samo da me se već prođeš”.
Tada derviš zapovedi da se donese jedan veliki čabar pun čiste vode, nad kojom on nešto očita, pak rekne sultanu da zamoči svu glavu u tu vodu i da je tu za toliko drži za koliko može svoje dihanije uzderžati.
„Šta glavu?” — odgovori rad i veseo sultan — „bre 'oću se sav kako me vidiš zagnjuriti; samo pamti da mi unapredak ne dolaziš na oči s tvojim naravoučenijem govoreći mi da je moj život kratak, ako si rad da ne ograjišeš”.
„Glavu samo”, — reče derviš — „pak drži je u vodi koliko duže možeš”.
Onda ti on s glavom u čabar. Postoji nekoliko, pa kad je iz vode izvadi, gledajući sa užasom na derviša:
„Ajme, nijedna vero, sveče! Što učini od mene? Koliko li me namuči, da od boga nađeš!”
„Šta ti je učinio?” — zapitaju oficiri.
„Kako šta mi je učinio? Evo ravno dvadeset godina kako trpim neiskazane muke!”
Pak počne iskazivati svoja stradanija na ovi način: „Kako umočih glavu u onu prokletu vodu, nađem se na bregu Nila reke. Digne se rebelija na me, i isteraju me iz carstva, te ti ja beži, ostavljen od sviju svojih, preko nekakvih strahovitih pustih planina i peskovitih polja; dođem u tuđu zemlju, gdi, za ne umreti od gladi, najmim se i služio sam sedam godina. Umre mi gospodar, a ja se — u zli čas po me! — oženim s njegovom udovicom, zlom ženom i prokletom, da joj pod nebom u zlu nejma para! Sedmoro dece s njom sam izrodio, i sve zaludu. Bre tukla me je ta žena, bre mučila me je — iskazati vam ne mogu šta sam tu podneo i pretrpio! A kad prirastu deca, zla kao im i mati, najposle slože se s materom, pak kamenjem bacajući se na me, oteraju me od kuće. Tada ti ja kud ću, što ću, te opet preko istih polja i planina vratim se natrag. Kad dođem na breg Nila, dočekate me vi i priznate me opet za svoga sultana. Posle tolikih stradanija i muka što sam iskusio, zadajem vam moju veru: nećete boljega od mene u celom Egiptu naći”.
Čude se oni, i kažu mu da ništa toga nije bilo, niti je moglo biti za toliko kratko vreme otkad je on glavu u vodu umočio,
„Nije moglo biti? Kratko vreme! Vami je do šale! Bre, mene vi pitajte, koji sam sve to što vam kažem preko glave premetnuo!”
Tada i derviš kaže mu da to sve što je on stradao, to je za toliko bilo za koliko je on glavu u čabru držao; da sad iz toga pozna kratkost života, koji mu se je dosad dugačak predstavljao i činio, i da se unapredak opameti i urazumi.
„Bilo kako bilo”, — reče sultan — „ja toga pokora i sijaseta, i muke i sramote za života ne zaboravih! Odsad pomažite mi samo s vašim dobrim sovjetom, pak ćete me toprv poznati. Gospodine mili bože, da zle ženice! Izbavi take i mog zlotvora! Lako se vami smejati, jer vi jošt ne znate što je zla žena! Zamoč'derte samo glavu u ovi čabar, pak ćete viditi.”
Ova se povest vidi da je izmišljena, i pri prvom pogledu većma se za šalu i smej sastavljena čini; ali kad zdravo njejzino značenje i moral rasudimo, ništa ne može istinitije biti. Zašto, šta je naš život i naših sto godina kad prođu? Ništa! Ovo svi znamo, i niko o tom ne sumnja. Nije li dakle pametnije i bolje: razumno i dobrodjetelno, na našu vremenu i večnu polzu, slavu i blagopolučije ovo nekoliko godina provesti, nego na vremeno i večno beščestije, sramotu i zlopolučije? Slatkopjevni slavujak, ako će samo jednu godinu preživiti, vrednija mu je nego vranu sto; usladi nam proleće pojanjem svojim, izleže svoje piliće i othrani, i svak voli jednoga slavuja čuti da poje nego hiljadu vrana i svraka. Ove će krakati i kreketati koliko ti drago, ali pojati neće nikada, ako će jošt toliko živiti.
Izvori[uredi]
- Antologija srpske književnosti [1]
|
|
|