Voislav kralj srpski/2
| ◄ ПОЗОРЈЕ I | POZORJE II | ПОЗОРЈЕ III ► |
POZORJE II
VUKAŠIN, SELENA
VUKAŠIN (ne vidi Selenu, govori): Ne, ne, dokle god duša u meni sušestvovala bude, dotle me neće on nadvisiti, niti nadamnom gospodovati (oda). Ta baš ako i dotle dođe, da on po želji mog zaslepljenog roditelja i postane kraljem; to neka uveren bude, da ću ga, kao kurjak jagnje, udaviti. — Sad vidim da je ceo svet laskanju predat, niti se razlikuju velikaši, niti ljudi manjeg reda, — svaki ljubi laskanje —, a ni jedan rado ne gleda ono, što pravda iziskuje. (ućuti i na stranu gleda).
SELENA (za sebe govori): Ovo je meni povoljno, što se je moj Vukašin ovako protivu Dobrivoja opolčio. Ja ću se s ovim polzovati, Ljubomir će dokazati Dobrivoju moju želju, a ja ću opet laskati Vukašinu, da ću ga u predprijatju njegovom podpomagati, pak ću budi odkoe strane dobro primljena biti. Istina, da nije pošteno dvoličnim biti, ali po nesreći, malo ljudi i ima čestni i poštenja; jer su se skoro svi trski upodobili, i preklanjaju se svakom i po nuždi i bez nužde, kao ljudi bez postojanog haraktera. (K Vukašinu) Što si se tako jako uznemirio, ljubezni Vukašine?
VUKAŠIN (okrene se k Seleni): Kako se neću uznemiriti! — Poznato ti je zbog čega sam ovamo došao, a i tebe poveo. — Ja sam u punoj nadeždi plivao, da će moji roditelj po pravu rođenja, meni kao najstarijem sinu svome krunu na glavu staviti, i u mesto sebe kraljem me postaviti. No sad sasvim drugo — po celom gradu Magliču rasprostrla se reč, da će jednog od nas troga krunisati. Ovaj mi je glas nepovoljan, i čini me smutna i nevesela; jer da bi i Vukosava krunisao, opet bi mi malo lašne, bilo zato, što mi je rođeni brat, istina, da bi zavistljivo gledao i njegovu krunisanu glavu; ali, ako po nesreći Dobrivoja kruniše, to neka uveren roditelj moj bude, da mu se neće Dobrivoje dugo krunom i porfirom dičiti, makar i mene života koštalo. (razjaren oda). Gromovniče! ti strelom tvojomM ustreli mog nerazsudnog roditelja, koji prezire prvorođenog sina, a vozvišava onog , koji je porod bezzakonog braka. (okrene se k Seleni). O, moja Seleno! ta ja koliko mene radi, toliko više tebe radi želim kraljem postati; jer znam tvoji visoki duh, kako za veličestvom teži.
SELENA: Ti imaš pravo u tome, — ko je li veće dan izbora opredeljen?
VUKAŠIN: Nije jošt, no nadam se da će do dan do dva biti opredeljen.
SELENA: Pak jesi li se sastajao s velikašima kraljevstva, i jesi li što-god od nji dokučiti mogo, šta namerava kralj činiti?
VUKAŠIN: Dokučio sam, da ni mene ni Vukosava ne namerava krunisati, no Dobrivoja.
SELENA: Šta? — Dobrivoja! — ta ja to prokleto ime ni čuti ne mogu, a kamo li na moja usta da izgovorim. — Ja kad god samo na to ime pomislim, sva mi se utroba moja uznemiri i pokoja dan i noć nemam.
VUKAŠIN: Znaj, Seleno! da ako moj roditelj do takovog izumlenija dođe, da krunu stavi na glavu Dobrivojevu, to neka napred znade, da ni njegovu sedinima ukrašenu glavu poštediti neću.
SELENA:Tako i valja, — jer ako tako ne bi postupio, to bi te ceo narod prezirao i za nedostojna počitovati morao; a šta više, i ja ista tvoja supruga, ne bi te više za mušku osobu počitovala, no kecelju bi ti prepasala i rekla: uzmi preslicu pak sedi te predi, kad nisi kadar skiptar pravlenija zadobiti. — A šta ti brat Vukosav o tome misli?
VUKAŠIN: A šta će i on drugo da misli, no ono što i ja; on ga mora ovako isto prezirati, kao i ja; jer smo nas dvojica edinoutrobna braća, i krv naša, koja po nami vri, mora se protivu umetnute grane našem korenu, uzbuditi.
SELENA: Ja sam slušala da Dobrivoje nije vaš rođeni brat: no njegovo porođenje nije mi točno poznato.
VUKAŠIN: Ja veruem da ti nije poznato, jer o tome nigda nismo ni imali razgovora, a teško bi i meni poznato bilo, da mi nije otac u nekoj priliki opovidio.
SELENA: Pak kojim načinom on postade vašim bratom?
VUKAŠIN: Moji deda kralj Vladimir imavši voinu s bugarskim kraljem, opremi mog roditelja kao načalnog vojvodu protivu Bugara, i srazivši se pod gradom Kačainikom, bude naše voinstvo razbijeno. — Roditelj moj našavši se u nuždi, preobuče se u prosto odelo i pobegne u planinu. Lutajući po šumi, uvati ga noć, i po izdaleka opazi svetlost, kojoj se i uputi sebi pribežišta naći, i dospevši mu tamo, nađe jednog pastira u kolebi, kod kog i prenoći. Sutra dan istog pastira kći, po imenu Stanica, bivša naša maćija, donese otcu svome ranu i piće, i onaj dan ostane u kolebi, i s mojim otcem učini poznanstvo, i posle tri meseca dana dogovore se i pobegnu, i oboje srećno prispedu u Maglič. Ded moj, koje za izgubljenim voinstvom, koje li za mojim otcem, kao za edincem svoim, za kog je držao da je za celo poginuo, jako se pobole, i tek što mu se otac moj prijavi, a on od prevelike radosti dušu ispusti. — Velikaši, kako mi deda umre, otca kraljem postave; a on odma Stanicu, koje iz blagodarnosti, koje li poradi ljuobovne naklonosti, poče više paziti, neželi našu majku, koja nemogavši ovo podneti, naskoro preminu, i Stanica postade zakonom suprugom, i Dobrivoja, kog je u grehu začela, rodi, i otca našeg sasvim na svoju ruku obrlati, pak na skoro i ona prestavi se.
SELENA: E, sad sam razumela, — no meni se sasvim nepravedno vidi postupak vašeg roditelja; nije li to javna nepravda, prezirati starije i zakone sinove, a mlađeg, i to u grehu začeđenog sina, krunisati! —
VUKAŠIN: Ta to i maloumna deca viditi mogu, ali šta znam sad da činim.
SELENA: Kako, zar vas dva brata niste mogli s velikašima carstva kakove spletke protivu Dobrivoja učiniti, i glave mu doći, ili, ako ne biste se mogli tvrdo na vaše velikaše, kao na ljude proste i neučene, pouzdati; to što niste iz druge deržave kakovu preučenu izelicu potražili, pak bi vam on, kao čovek preučen, koji se Boga ne boi, a ljudi ne stidi, put pokazao i naučio vas da se neprjijatelja vašeg oslobodite.
VUKAŠIN: O moja Seleno! ti imaš pravo što govoriš: no znaj i to, da mi nikad nismo mogli predviditi, da će naš roditelj tako neuredno postupiti i nas prezreti. Sad sam se zabunio, i neznam šta ću da radim: no tebi dajem slobodu, pak čini što znaš, samo me od Dobrivoja oslobodi.
SELENA (na strani, smešeći se govori): Sad vidim da je ona naša poslovica na istini osnovana, koja veli: „gdi đavo sam ne može da dođe, onde babu opremi.“ Ili po jakošnjm običaju, gdi slaboumni muževi ne mogu, ili ne smedu ili neće da idu, tu upotrebe svoje sobstvene žene da im poslove njiove izvrše; pak u kog bude mlada i lepa žena, pomozi Bože! — može se napredku nadati, makar posle i podozrevao, on je svoj cel postigo; — a u kog po nesreći bude žena ružna ili pomatora, pak ju opremi taj na dve strane gubi: jedno, što je nesrećan sa svojom pameću, a drugo, što mu nije žena u ceni. (okrene se mužu) Vukašine! ja ću stupiti u vaše društvo, i pokazati ću vam subtilne planove, po kojima se možete najlakše vašeg supostata kurtalisati. Idi ti sad i uveri brata tvog Vukosava, da ću sve hitrosti i lukavstva ženska upotrebiti, i vas od supostata vašeg osloboditi.
|