Воислав краљ српски/2

ПРВО ДЕИСТВИЈЕ

ПОЗОРЈЕ II

ПОЗОРЈЕ II

ВУКАШИН, СЕЛЕНА

ВУКАШИН (не види Селену, говори): Не, не, докле год душа у мени сушествовала буде, дотле ме неће он надвисити, нити надамном господовати (ода). Та баш ако и дотле дође, да он по жељи мог заслепљеног родитеља и постане краљем; то нека уверен буде, да ћу га, као курјак јагње, удавити. — Сад видим да је цео свет ласкању предат, нити се разликују великаши, нити људи мањег реда, — сваки љуби ласкање —, а ни један радо не гледа оно, што правда изискује. (ућути и на страну гледа).
СЕЛЕНА (за себе говори): Ово је мени повољно, што се је мој Вукашин овако противу Добривоја ополчио. Ја ћу се с овим ползовати, Љубомир ће доказати Добривоју моју жељу, а ја ћу опет ласкати Вукашину, да ћу га у предпријатју његовом подпомагати, пак ћу буди одкое стране добро примљена бити. Истина, да није поштено дволичним бити, али по несрећи, мало људи и има честни и поштења; јер су се скоро сви трски уподобили, и преклањају се сваком и по нужди и без нужде, као људи без постојаног характера. (К Вукашину) Што си се тако јако узнемирио, љубезни Вукашине?
ВУКАШИН (окрене се к Селени): Како се нећу узнемирити! — Познато ти је због чега сам овамо дошао, а и тебе повео. — Ја сам у пуној надежди пливао, да ће моји родитељ по праву рођенја, мени као најстаријем сину своме круну на главу ставити, и у место себе краљем ме поставити. Но сад сасвим друго — по целом граду Магличу распрострла се реч, да ће једног од нас трога крунисати. Овај ми је глас неповољан, и чини ме смутна и невесела; јер да би и Вукосава крунисао, опет би ми мало лашне, било зато, што ми је рођени брат, истина, да би завистљиво гледао и његову крунисану главу; али, ако по несрећи Добривоја крунише, то нека уверен родитељ мој буде, да му се неће Добривоје дуго круном и порфиром дичити, макар и мене живота коштало. (разјарен ода). Громовниче! ти стрелом твојомМ устрели мог неразсудног родитеља, који презире прворођеног сина, а возвишава оног , који је пород беззаконог брака. (окрене се к Селени). О, моја Селено! та ја колико мене ради, толико више тебе ради желим краљем постати; јер знам твоји високи дух, како за величеством тежи.
СЕЛЕНА: Ти имаш право у томе, — ко је ли веће дан избора опредељен?
ВУКАШИН: Није јошт, но надам се да ће до дан до два бити опредељен.
СЕЛЕНА: Пак јеси ли се састајао с великашима краљевства, и јеси ли што-год од њи докучити мого, шта намерава краљ чинити?
ВУКАШИН: Докучио сам, да ни мене ни Вукосава не намерава крунисати, но Добривоја.
СЕЛЕНА: Шта? — Добривоја! — та ја то проклето име ни чути не могу, а камо ли на моја уста да изговорим. — Ја кад год само на то име помислим, сва ми се утроба моја узнемири и покоја дан и ноћ немам.
ВУКАШИН: Знај, Селено! да ако мој родитељ до таковог изумленија дође, да круну стави на главу Добривојеву, то нека напред знаде, да ни његову сединима украшену главу поштедити нећу.
СЕЛЕНА:Тако и ваља, — јер ако тако не би поступио, то би те цео народ презирао и за недостојна почитовати морао; а шта више, и ја иста твоја супруга, не би те више за мушку особу почитовала, но кецељу би ти препасала и рекла: узми преслицу пак седи те преди, кад ниси кадар скиптар правленија задобити. — А шта ти брат Вукосав о томе мисли?
ВУКАШИН: А шта ће и он друго да мисли, но оно што и ја; он га мора овако исто презирати, као и ја; јер смо нас двојица единоутробна браћа, и крв наша, која по нами ври, мора се противу уметнуте гране нашем корену, узбудити.
СЕЛЕНА: Ја сам слушала да Добривоје није ваш рођени брат: но његово порођење није ми точно познато.
ВУКАШИН: Ја веруем да ти није познато, јер о томе нигда нисмо ни имали разговора, а тешко би и мени познато било, да ми није отац у некој прилики оповидио.
СЕЛЕНА: Пак којим начином он постаде вашим братом?
ВУКАШИН: Моји деда краљ Владимир имавши воину с бугарским краљем, опреми мог родитеља као началног војводу противу Бугара, и сразивши се под градом Качаиником, буде наше воинство разбијено. — Родитељ мој нашавши се у нужди, преобуче се у просто одело и побегне у планину. Лутајући по шуми, увати га ноћ, и по издалека опази светлост, којој се и упути себи прибежишта наћи, и доспевши му тамо, нађе једног пастира у колеби, код ког и преноћи. Сутра дан истог пастира кћи, по имену Станица, бивша наша маћија, донесе отцу своме рану и пиће, и онај дан остане у колеби, и с мојим отцем учини познанство, и после три месеца дана договоре се и побегну, и обоје срећно приспеду у Маглич. Дед мој, које за изгубљеним воинством, које ли за мојим отцем, као за единцем своим, за ког је држао да је за цело погинуо, јако се поболе, и тек што му се отац мој пријави, а он од превелике радости душу испусти. — Великаши, како ми деда умре, отца краљем поставе; а он одма Станицу, које из благодарности, које ли поради љуобовне наклоности, поче више пазити, нежели нашу мајку, која немогавши ово поднети, наскоро премину, и Станица постаде законом супругом, и Добривоја, ког је у греху зачела, роди, и отца нашег сасвим на своју руку обрлати, пак на скоро и она престави се.
СЕЛЕНА: Е, сад сам разумела, — но мени се сасвим неправедно види поступак вашег родитеља; није ли то јавна неправда, презирати старије и законе синове, а млађег, и то у греху зачеђеног сина, крунисати! —
ВУКАШИН: Та то и малоумна деца видити могу, али шта знам сад да чиним.
СЕЛЕНА: Како, зар вас два брата нисте могли с великашима царства какове сплетке противу Добривоја учинити, и главе му доћи, или, ако не бисте се могли тврдо на ваше великаше, као на људе просте и неучене, поуздати; то што нисте из друге державе какову преучену изелицу потражили, пак би вам он, као човек преучен, који се Бога не бои, а људи не стиди, пут показао и научио вас да се непрјијатеља вашег ослободите.
ВУКАШИН: О моја Селено! ти имаш право што говориш: но знај и то, да ми никад нисмо могли предвидити, да ће наш родитељ тако неуредно поступити и нас презрети. Сад сам се забунио, и незнам шта ћу да радим: но теби дајем слободу, пак чини што знаш, само ме од Добривоја ослободи.
СЕЛЕНА (на страни, смешећи се говори): Сад видим да је она наша пословица на истини основана, која вели: „гди ђаво сам не може да дође, онде бабу опреми.“ Или по јакошњм обичају, гди слабоумни мужеви не могу, или не смеду или неће да иду, ту употребе своје собствене жене да им послове њиове изврше; пак у ког буде млада и лепа жена, помози Боже! — може се напредку надати, макар после и подозревао, он је свој цел постиго; — а у ког по несрећи буде жена ружна или поматора, пак ју опреми тај на две стране губи: једно, што је несрећан са својом памећу, а друго, што му није жена у цени. (окрене се мужу) Вукашине! ја ћу ступити у ваше друштво, и показати ћу вам субтилне планове, по којима се можете најлакше вашег супостата курталисати. Иди ти сад и увери брата твог Вукосава, да ћу све хитрости и лукавства женска употребити, и вас од супостата вашег ослободити.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Василије Јовановић, умро 1865, пре 159 година.