Vozila se šajka, mala barka
Vozila se šajka, mala barka,
Puna šajka mladih divojaka.
Šajka im je od suhoga zlata,
Vesla su im tanke vezenice.
Jadra su im srebrom posrebrena, 5
A kapitan Anica divojka.
Do podne im lipo vreme biše,
A od podne vetar brodolomče.
Prevrnu se šajka, mala barka,
Zaplivalo devet divojaka, 10
Zaplivalo na kraj isplivalo,
Ne ispliva najlepša divojka,
Veće viče iz pučine mora:
„Ko bi mene mora izbavio,
Dala bi’ mu bilo lišce moje, 15
Neka ljubi koliko mu drago!”
Ona misli da li ko to čuje,
Al’ to čuje Ivane zlataru.
On se svlači do tanke košulje,
Stisne oči, pa u mors skoči, 20
Pa ispliva Anicu divojku!
„Dušo Anko, što si obećala?”
„Koga sam ti jada obećala?”
„Sedni, Anko, da ti lišce ljubim!”
„Ne ljubi se pokraj mora lišce, 25
Jer bi vidli od mora mornari,
Pa bi mojoj kaživali majki,
Već mi pojdmo u goru zelenu,
Ljubi lišce koliko ti drago!”
Kad su došli u goru zelenu: 30
„Dušo Anko, što si obećala?”
„Koga sam ti jada obećala?”
„Sedni, Anko, da ti lišce ljubim.”
„Ne ljubi se u gorici lišce,
Jer bi vid’la ptica kukavica, 35
Te bi mojoj majki kaživala,
Neg’ mi pojdmo u poljice ravno,
Ljubi lišce koliko ti drago!”
Kad su došli u poljice ravno:
„Dušo Anko, što si obećala?” 40
„Koga sam ti jada obećala?”
„Sedi, Anko, da ti lišce ljubim!”
„Ne ljubi se u poljicu lišce,
Jer bi vid’li od polja pastiri,
Te bi mojoj majki kaživali, 45
Neg’ mi pojdmo bilom dvoru mome,
Ljubi lišce koliko ti drago.”
Kad su došli bilom dvoru njenom,
Ona brže u dvor poletila,
Pa je dvoru vrata zatvorila, 50
Pa je svoju majku dozivala:
„Deder meni torbu strunjavicu,
Umesi mi belu brašsnjicu,
Neka ljubi torbu strunjavicu,
Neka ljubi belu brašenjicu. 55
Kad ne ume mene devojčicu!”
Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg
