Возила се шајка, мала барка
Возила се шајка, мала барка,
Пуна шајка младих дивојака.
Шајка им је од сухога злата,
Весла су им танке везенице.
Јадра су им сребром посребрена, 5
А капитан Аница дивојка.
До подне им липо време бише,
А од подне ветар бродоломче.
Преврну се шајка, мала барка,
Запливало девет дивојака, 10
Запливало на крај испливало,
Не исплива најлепша дивојка,
Веће виче из пучине мора:
„Ко би мене мора избавио,
Дала би’ му било лишце моје, 15
Нека љуби колико му драго!”
Она мисли да ли ко то чује,
Ал’ то чује Иване златару.
Он се свлачи до танке кошуље,
Стисне очи, па у морс скочи, 20
Па исплива Аницу дивојку!
„Душо Анко, што си обећала?”
„Кога сам ти јада обећала?”
„Седни, Анко, да ти лишце љубим!”
„Не љуби се покрај мора лишце, 25
Јер би видли од мора морнари,
Па би мојој каживали мајки,
Већ ми појдмо у гору зелену,
Љуби лишце колико ти драго!”
Кад су дошли у гору зелену: 30
„Душо Анко, што си обећала?”
„Кога сам ти јада обећала?”
„Седни, Анко, да ти лишце љубим.”
„Не љуби се у горици лишце,
Јер би вид’ла птица кукавица, 35
Те би мојој мајки каживала,
Нег’ ми појдмо у пољице равно,
Љуби лишце колико ти драго!”
Кад су дошли у пољице равно:
„Душо Анко, што си обећала?” 40
„Кога сам ти јада обећала?”
„Седи, Анко, да ти лишце љубим!”
„Не љуби се у пољицу лишце,
Јер би вид’ли од поља пастири,
Те би мојој мајки каживали, 45
Нег’ ми појдмо билом двору моме,
Љуби лишце колико ти драго.”
Кад су дошли билом двору њеном,
Она брже у двор полетила,
Па је двору врата затворила, 50
Па је своју мајку дозивала:
„Дедер мени торбу струњавицу,
Умеси ми белу брашсњицу,
Нека љуби торбу струњавицу,
Нека љуби белу брашењицу. 55
Кад не уме мене девојчицу!”
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
