Vladislav/30
| ◄ ПОЗОРЈЕ ДРУГО | POZORJE TREĆE | ПОЗОРЈЕ ЧЕТВРТО ► |
POZORJE TREĆE
Pustinjik, bivši.
PUSTINjIK: Svetli kralju, sreću ti želi, koji sam sreće nema.
VLADISLAV: Tu zadrži za sebe. Šta te k meni dovodi?
PUSTINjIK: Nesreća.
VLADISLAV: Nesreća je druga slabomoćnih duša.
PUSTINjIK: Ili bolje, nesreća je pratilja ljudskoga postupka.
VLADISLAV: Kako hoćeš. Ko si ti?
PUSTINjIK: Ja sam pustinjik pri manastiru Sv. Petke.
VLADISLAV: Tvoje ime?
PUSTINjIK: Sada Partenije.
VLADISLAV: Šta donosiš ti meni?
PUSTINjIK: Veliku tajnu. O, kralju, dopusti da ti ovu otkrijem. Moju dušu užasni gresi pritiskuju.
VLADISLAV: Gresi? Kod koga ti pomoći tražiš? Idi, nadežda te je prevarila.
PUSTINjIK: Nije, kralju, gospodine. Ako san ne vara, kod tebe lek za mene cveta. Saslušaj me, kralju, čudo ćeš ti kod mene naći. Ja sam ubica.
VLADISLAV: Ubica?
PUSTINjIK: Ubica kakvog još nije zemlja videla. Imao sam jednog brata starijeg od mene. O, kako me ovaj milovao! Dušu svoju delio je sa mnom u nevinom detinjstvu. Moj stric zaželi da mi život uzme, kako se uplaši moj dragi brat! Drhtajući dođe k meni, i objavi mi predstojeću pogibelj. Samo njegovom pomoću mogao sam se ja spasti, samo njegovim staranjem mogao sam život čitav sačuvati. Koliko je zbog toga prepatio! Moj stric umre, i ja se opet bratu mome povratim. Ali kakva promena? Moj je brat bolji od mene bio, s tim je i veću cenu kod ljudi imao. On postane poglavicom, i sasvim zavist u meni podigne. Koliko sam se u sebi grizao, koliko sam noći bez spavanja provodio, da bih ja na ovom dostojanstvu jamačno bio, da mi nije brat to preoteo. Najposle se pakao u meni porodi, i ja naumim učiniti krvno delo.
VLADISLAV: Nesrećniče!
PUSTINjIK: Pritvornom nežnošću pristupim k njemu, i pozovem ga u lov. Ovo je za njega poslednji lov bio. Strasti me obuzmu, i ja uzmem na dušu ovu skupu glavu.
VLADISLAV: Demone! Kakav pakao iz tebe govori!
PUSTINjIK: Stani, svetli kralju, još nije moje zločinstvo dovršeno. Strah me obuzme, da me glava tako vrlog čoveka neće lako proći, i ja ovo ubistvo na drugog potvorim.
VLADISLAV (na ove reči iznemogne, i na stolicu sedne).
PUSTINjIK: Taj iskusi udar moga zločinstva, a ja se sam na njegovo mesto postavim.
VLADISLAV: Ko si ti, čudesni čoveče, što utrobu moju tako potresaš?
PUSTINjIK: Tvoj zao duh, kralju Vladislave. (Skine šubaru i bradu). Poznaješ li me?
VLADISLAV: Ha, Ivica!
IVICA: Ivica, Vladislave, Ivica, od koga se nećeš nigda sakriti. Čudovište sveta, znaš li šta si učinio? (Izvadi nož). Jedan glas od tebe, pa će ti ovaj zločinstva prekinuti.
VLADISLAV (uplašeno): Ivica brate, imaj sažalenja.
IVICA: Šta drhćeš, ubico? Koji nisi sažalenja imao s drugim ljudma, koji si na njihove zapevke kamen bio, zašto blediš? Zašto postojano ne dočekaš smrt, od koje nećeš uteći? Radomira si ubio, Smiljku ubio, toliko duša ucvelio. I Vladimiru o glavi radiš.
VLADISLAV: Ivica, oprosti, neće moj mač krv više prolivati. Oprosti!
IVICA: Misliš li ti, da je Ivica tako podal kao ti? Nije Ivica ubica. Pravedni je on sudija, od koga ne misli uteći. Prepravljaj, jadni sine, tvoju grešnu dušu za drugi svet; kratko je vrlo vreme. Pomiri se s tvojom sovešću. Vidiš ovaj (pokazuje mu nož),i s njim nećeš sve isplatiti. Druge muke tebe očekuju. — Šta strepiš? Đavolu si dušu namenuo, možeš li se nadati od Boga milosti? Ustaj, Ivica te još nevredima ostavlja. Doći će, da ti dušu tvoju đavolu pošlje.
VLADISLAV (nasloni se na ruku, i kao da nije pri sebi).
IVICA: Kako je podal porok! U sopstvenom šatoru, vojskom okružen, onemio pred jednom pravednom rukom. S đavolom ostani, Vladislave, Božju si milost proigrao. Nadaj se, do tri dana sastaćemo se opet. (Otide).
|