Vicko Bujović i Osman-kapetan
0001 Kliče straža savrh Kamenara
0002 I dozivlje u mjestu Perastu,
0003 U Perastu Zambelića Luka:
0004 „Suđo naša, Zambeliću Luko,
0005 U Đuriće živjet’ ne možemo
0006 Od turskijeh konja i puškanja,
0007 Od vojnikah Osman-kapetana,
0008 Koji zove Bujovića Vicka
0009 Da mu dođe na mejdan junački!”
0010 Jošter straža u riječi bješe,
0011 U Perastu b’jela knjiga dođe
0012 Na rukami Bujovića Vicka
0013 Od junaka Osman-kapetana,
0014 I ovako u toj knjizi piše:
0015 „Na znanje ti, Bujoviću Vicko,
0016 Jur dođoše tri bijela danka,
0017 Ejvo mene na mejdan junački
0018 Kako smo mi bili uročili
0019 Na sobetu dizdara novskoga!”
0020 Kad je Visko knjigu proučio,
0021 On je nosi Balovića Krilu:
0022 „Moj ujače, tebi sovjet pitam
0023 I u pomoć naše Peraštane!
0024 Vidiš ovdi što mi knjiga piše
0025 Od novskoga Osman-kapetana,
0026 Kako sam ti bio kaživao
0027 Ad sam pozvan bio na mejdanu
0028 Koj’ me čeka na Jošicu ravnu
0029 Evo j’ danas treći danak doš’o!”
0030 Govori mu Balovića Krile:
0031 „O moj sinko, Bujovića Vicko,
0032 Uzdaš li se u srcu svojemu
0033 Da ćeš, sinko, dobiti mejdana?”
0034 On je svomu govorio dondu:
0035 „Ja se ćutim u srcu mojemu
0036 I pouzdan Bogu velikomu
0037 I Blaženoj od Skrpjela Gospi
0038 Da ću dobit’ Osman-kapetana!”
0039 Skupiše se zato Peraštani,
0040 Uljegoše u crkvi prisvetoj,
0041 Najprvo se Bogu pomoliše
0042 I Blaženoj Materi njegovoj,
0043 Pak se oni snažno narediše,
0044 Odabraše Zambelića Luka
0045 I stotinu šnjime Peraštana
0046 Da bi pošli mejdandžiju čuvat’
0047 Na granicu navrh Kamenara,
0048 Jer toliko bješe i Turaka
0049 Sve Novljana s Osman-kapetanom.
0050 Za djevera mejdandžiji daše
0051 Zatočnika Raškovića St’jepa,
0052 Koji bješe srca junačkoga.
0053 Pripraviše velike gajete
0054 I pođoše blizu Kamenara,
0055 Gdje ih čeka Osman-kapetane.
0056 Na granicu staše Peraštani,
0057 Bujovića na mejdan spraviše
0058 I kod njega Raškovića St’jepa.
0059 Kada vidje Osman-kapetane,
0060 Kada vidje Bujovića Vicka,
0061 Ona zareža kao b’jesni lave
0062 Eda bi se d’jete prepanulo,
0063 Pak zapita Raškovića St’jepa:
0064 „Ovo li je moja mejdandžija —
0065 U njega su ruke djetetove,
0066 B’jelo lihce kako u djevojke!”
0067 Odgovara Raškovića St’jepo:
0068 „Ne rugaj se, novski mejdandžijo!
0069 Ako su mu ruke djetetove,
0070 Poznati ćeš kako mačem vlada;
0071 Ako mu je lihce od djevojke,
0072 U njemu je srce od junaka —
0073 Poznati ćeš do malo vremena!”
0074 Sastaše se dvije mejdandžije,
0075 Za junačko zdravlje upitaše,
0076 Jedan drugom desnu dodadoše,
0077 U b’jelo se lihce celivaše.
0078 Zatijem se natrag uzmaknuše,
0079 Pak se oni mladi udariše.
0080 Silno udara Osman-kapetane
0081 Na mlađahna Bujovića Vicka;
0082 Ne može mu Vicko odoljeti,
0083 Er je Osman vrlo mejdandžija,
0084 Zato Vicko na se udaruči,
0085 Uzmaknu se, mlogo natrag dođe.
0086 Vika njemu Raškovića St’jepo:
0087 „Ne smuća’ se, o moj mejdandžijo,
0088 Hitro bolje udri bodimice
0089 Kako sam te učer izučio!”
0090 Posluša ga Bujovića Vicko,
0091 Opori se, vesela mu majka,
0092 Ispod silne sablje Osmanove
0093 Podmećuje britka mača svoga,
0094 Brani glavu, brani desnu stranu.
0095 Dok je Osmana istom umorio,
0096 Na njega je jako nasrnuom
0097 Mačem mu je sablju uvezao,
0098 Bodimice dvaš ga izranio
0099 Kod vilice, a u desno lihce.
0100 Ustraši se Osman-kapetane,
0101 Ranjen junak na se uzmaknu se.
0102 Al’ ga ćera Bujovića Vicko;
0103 Dokle ga je do mora sagnao,
0104 Desnu mu je ruku odsjekao.
0105 Tad zavika Osman-kapetane:
0106 „Bujoviću, mlad gospodičiću,
0107 Tvoj je mejdan, tvoje je junaštvo,
0108 Dobio si me, tvoje je poštenje!”
0109 Tad je Vicko k nebu pogledao,
0110 Iz srca je Bogu zahvalio,
0111 Osmanu je život oprostio,
0112 Pak je sablju njegovu dignuo,
0113 Djeveru je svomu darovao.
0114 Zatijem stade veliko veselje
0115 U svu vojsku Zambelića Luka;
0116 U Novljane žalost i cviljenje.
0117 Prihvatiše svoga mejdandžiju
0118 Žlje duhata Osman-kapetana,
0119 U Novome njega povedoše,
0120 Gdje bolova tri bijela danka,
0121 Pak umrije s jada velikoga
0122 Više nego s rana od mejdana.
0123 S Jošice se lađe uputiše,
0124 Dvije prve koje dopriješe,
0125 Za doglasit’ u Perast veselje
0126 Od ovoga dobita mejdana,
0127 Njeki idu Bujovića majci,
0128 Podaju joj iz mora glasove:
0129 „Veseli se, Bujovića Jelo,
0130 Vicko ti je dobio mejdana!”
0131 Kad to začu Bujovića majka,
0132 Stade ronit’ suze niz obraze
0133 I zahvaljat’ Bogu velikomu
0134 Na ovaku sreću i poštenje,
0135 Pak glasnika lijepo dariva,
0136 Dariva mu svilenu košulju
0137 Navezenu svu suhijem zlatom;
0138 Pak je sv’jema sobet pripravila
0139 Neka piju i veselo pjevu.
0140 U isto doba drugi dopriješe
0141 Bujovića dragoj vjerenici
0142 I nje majci Zmajevića Jani,
0143 Veselu im sreću doglasiše
0144 Da je Vicko dobio mejdana.
0145 Za to ih one l’jepo darovaše —
0146 Mlada dava bijelu mahramu
0147 Navezenu svu samijem zlatom,
0148 A nje majka zlatnijeh cekina
0149 Koliko je mogla zahvatiti
0150 S obje ruke iz jaštiga svoga.
0151 A svi drugi ini Peraštani
0152 Koj’ se vraću s dobita mejdana,
0153 Preko mora put Perasta idu
0154 Puškajući, rado pjevajući.
0155 Među njima je mladi megdandžija,
0156 Kom’ se žarko rumenjaše lihce
0157 Ka’ i sunce u proljetni danak.
0158 Kod njega je Zambelića Luko
0159 I djevere Raškovića St’jepo
0160 S opasanom sabljom Osmanovom,
0161 Što je Vicko njemu darovao.
0162 Kad su došli u Perastu mjestu
0163 Među braćom, veselijem pukom,
0164 Svi u crkvi skupa uljegoše
0165 I svi Bogu snižno zahvališe
0166 I blaženoj Jezusovoj majci
0167 Za poštenje koje zadobiše
0168 Po junačkoj Bujovića ruci,
0169 A najviše po božjoj pomoći.
