Вицко Бујовић и Осман-капетан
0001 Кличе стража саврх Каменара
0002 И дозивље у мјесту Перасту,
0003 У Перасту Замбелића Лука:
0004 „Суђо наша, Замбелићу Луко,
0005 У Ђуриће живјет’ не можемо
0006 Од турскијех коња и пушкања,
0007 Од војниках Осман-капетана,
0008 Који зове Бујовића Вицка
0009 Да му дође на мејдан јуначки!”
0010 Јоштер стража у ријечи бјеше,
0011 У Перасту б’јела књига дође
0012 На руками Бујовића Вицка
0013 Од јунака Осман-капетана,
0014 И овако у тој књизи пише:
0015 „На знање ти, Бујовићу Вицко,
0016 Јур дођоше три бијела данка,
0017 Ејво мене на мејдан јуначки
0018 Како смо ми били урочили
0019 На собету диздара новскога!”
0020 Кад је Виско књигу проучио,
0021 Он је носи Баловића Крилу:
0022 „Мој ујаче, теби совјет питам
0023 И у помоћ наше Пераштане!
0024 Видиш овди што ми књига пише
0025 Од новскога Осман-капетана,
0026 Како сам ти био каживао
0027 Ад сам позван био на мејдану
0028 Кој’ ме чека на Јошицу равну
0029 Ево ј’ данас трећи данак дош’о!”
0030 Говори му Баловића Криле:
0031 „О мој синко, Бујовића Вицко,
0032 Уздаш ли се у срцу својему
0033 Да ћеш, синко, добити мејдана?”
0034 Он је свому говорио донду:
0035 „Ја се ћутим у срцу мојему
0036 И поуздан Богу великому
0037 И Блаженој од Скрпјела Госпи
0038 Да ћу добит’ Осман-капетана!”
0039 Скупише се зато Пераштани,
0040 Уљегоше у цркви присветој,
0041 Најпрво се Богу помолише
0042 И Блаженој Матери његовој,
0043 Пак се они снажно наредише,
0044 Одабраше Замбелића Лука
0045 И стотину шњиме Пераштана
0046 Да би пошли мејданџију чуват’
0047 На границу наврх Каменара,
0048 Јер толико бјеше и Турака
0049 Све Новљана с Осман-капетаном.
0050 За дјевера мејданџији даше
0051 Заточника Рашковића Ст’јепа,
0052 Који бјеше срца јуначкога.
0053 Приправише велике гајете
0054 И пођоше близу Каменара,
0055 Гдје их чека Осман-капетане.
0056 На границу сташе Пераштани,
0057 Бујовића на мејдан справише
0058 И код њега Рашковића Ст’јепа.
0059 Када видје Осман-капетане,
0060 Када видје Бујовића Вицка,
0061 Она зарежа као б’јесни лаве
0062 Еда би се д’јете препануло,
0063 Пак запита Рашковића Ст’јепа:
0064 „Ово ли је моја мејданџија —
0065 У њега су руке дјететове,
0066 Б’јело лихце како у дјевојке!”
0067 Одговара Рашковића Ст’јепо:
0068 „Не ругај се, новски мејданџијо!
0069 Ако су му руке дјететове,
0070 Познати ћеш како мачем влада;
0071 Ако му је лихце од дјевојке,
0072 У њему је срце од јунака —
0073 Познати ћеш до мало времена!”
0074 Састаше се двије мејданџије,
0075 За јуначко здравље упиташе,
0076 Један другом десну додадоше,
0077 У б’јело се лихце целиваше.
0078 Затијем се натраг узмакнуше,
0079 Пак се они млади ударише.
0080 Силно удара Осман-капетане
0081 На млађахна Бујовића Вицка;
0082 Не може му Вицко одољети,
0083 Ер је Осман врло мејданџија,
0084 Зато Вицко на се ударучи,
0085 Узмакну се, млого натраг дође.
0086 Вика њему Рашковића Ст’јепо:
0087 „Не смућа’ се, о мој мејданџијо,
0088 Хитро боље удри бодимице
0089 Како сам те учер изучио!”
0090 Послуша га Бујовића Вицко,
0091 Опори се, весела му мајка,
0092 Испод силне сабље Османове
0093 Подмећује бритка мача свога,
0094 Брани главу, брани десну страну.
0095 Док је Османа истом уморио,
0096 На њега је јако насрнуом
0097 Мачем му је сабљу увезао,
0098 Бодимице дваш га изранио
0099 Код вилице, а у десно лихце.
0100 Устраши се Осман-капетане,
0101 Рањен јунак на се узмакну се.
0102 Ал’ га ћера Бујовића Вицко;
0103 Докле га је до мора сагнао,
0104 Десну му је руку одсјекао.
0105 Тад завика Осман-капетане:
0106 „Бујовићу, млад господичићу,
0107 Твој је мејдан, твоје је јунаштво,
0108 Добио си ме, твоје је поштење!”
0109 Тад је Вицко к небу погледао,
0110 Из срца је Богу захвалио,
0111 Осману је живот опростио,
0112 Пак је сабљу његову дигнуо,
0113 Дјеверу је свому даровао.
0114 Затијем стаде велико весеље
0115 У сву војску Замбелића Лука;
0116 У Новљане жалост и цвиљење.
0117 Прихватише свога мејданџију
0118 Жље духата Осман-капетана,
0119 У Новоме њега поведоше,
0120 Гдје болова три бијела данка,
0121 Пак умрије с јада великога
0122 Више него с рана од мејдана.
0123 С Јошице се лађе упутише,
0124 Двије прве које допријеше,
0125 За догласит’ у Пераст весеље
0126 Од овога добита мејдана,
0127 Њеки иду Бујовића мајци,
0128 Подају јој из мора гласове:
0129 „Весели се, Бујовића Јело,
0130 Вицко ти је добио мејдана!”
0131 Кад то зачу Бујовића мајка,
0132 Стаде ронит’ сузе низ образе
0133 И захваљат’ Богу великому
0134 На оваку срећу и поштење,
0135 Пак гласника лијепо дарива,
0136 Дарива му свилену кошуљу
0137 Навезену сву сухијем златом;
0138 Пак је св’јема собет приправила
0139 Нека пију и весело пјеву.
0140 У исто доба други допријеше
0141 Бујовића драгој вјереници
0142 И ње мајци Змајевића Јани,
0143 Веселу им срећу догласише
0144 Да је Вицко добио мејдана.
0145 За то их оне л’јепо дароваше —
0146 Млада дава бијелу махраму
0147 Навезену сву самијем златом,
0148 А ње мајка златнијех цекина
0149 Колико је могла захватити
0150 С обје руке из јаштига свога.
0151 А сви други ини Пераштани
0152 Кој’ се враћу с добита мејдана,
0153 Преко мора пут Пераста иду
0154 Пушкајући, радо пјевајући.
0155 Међу њима је млади мегданџија,
0156 Ком’ се жарко румењаше лихце
0157 Ка’ и сунце у прољетни данак.
0158 Код њега је Замбелића Луко
0159 И дјевере Рашковића Ст’јепо
0160 С опасаном сабљом Османовом,
0161 Што је Вицко њему даровао.
0162 Кад су дошли у Перасту мјесту
0163 Међу браћом, веселијем пуком,
0164 Сви у цркви скупа уљегоше
0165 И сви Богу снижно захвалише
0166 И блаженој Језусовој мајци
0167 За поштење које задобише
0168 По јуначкој Бујовића руци,
0169 А највише по божјој помоћи.
