Visoki Stevan i divovi
Ovce čuva Janja čobanica,
Na Prologu visokoj planini,
U đevojke hiljadu ovaca,
Pred ovcama mlada čobanica,
Sitno šeće, a plećima kreće, 5
Sitno šeće, sitan vezak veze,
Kad prižeže žarkovito sunce,
Tadaj Janja zaplanduje ovce,
Na planini, u debelom hladu;
A kad sjedne za planine sunce,
Tad pojavi čobanica ovce.
Kad je jedno jutro osvanulo,
Dilber Janja rano uranila,
Uz planinu ovce pojavila,
Kad je bila na vrh od planine,
Đeno ima studena vodica,
Na vodici kameno korito,
Viš' korita česma od mermera,
Tu se poje prebijele ovce,
Kad dođoše ovce do vodice,
Onda reče Janja čobanica:
„Braćo moja, trideset čobana,
Na vodici ovce napojite,
Napojite pak ih pojavite,
Dok počinem pod jelom zelenom,
Jer me sanak ljuto osvojio,
Ja t' je sanak, ja t' je suđen danak.“
Sjede Janja u zelenu travu,
Nasloni se na lijevu ruku,
U ruci joj kita od jablana,
Više glave od jelike grana,
Da joj lice ne opali sunce,
Zaspa Janja kajno janje ludo,
Esabljaše, niko ne gledaše,
To gledaju divi iz planine,
Devet diva devet braćenaca,
Među njima divski starješina,
Do njeg' sjede dva milosna sina,
Oba sina mlada neženjena,
Onda djeca babu besjedila:
„O naš babo, divski starješina,
Vidiš Janje, kitne čobanice,
Đe pojavi uz planinu ovce,
Pak se spušti u zelenu travu,
Zaspa Janja pod jelikom sama,
Da idemo da je odvedemo,
U planinu u kamen pećinu,
Da jednoga brata oženimo,
Jal' mlađega, jali starijega,
Koga 'oće nek uzme đevojka.“
Kad to reče divče momče mlado,
Jedan reče, a svi kail biše,
Od zemljice na noge skočiše,
Niz planinu strmo udariše,
Čobanicu Janju uhvatiše,
Uhvatiše, pak je odvedoše,
Odvedoše gorom i planinom,
Stade piska Janje čobanice,
Ljuto kuka kajno kukavica,
A prevrće kajno lastavica,
Kad viđeše prebijele ovce,
Stade bleka hiljadu ovaca,
Ovce žale Janju čobanicu;
Stade pisak trideset čobana,
Oni žale svoju drugaricu,
Al' zaludu fajde ne imade,
Dilber Janja grozne suze lije,
Pak se tuče i u prsi bije,
A tješi je divski starješina:
„Snaho moja, Janjo čobanice!
Ne proljevaj suze niz obraze,
Ti si meni i mila i draga,
Vazda ću te snaho milovati.“
Jadna Janja grozne suze lije,
A sve kuka kajno kukavica,
Kad su bili na vrh od planine,
Na planini zelena poljana,
A preko nje dvije raskrsnice,
Koje vode jugu i sjeveru,
Jedna vodi gore na planinu,
Druga vodi dolje niz planinu,
Jedna ide na Urumenliju,
Druga ide na Hercegovinu,
Kad su bili divi na planinu,
U zelenu travu posjedoše,
Pak sjedoše rujno piti vince,
Janja roni suze niz obraze,
A u žarko pogleduje sunce,
Sunce gleda, a suncu govori:
„Žarko sunce, što s' me prisjenulo
Oćeš li me ikad ogrijati,
Da l' ćeš meni navjek potavniti?“
Malko vreme za dugo ne bilo,
Dok udari jeka isprijeka,
Stade jeka gore i planine,
Dok evo ti visokog Stevana,
Na doratu ko na gorskoj vili,
Niz bedru mu pozvekuje ćorda,
Na nju Stevan naslonio ruku,
Na ruci mu zećir prsten zlatan,
U prstenu alem kamen dragi,
Kucuka se po balčaku njime,
Sitno kuca, jasno popijeva:
„O đevojko, Janjo čobanice,
Jesi l' bjelo odgojila lice,
Za sokola Vojinović Mića,
Ja ću tebi u svatove poći?“
Kad to začu Janja čobanica,
Ljuto ciknu kajno kukavica,
A prevrnu kajno lastavica,
A zavika grlom bijelijem:
„Jadan, brate, visoki Stevane,
Kami ćeš mi u svatove poći,
Kad su mene divi uhvatili,
Pak će moje obljubiti lice.
Na sramotu srpski' sokolova,
Žarko će me presjenuti sunce.“
Kad to začu visoki Stevane,
Pod sobom je konja zastavio,
Oko sebe okom pogledao,
I jedan'est diva ugledao,
Među njima cvilikuje Janja.
Oštro gleda visoki Stevane,
Oštro gleda, srdito govori,
A doziva divskog starješinu:
„Kopiljane, divski starješina,
Ustan' more, da se ogledamo,
Da vidimo čija je đevojka?“
Kad to začu divski starješina,
Od zemljice na noge skočio,
Za buzdovan rukom prihvatio,
Na divijeg konja zakročio,
Kad se jedan drugom primakoše,
Stadoše se ljuto udarati,
Buzdovanim' među pleći stojne,
Udriše se nekolika puta,
Buzdovanim' pera oblomiše,
Pak balčake u travu baciše,
A za britke sablje prihvatiše,
Svoje britke sablje salomiše,
Spodbiše se po pleći junačke,
A sa konja u travu spadoše
Rosnu travu nogam' pogaziše,
Namjeri se junak na junaka,
Jedan drugom doskočit ne može,
Dok je Stevo divu pritužio,
Kad div viđe će poginuti,
On zavika grlom bijelijem:
„Čujete l' me osam braćenaca!
Zar ćete vi mene upuštiti?“
Kad začuše divi sokolovi,
Svikolici na noge skočiše,
Na Stevana juriš učiniše,
Kad to viđe visoki Stevane,
Dobra mu se sreća dogodila,
Daleko se bješe dodesio,
Dok do njega divi dolećeše,
Svome srcu živo pritužio,
Pak je divom o tle udario,
Saveza mu ruke naopako,
Od lakata taman do nokata,
Iz nokata crna ljeva krvca,
Pak dopade do dora ga svoga,
Pak se doru na srijedu baci,
A poteže tešku topuzinu,
Stade njihe Stevan udarati,
Đe god koga Stevan dostizaše,
Topuzinom teškom udaraše,
Sve u pleći, da ne more leći!
Kako koga Stevan udaraše,
Sa crnom ga zemljom sastavljaše,
Koliko se Stevan razljutio,
Iz zuba mu sipa vatra živa,
Sasipa se na zemljicu crnu,
Sve po zemlji zapaljuje travu,
Dok poveza dive svekolike,
Pak povrati pod sobom dorata,
Oćera ga pod tanku jeliku,
Đeno sjedi Janja nakićena,
Stevan Janji božju pomoć daje,
A Janja mu prihvatila zdravlje,
Ispred njega na noge skočila,
Stevanovu ruku poljubila,
Pak Stevana rukam' zagrlila,
Zagrlila pa ga poljubila,
Uz obraze s obadvije strane,
A najposlje među oči crne,
Te Stevanu tiho govorila:
„O moj brate, visoki Stevane,
Nerođeni kajno i rođeni!
Ti si meni život izbavio,
Išti blaga koliko ti drago.“
A veli joj visoki Stevane:
„Seko moja, kićena đevojko,
Ja ti neću pare ni dinara,
Osjem jednu ovcu jalovicu,
Da zakoljem kod vode jezera,
Da s' napijem crvenike vinca,
Da mezetim ovcu jalovicu.“
Kad to začu Janja nakićena,
Dade Stevi ovcu jalovicu,
A njoj Stevo dva dukata žuta,
Uz dukate zlatan prsten s ruke:
„Na to tebi, kićena đevojko,
Neka znadeš da si isprošena,
Za sokola Vojinović Mića.“
A Janja se smjerno poklonila,
Stevanovu ruku poljubila,
Iz ruke mu prsten prihvatila.
Tadaj Stevan na noge skočio,
Pak pojaha debela dorata,
A povede jedanajest diva,
Da ih vodi Krušev-dolu slavnom,
Onda reče divski starješina:
„Gospodine, carević Stevane,
Pokloni mi život na mejdanu,
I mojijeh osam braćenaca,
I dva sina oba neženjena,
Ja ću tebe dobro darovati,
Daću tebi ubojitu str'jelu,
Što strijelja ždrala pod oblakom,
I šarenu pod kamenom guju,
I daću ti srnu svilorunu,
Koja valja hiljadu dukata,
Za njom idu sedmoro srnčadi,
Na svakom je runo sviloruno,
Valja će ti Krušev-dola slavna;
I daću ti sablju zakovanu,
Koja reže oklop na junaku,
Presijeca šipke od čelika,
Prosijeca pancijer košulju?“
Kad to začu visoki Stevane,
Sve on pušta devet braćenaca,
I dva sina oba neženjena,
I oni ga dobro darovaše,
Što rekoše, sve mu ispuniše,
Pak odoše divi uz planinu;
Uz planinu, u svoju pećinu;
Ode Stevan Krušev-dolu slavnu,
I odvede srnu svilorunu,
I za srnom sedmoro srnčadi,
I ostale gospo'ske darove,
Što su njega divi darovali.
Svak se divi daru Stevanovu,
Đe je bio šta je zadobio, 245
Al' to Stevan nikom ne kazuje,
Đe su njega divi darovali,
Već kazuje: „Za blago kupio!“
