Високи Стеван и дивови

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу


Високи Стеван и дивови

Овце чува Јања чобаница,
На Прологу високој планини,
У ђевојке хиљаду оваца,
Пред овцама млада чобаница,
Ситно шеће, а плећима креће, 5
Ситно шеће, ситан везак везе,
Кад прижеже жарковито сунце,
Тадај Јања запландује овце,
На планини, у дебелом хладу;
А кад сједне за планине сунце,
Тад појави чобаница овце.
Кад је једно јутро освануло,
Дилбер Јања рано уранила,
Уз планину овце појавила,
Кад је била на врх од планине,
Ђено има студена водица,
На водици камено корито,
Виш' корита чесма од мермера,
Ту се поје пребијеле овце,
Кад дођоше овце до водице,
Онда рече Јања чобаница:
„Браћо моја, тридесет чобана,
На водици овце напојите,
Напојите пак их појавите,
Док починем под јелом зеленом,
Јер ме санак љуто освојио,
Ја т' је санак, ја т' је суђен данак.“
Сједе Јања у зелену траву,
Наслони се на лијеву руку,
У руци јој кита од јаблана,
Више главе од јелике грана,
Да јој лице не опали сунце,
Заспа Јања кајно јање лудо,
Есабљаше, нико не гледаше,
To гледају диви из планине,
Девет дива девет браћенаца,
Међу њима дивски старјешина,
До њег' сједе два милосна сина,
Оба сина млада нежењена,
Онда дјеца бабу бесједила:
„О наш бабо, дивски старјешина,
Видиш Јање, китне чобанице,
Ђе појави уз планину овце,
Пак се спушти у зелену траву,
Заспа Јања под јеликом сама,
Да идемо да је одведемо,
У планину у камен пећину,
Да једнога брата оженимо,
Јал' млађега, јали старијега,
Кога 'оће нек узме ђевојка.“
Кад то рече дивче момче младо,
Један рече, а сви каил бише,
Од земљице на ноге скочише,
Низ планину стрмо ударише,
Чобаницу Јању ухватише,
Ухватише, пак је одведоше,
Одведоше гором и планином,
Стаде писка Јање чобанице,
Љуто кука кајно кукавица,
А преврће кајно ластавица,
Кад виђеше пребијеле овце,
Стаде блека хиљаду оваца,
Овце жале Јању чобаницу;
Стаде писак тридесет чобана,
Они жале своју другарицу,
Ал' залуду фајде не имаде,
Дилбер Јања грозне сузе лије,
Пак се туче и у прси бије,
А тјеши је дивски старјешина:
„Снахо моја, Јањо чобанице!
Не прољевај сузе низ образе,
Ти си мени и мила и драга,
Вазда ћу те снахо миловати.“
Јадна Јања грозне сузе лије,
А све кука кајно кукавица,
Кад су били на врх од планине,
На планини зелена пољана,
А преко ње двије раскрснице,
Које воде југу и сјеверу,
Једна води горе на планину,
Друга води доље низ планину,
Једна иде на Уруменлију,
Друга иде на Херцеговину,
Кад су били диви на планину,
У зелену траву посједоше,
Пак сједоше рујно пити винце,
Јања рони сузе низ образе,
A у жарко погледује сунце,
Сунце гледа, а сунцу говори:
„Жарко сунце, што с' ме присјенуло
Оћеш ли ме икад огријати,
Да л' ћеш мени навјек потавнити?“
Малко време за дуго не било,
Док удари јека испријека,
Стаде јека горе и планине,
Док ево ти високог Стевана,
На дорату ко на горској вили,
Низ бедру му позвекује ћорда,
На њу Стеван наслонио руку,
На руци му зећир прстен златан,
У прстену алем камен драги,
Куцука се по балчаку њиме,
Ситно куца, јасно попијева:
„О ђевојко, Јањо чобанице,
Јеси л' бјело одгојила лице,
За сокола Војиновић Мића,
Ја ћу теби у сватове поћи?“
Кад то зачу Јања чобаница,
Љуто цикну кајно кукавица,
А преврну кајно ластавица,
А завика грлом бијелијем:
„Јадан, брате, високи Стеване,
Ками ћеш ми у сватове поћи,
Кад су мене диви ухватили,
Пак ће моје обљубити лице.
Нa срамоту српски' соколова,
Жарко ће ме пресјенути сунце.“
Кад то зачу високи Стеване,
Под собом је коња заставио,
Око себе оком погледао,
И један'ест дива угледао,
Међу њима цвиликује Јања.
Оштро гледа високи Стеване,
Оштро гледа, срдито говори,
А дозива дивског старјешину:
„Копиљане, дивски старјешина,
Устан' море, да се огледамо,
Да видимо чија је ђевојка?“
Кад то зачу дивски старјешина,
Од земљице на ноге скочио,
За буздован руком прихватио,
На дивијег коња закрочио,
Кад се један другом примакоше,
Стадоше се љуто ударати,
Буздованим' међу плећи стојне,
Удрише се неколика пута,
Буздованим' пера обломише,
Пак балчаке у траву бацише,
А за бритке сабље прихватише,
Своје бритке сабље саломише,
Сподбише се по плећи јуначке,
A са коња у траву спадоше
Росну траву ногам' погазише,
Намјери се јунак на јунака,
Један другом доскочит не може,
Док је Стево диву притужио,
Кад див виђе ће погинути,
Он завика грлом бијелијем:
„Чујете л' ме осам браћенаца!
Зар ћете ви мене упуштити?“
Кад зачуше диви соколови,
Свиколици на ноге скочише,
На Стевана јуриш учинише,
Кад то виђе високи Стеване,
Добра му се срећа догодила,
Далеко се бјеше додесио,
Док до њега диви долећеше,
Своме срцу живо притужио,
Пак је дивом о тле ударио,
Савеза му руке наопако,
Од лаката таман до ноката,
Из ноката црна љева крвца,
Пак допаде до дора га свога,
Пак се дору на сриједу баци,
А потеже тешку топузину,
Стаде њихе Стеван ударати,
Ђе год кога Стеван достизаше,
Топузином тешком удараше,
Све у плећи, да не море лећи!
Како кога Стеван удараше,
Са црном га земљом састављаше,
Колико се Стеван разљутио,
Из зуба му сипа ватра жива,
Сасипа се на земљицу црну,
Све по земљи запаљује траву,
Док повеза диве свеколике,
Пак поврати под собом дората,
Оћера га под танку јелику,
Ђено сједи Јања накићена,
Стеван Јањи божју помоћ даје,
А Јања му прихватила здравље,
Испред њега на ноге скочила,
Стеванову руку пољубила,
Пак Стевана рукам' загрлила,
Загрлила па га пољубила,
Уз образе с обадвије стране,
А најпосље међу очи црне,
Те Стевану тихо говорила:
„О мој брате, високи Стеване,
Нерођени кајно и рођени!
Ти си мени живот избавио,
Ишти блага колико ти драго.“
А вели јој високи Стеване:
„Секо моја, кићена ђевојко,
Ја ти нећу паре ни динара,
Осјем једну овцу јаловицу,
Да закољем код воде језера,
Да с' напијем црвенике винца,
Да мезетим овцу јаловицу.“
Кад то зачу Јања накићена,
Даде Стеви овцу јаловицу,
А њој Стево два дуката жута,
Уз дукате златан прстен с руке:
„На то теби, кићена ђевојко,
Нека знадеш да си испрошена,
За сокола Војиновић Мића.“
А Јања се смјерно поклонила,
Стеванову руку пољубила,
Из руке му прстен прихватила.
Тадај Стеван на ноге скочио,
Пак појаха дебела дората,
А поведе једанајест дива,
Да их води Крушев-долу славном,
Онда рече дивски старјешина:
„Господине, царевић Стеване,
Поклони ми живот на мејдану,
И мојијех осам браћенаца,
И два сина оба нежењена,
Ја ћу тебе добро даровати,
Даћу теби убојиту стр'јелу,
Што стријеља ждрала под облаком,
И шарену под каменом гују,
И даћу ти срну свилоруну,
Која ваља хиљаду дуката,
За њом иду седморо срнчади,
На сваком је руно свилоруно,
Ваља ће ти Крушев-дола славна;
И даћу ти сабљу заковану,
Која реже оклоп на јунаку,
Пресијеца шипке од челика,
Просијеца панцијер кошуљу?“
Кад то зачу високи Стеване,
Све он пушта девет браћенаца,
И два сина оба нежењена,
И они га добро дароваше,
Што рекоше, све му испунише,
Пак одоше диви уз планину;
Уз планину, у своју пећину;
Оде Стеван Крушев-долу славну,
И одведе срну свилоруну,
И за срном седморо срнчади,
И остале госпо'ске дарове,
Што су њега диви даровали.
Свак се диви дару Стеванову,
Ђе је био шта је задобио, 245
Ал' то Стеван ником не казује,
Ђе су њега диви даровали,
Већ казује: „За благо купио!“



Извор[уреди]

Српске народне пјесме из Босне и Херцеговине: Јуначке пјесме старијег времена. Књига трећа. Скупио Богољуб Петрановић. У Биограду, у државној штампарији 1870., 382-388.