Vizantijske slike (Š. Dil) 2

Vizantijske slike
Pisac: Šarl Dil

Atenaida.

I

7. juna 421.g., blagočestivi car Teodosije, koji je imao tada oko dvadeset godina, oženio se jednom mladom devojkom, poreklom iz Atine, gde je njen otac lredavao na Universitetu. Rođena u neznabožačkoj veri, ona je, da bi se popela na carigradski presto, primila hrišćanstvo, i u isto vreme, na dan svoga krštenja, promenila je svoje lepo ime Atenaide za ime, priličnije jednoj carici, i hrišćanskije, — Evdokija.

Kako je došlo do toga dosta čudnovatog braka između male neznatne palančanke i svemoćnog vasileusa? Objašnjenje je prosto. To je brak iz ljubavi, čiju su nam romantičnu istoriju vizantiski hroničari ljubazno ispričali. Od dana kad je mladi Teodosije došao do godina zrelosti, on je pomišljao na ženidbu. On je dosađivao svojoj starijoj sestri Pulheriji, koja ga je odnegovala i vladala carstvom u njegovo ime, i terao je da mu nađe ženu. Malo ga se ticalo da li će biti visokoga roda; malo ga se ticalo hoće li biti bogata; ali je hteo da bude lepa, nenadmašne lepote, i takva kakvoj Vizantija nikad rije videla ravne. I Pulherija, da bi ugodila mladiću, tražila je po svemu istočnom svetu, ne našavši željenog savršenstva, a s njome je Paulin, prijatelj iz detinjstva i poverenik carev, isto tako tražio, dok ih jedna neočekivana okolnost navede na željenu lepotu.

Jedan profesor atinskog Universiteta, Leontije, imao je dva sina i jednu kćer. To je bio bogat čovek. Ali, umirući, on zavešta, po nekoj dosta čudnovatoj ćudi, celo imanje svojim sinovima, Valeriju i Geziju, »Mojoj premiloj kćeri Atenaidi«, pisao je on u svome testamentu, »naređujem da se izbroje sto zlatnika. Da se provuče u životu, ona će imati dobru sreću — radije bi preveli: ludu sreću, — koja je iznad sreće svih ostalih žena«. Uzalud je Atenaida preklinjala braću da joj dadu njen deo očevine; ona je morala ostaviti porodični dom i potražiti sklonište kod jedne sestre njene majke, koja je odvede u Carigrad, gde je živela druga njena tetka, Leontijeva sestra. Te dve žene nagovoriše Atenaidu da u carskoj palati potraži zaštite protiv braće, i ona bude primljena u audienciju kod Avguste Pulherije. Atenaida je imala dvadeset godina. Bila je izvanredno lepa, dosta visoka, i divno skrojena; plava kovrdžava kosa uokvirivala joj je lice zračnim vencem i isticala sjaj njene bele kože; imala je lepe oči, umne i žive, koje su se skromno obarale, čist grčki nos, ljubak i otmen hod. Uz to je lepo govorila; ona je izvrsno izložila predmet svoje žalbe. Pulherija, oduševljena, bila je odmah osvojena. Ona postavi mladoj devojci nekoliko pitanja o njenoj porodici, o njenom prošlom životu, i brzo otrča svome bratu da mu kaže kakvo je čudo pronašla. Teodosije, vrlo uzbuđen, i već sav očaran samim opisom Atenaide koji mu je sestra dala, zamoli Avgustu da mu odmah. pokaže mladu čarobnicu; i pošto se, sa svojim prijateljem Paulinom, sakrio iza jedne zavese, on pričeka da uvedu lepu moliteljku. Utisak koji ona učini na dva mladića bio je ogroman; ona se vrlo dopade Paulinu, a car je zavoli. Nekoliko nedelja, docnije, pošto su je, pod starateljstvom patrijarha Atikusa, poučili u hrišćanskoj veri i očistili u vodi krštenja, Atenaida-Evdokija postade carica Vizantije.

Koliko istine sadrži ova priča? To nije lako reći. Tek u VI veku pojavljuju se prvi potezi te romantične istorije, po kojima je još vezla mašta. potonjih vekova. Istoričari savremenici mlade carice ne znaju ništa od pojedinosti koje sam ovde izneo. Samo se jedno dakle može zadržati kao izvesno, a to je da je nova vladarka bila rođena Atinjanka i paganka, a isto tako da je bila vrlo lepa i savršeno obrazovana. To je bilo dosta da zanese Teodosija, koji je uostalom jako želeo, iz političkih razloga, da što pre osigura budućnost dinastije; a s druge strane lako je pojmljivo što je slavoljubiva Pulherija, držeći vlast u svojoj ruci i želeći da je sačuva, rado išla na ruku toj ženidbi gde će nova mlada za sve njoj imati da duguje. Ona je bila njena kuma, htela je da bude njena pomajka, i mogla je misliti da tako, u Svetoj Palati, neće biti ništa izmenjeno.

II

U vreme kada je Atenaida-Evdokija postala Teodosijeva žena, vizantiski carski dvor dosta je čudnovato izgledao. Već sedam godina tu je neograničeno vladala jedna mlada žena: to je bila starija sestra vasileusova, Pulherija, koja je tada imala dvadeset i dve godine. Umna, energična, slavoljubiva, ona je bila poglavito žena političar. Rano, postavši smrću Arkadijevom starešina porodice, ona je vaspitavala svoga maloletnoga brata i, od svojih petnaest godina, 414 god., uzela je titulu Avguste, koja je osvetila njenu vlast. Želeći da se sva preda svome zadatku, brinući se može biti takođe da ni s kim ne podeli svoju vlast, ona se od šesnaest godina zavetovala da se nikako ne udaje, i za uspomenu na to obećanje posvetila je u crkvi Sv. Sofije jedan zlatan sto iskićen dragim kamenjem. Vrlo pobožna, ona je na dvoru zavela nove običaje, i od carske palate načinila pravi manastir. Pod uticajem patrijarha Atikusa, i dve sestre Pulherijine, Arkadija i Marina, zavetovale su se po njenom primeru da se ne udaju. I pošto se okolina pobožnih princeza ugledala na njih, sad su pobožne pesme i molitve dan noć ispunjavale carski dom. Umesto bljeska ceremonija, sjajnog odela, veselih pozdrava vladara, vojničkoga defilovanja, čulo se samo jednoliko pevanje službe božje, viđale su se samo crne mantije sveštenika i kaluđera. Očišćena od iskvarenih dvorana koji su je beščastili, do sitnica uređena po ozbiljnim i svetim savetima, carska palata je izgledala da nosi jedan sasvim nov otpečatak. Prezirući raskoš, odelo skupoceno, dokonost svojstvenu njihovom položaju, princeze su radile svojom rukom, prele i vezle za siromahe, okružavale se milostinjom i dobrim delima. Pulherija je podizala crkve, bogato obdarivala bolnice i skloništa; njene su se sestre ugledale na nju. I jak dah pobožnosti, milosrđa, odricanja od sveta provejavao je kroz dvor i oživljavao velike odaje Svete Palate, nekad pune spletaka.

U tom je duhu Pulherija odgajila mladoga Teodosija. I sama vrlo obrazovana — znala je grčki i latinski, stvar već dosta retka u to vreme — ona ga je okružila izvrsnim učiteljima i brižljivo biranim drugovima. On se koristio dobrim poukama što ih je dobio. To je zaista bio jedan vrlo učen mlad čovek. Učio je grčki i latinski, astronomiju, matematiku, prirodne nauke, mnogo drugih stvari; crtao je i slikao, i voleo je da bojadiše lepe minijature rukopisa koje je imao. Imao je ukusa u čitanju, i sastavio je sebi bogatu biblioteku; a u veče voleo je vrlo dugo da radi, pri svetlosti jedne lampe koju je sam bio pronašao. Za sve to zaslužio je da mu istorija da nadimak Teodosije »kaligraf.« Ali je Pulharija još više bdila nad moralnim vaspitanjem svoga brata. On je bio vrlo pobožan, rado je pevao crkvene himne sa svojim sestrama, redovno postio dvaput nedeljno, i voleo da se prepire s teolozima. Najzad mu je i sama Pulherija davala pouke iz ponašanja; učila ga je kako jedan car treba da nosi svoje odelo, kako da prima, kad mu priliči da se nasmeši, a kad da ima ozbiljan i staložen izraz, ukratko sve prefinjenosti koje ceremonijal nalaže jednom vasileusu. I tako, u vreme njegove ženidbe, Teodosije je bio lep mladić, srednjega rasta, plav, sa crnim očima, vrlo dobro vaspitan, vrlo učtiv, blag, čovečan, ljubazan, pomalo dosadan i pedantan. Od telesnih vežbanja voleo je samo lov; bez velike moralne energije, nije osećao nimalo privlačnosti za rat i borbu. Pošto je po prirodi rado čuvao kuću, najradije je provodio vreme u dvoru; slaboga karaktera, povodio se za svima uticajima. Ukratko, to je bio jedan savestan i osrednji car, dobar može biti za kakvog mirnog vladiku, sasvim nedovoljan za uzburkani vek u kome je živeo.

Između svoje stroge zaove i lepo vaspitanog muža, šta će biti sa Atenaidom? I ona je, ne treba zaboraviti, bila učena žena. U vreme kad se ona rodila, njena otadžbina Atina bila je još jednako velika universitetska varoš jelinskoga Istoka, najlepši muzej stare Grčke, poslednje sklonište paganske književnosti. Kći profesora, mlada devojka je, prirodno, dobila izvanredno vaspitanje. Njen je otac predavao retoriku; on ju je upoznao sa remek delima stare književnosti, Omirom i tragičarima, Lizijasom i Demostenom; on ju je naučio, po običaju tadašnjih škola, da sjajno improvizuje na date teme, da sastavlja lepe stihove, da se otmeno izražava. Ona je, s druge strane, bila posvećena u tajne neoplatonske filosofije, čije je najslavnije predstavnike Atina bila prikupila; znala je takođe astronomiju i geometriju, i u svemu je podjednako savršeno uspevala. Svojim umom i veštinom lepoga govora ona se bila dopala Pulheriji, i može se misliti da je Teodosija isto toliko očarala svojim znanjem koliko i svojom lepotom.

Atenaida je bila dobila sasvim pagansko obrazovanje, i laka gleđ hrišćanstva kojom je patrijarh ugladčo dušu nove pokrštenice bez sumnje nije mnogo izmenila vaspitanje dobijeno u mladosti. Zato je, u krugovima koji su bili privrženici starih ideja, ženidba careva sa mladom Atinjankom mogla izgledati kao pobeda neznaboštva, ili bar kao obećanje trpeljivosti. I zaista, carica pre svega ostade ono što je bila Leontijeva kći.

A i Carigrad V veka, pored svoga karaktera hrišćanske prestonice, uvek je bio zadržao duboke otpečatke paganskih uspomena. Pošto su ga Konstantin i njegovi sledbenici obogatili najlepšim plenom pokupljenim po drevnim svetilištima, on je po svojim trgovima i palatama pokazivao najslavnija remek dela grčke kulture, i u tome nesravnjenom muzeju pali bogovi izgledali su kao da još uvek čuvaju svoj ugled i svoju slavu. Na dvoru, i pored pobožnosti i bogomoljstva koje je tamo preovlađivalo, mnoge svečanosti, mnoge ceremonije zadržale su uspomenu na neznabožačka predanja; i mada su pobožni ljudi smatrali za ozbiljan greh opštenje sa Gracijama i s Muzama, poezija nije bila izgnata iz carskog dvora. Evdokija je volela stihove; rado ih je i sama sastavljala; ona je oko sebe našla ljude koji su delili i hrabrili njene sklonosti. Jedno od njenih prvih dela, sutradan po svadbi, bilo je da sastavi u herojskim stihovima spev o persiskom ratu koji se baš bio srećno svršio. Nije ništa mogla bolje uraditi da ugodi Teodosiju i da sasvim zadobije ljubav svoga prilježnog supruga. Kad mu uz to, koncem 422. g. dade i jednu kćer, njen upliv još više poraste: 2. januara 423. g., kao poklon za novu godinu, vasileus joj dade titulu Avguste, koja ju je zvanično činila ravnom Pulheriji. I u unutrašnjem životu carskoga para stalno je rastao uticaj mlade žene nad njenim slabim mužem.

Može se misliti da je i ona svojim savetima uticala da se osnuje Carigradski Universitet, otvoren 425 g., na kome se čudno ističe prevaga data grčkoj kulturi. Dok su trinaest profesora imali da predaju latinski jezik i književnost, petnaest nastavnika bilo je postavljeno za jelinski jezik i književnost; bila je otvorena katedra filosofije, i najviđeniji ljudi toga vremena, od kojih su neki bili skorašnji hrišćani, bili su pozvani da zauzmu mesto na novom Universitetu. Ipak, nije izlišno pomenuti da, iako su ta ustanova i pažnja ukazana književnicima karakteristične za ukus toga vremena, nova škola je u celini, a poglavito po zavisnom mestu datom filosofiji, imala više hrišćansko obeležje, i da je bila namenjena, u nameri njenih osnivača da se takmiči sa atinskim i suviše paganskim Universitetom. I to osvetljava dosta živom svetlošću razvijanje koje se lagano vršilo u duši carice Evdokije.

Živeći na jednom smirenom dvoru, ona je nehotice padala pod uticaj svoje pobožne okoline. Njena je udaja mogla izgledati kao pobeda paganizma; u stvari ona nije ništa učinila u korist svoje stare vere, i 424. g. car Teodosije, obnovivši gonjenje vere u lažne bogove, svečano je objavio »da veruje da nema više mnogobožaca«. Još mnogo više, kao prava Vizantinka, Evdokija je strasno ulazila u teološke prepirke. Kad je 458. g. Nestor, carigradski patrijarh počeo propovedati jeres koja je zadržala njegovo ime, kad je slavoljubivi Ćirilo, aleksandriski patrijarh, izazvao, manje iz brige o pravoslavlju nego iz surevnjivosti prema jednom suparniku, strahovit sukob u istočnoj crkvi, Evdokija se našla uz svoga muža da pomogne prestoničkom patrijarhu protiv neprijatelja i da suzbije nemirnoga sledbenika Atanasijevog, željnog da za svoju crkvu zadobije prvenstvo nad svima istočnim crkvama. Ali ova epizoda čudno osvetljava karakter Atenaide-Evdokije ne samo po učešću koje je ona uzela u crkvenim svađama: ona nam pokazuje i drugo nešto, sve veće poverenje koje je uživala mlada žena i sve veću neslogu koja ju je razdvajala od Pulherije.

Oženivši svoga brata, ohola Avgusta nikako nije htela da pusti iz ruku vlast koju joj je Teodosije dotle bio ostavio. Ali, mada se ona držala na vlasti, Evdokijina se zvezda malo pomalo pela na horizontu. Car je pod njenim uticajem unapređivao njene rođake, njene prijatelje: ona je štitila Paulina upravnika dvora, i Egipćanina Kira iz Panopolisa, koji je kao i ona voleo književnost i pisao stihove; imala je svoje laskavce, svoju stranku na dvoru, i već se nije bojala da potisne svoju zaovu. Čak se i izvan dvorskih bedema bio počeo raznositi glas o tim potmulim neslogama, i vešti ljudi su pokušavali da ih iskoriste stavljajući te dve žene nasuprot jednu drugoj. Ćirilo, naročito, nije to propustio da bi pobedio Nestora; u u isto vreme kad je s jedne strane pisao caru i njegovoj ženi, obraćao se s druge strane Avgusti Pulheriji, za koju je znao da je neprijateljski raspoložena spram njegovoga suparnika, i računajući na njen uticaj na slaboga cara.

I mada je Teodosije vrlo energičnim izrazima ukoreo taj nepriličan korak — »Ti si dakle mislio«, pisao je on prvosvešteniku, »da se moja žena, moja sestra i ja, ne slažemo ili si se nadao da će pisma Tvoje Svetosti uneti razdor među nas«, — događaji su dokazali, i pored ovih izjava, da Ćirilo nije rđavo video. Teodosije, pošto je sazvao Efeski Sabor, s čvrstom odlukom da podržava Nestora, dao se na kraju zavesti protivzakonitom drskošću Ćirilovom, dernjavom prestoničkih kaluđera, uticajem visokih činovnika potplaćenih od aleksandriskog patrijarha, a naročito Pulherijinim savetima. Sabor od 431. g. obeležio je pobedu Aleksandrinaca i triumf ohole Avguste. To je za Evdokiju bio ozbiljan poraz: ona je docnije morala još svirepije da trpi od posledica tih dvorskih razdora i borbe uticaja u koju se bila upustila.

III

O toj mešavani paganskih uspomena i hrišćanskih predrasuda u jednoj istoj duši, što je glavna crta ličnosti Atenaide-Evdokije, mi nalazimo zanimljivu potvrdu u putu koji je, 438. g. odveo caricu u Jerusalim.

Godine 423., carigradski dvor primio je jednu značajnu posetu. Sestra Honorijeva, tetka Teodosija II, slavna Gala Placidija, prinuđena da ostavi ravenski dvor, bila je došla, sa svojom ćerkom Honorijom i svojim mladim sinom Valentinijanom, da u Vizantiji potraži skloništa. Želelo se da između carske dece, male Evdoksije, koja se tek bila rodila i petogodišnjeg Cezara, koga je smrt Honorijeva načinila naslednikom Zapadnog Carstva, dođe do braka, i Teodosije II ništa nije štedeo da bi se u Italiji priznala, pod tutorstvom Gala Placidije, vlast njegovoga budućeg zeta. Četrnaest godina docnije, 437. g., nekad brižljivo smišljeni plan postao je stvarnost. Atenaida-Evdokija uvek je živo želela tu vezu, koja će njenu kćer dovesti na slavni presto Zapadnoga Carstva, i ona se zavetovala, da će, ako se željena udaja ostvari, ići, kao nekad sveta Jelena, u Jerusalim na hadžiluk, da zahvali Bogu na samim mestima gde je njegov božanski sin umro za čovečanstvo. Srećna može biti i što će se razonoditi od tuge koju joj je pričinio odlazak njenog dragog deteta, carica 438. g. pođe na put za Sveti Grad.

Njen raspored puta prvo je odvede u Antiohiju. U ovoj varoši još prepunoj tradicija i spomenika. antičke kulture, sve uspomene njene paganske mladosti probudiše se u caričinoj duši. Kad je, u palati senata, sedeći na zlatnom prestolu koji se sijao od dragog kamenja, primila velikodostojnike i viđene ljude toga grada, Atinjanka je, setivši se pouka svoga oca, izgovorila jednu sjajnu besedu, u čast varoši. koja ju je dočekala, i ciljajući na. ona daleka vremena kad su grčke kolonije pronosile celim Arhipelagom i čak do obala Sirije jelinsku civilizaciju, ona završi svoj govor navodeći Omirov stih: »Ja se ponosim što sam od vaše rase i od vaše krvi.« Žitelji Antiohije bili su i suviše kulturii, i suviše prijatelji književnosti, a da ne bi sa izvanrednim oduševljenjem pozdravili jednu vladarku koja se tako poziva na čisto jelinske tradicije. I kao u lepim danima stare Grčke, opštinski senat izglasao je da se u njenu čast podigne jedna zlatna statua, koja bi nameštena u kuriju, a jedan bronzani spomenik postavljen u muzeju bio je posvećen uspomeni na carsku posetu.

Prema tom priviđenju antičkoga doba, boravak u Jerusalimu izgleda sušta protivnost. To je bio poglavito hrišćanski grad, sav ispunjen pobožnim uspomenama na Spasitelja, naseljen kaluđerima i kaluđericama, pokriven crkvama i manastirima podignutim na svima mestima koja je bio osvetio Hristov prolazak. Evdokija tu ostade cele godine, zanimajući se molitvama i dobrim delima, pohađajući sveta mesta, prisustvujući osvećenju crkava, deleći bogate darove najistaknutijim svetilištima. U zamenu za to ona je dobila skupocene relikvije, jedan deo kostiju svetoga Stevana, i lance koje je nekada nosio apostol Petar. Ona pobožno odnese u Carigrad ove darove iz Jerusalima i svečano ih namesti u molionicu Svetoga Lavrentija. Jedan deo od toga ona odvoji za ljubljenu ćerku, čija joj je uspomena i ulila pomisao na taj put i pratila je na njemu. Polovina lanaca svetoga Petra bi poslata u Rim mladoj carici Evdoksiji, i da bi se smestili sagrade crkvu San Pjetro in Vinkali.

Atenaida-Evdokija je morala, nekoliko godina docnije, opet doći u taj sveti Jerusalim, i toga puta za ceo život.

Godine 439., kad se vraćala u svoju prestonicu, vasilisa je bila na vrhuncu svoje slave. Njena je kći bila udata za jednoga cara; ona sama je bila proputovala Istok u kraljevskom sjaju i posred oduševljenih dočeka. Ona je, izgleda, tada poverovala da je dorasla da uđe u borbu, još otvorenije nego pre, sa svojom nekadašnjom dobrotvorkom, koja je postala njena uticajna suparnica, Avgustom Pulherijom. Bar se vidi kako, između godina 439 i 441., njeni prijatelji stiču sve veći upliv na dvoru; uprava pretorije Istoka pripade njenom štićeniku Kiru iz Panopolisa, književno obrazovanom čoveku, pesniku, koga je njegova sasvim jelinska kultura odavno bila približila vladarki; takav čovek nije mogao mnogo biti u volji Pulheriji i stranci bogomoljaca; što je on njenim uticajem došao u milost kod Teodosija, i to je bio lični triumf Evdokijin. Ohrabrena tim uspehom, ona se usudi da ide i dalje. U to vreme u Svetoj Palati evnusi su imali moćnog uticaja na slabu volju vladaočevu; Evdokija sklopi savez sa tadašnjim ljubimcem, Krisafijem, da konačno odstrani Pulheriju od poslova: i u jedan mah izgledalo je da će uspeti. Avgusta je morala napustiti dvor, i ona se povuče na svoje privatno dobro; ali, iako je izgledalo da se odriče vlasti, Pulherija se nije odrekla borbe. Njeni pravoslavni prijatelji, zabrinuti zbog novog toka stvari, zbog careve milosti spram političara čiji im je duh izgledao suviše slobodan, učinili su da Evdokija skupo plati svoju kratkovečnu pobedu.

Istorija njenoga pada nije mnogo manje romantična nego njeno dizanje na presto. Paulin, upravnik dvora bio je veliki ljubimac vladaočev, s kojim se kao dete igrao i čije je poverenje zadobio, i caričin, na čiju je udaju uticao svom silom svoga upliva. Na dan svadbe, njega je vasileus izabrao da mu bude dever; od tada su ga obasipale sve počasti: prijateljski priman kod vladalačkog para, kod koga mu je u svako doba pristup bio slobodan, imao je moćan uticaj na dvoru. A Paulin je bio lep, otmen, ponosit; on je, kažu, učinio utisak i na samu strogu Pulheriju. Protivnicima Atenaidinim nije bilo teško da sve to iskoriste; strasna odanost koju je upravnik dvora pokazivao spram vasilise, stvarno prijateljstvo koje je ona njemu ukazivala, postadoše u njihovim rukama oružje koje će podstaći Teodosijevu ljubomoru i proizvesti najžalosniju katastrofu.

Car je, priča hronika, išao jednoga dana u crkvu; Paulin, bolestan, bio se izvinio što ne uzima učešća u svečanoj litiji. Uz put, jedan prosjak ponudi caru jednu frigisku jabuku, neobično veliku. Teodosije je kupi i, još uvek zaljubljen u svoju ženu, pošlje je Evdokiji. Ova je međutim posla Paulinu kao prijateljeki poklon; a upravnik dvora, ne znajući od koga je carica dobila voćku, pomisli da je to zgodan poklon i da će se dopasti caru, pokloni jabuku Teodosiju. Vladar, vrlo iznenađen, čim se vrati u dvor, zovne caricu i bez uvoda je zapita: »Gde je jabuka što sam ti poslao? - »Pojela sam je«, odgovori nesmišljeno Evdokija. U ime njenog večnog spasenja, Teodosije zaklinjaše svoju ženu da mu kaže istinu; ova ostade pri svome tvrđenju. Tada, izvadivši voćku ispod svoga ogrtača, vasileus je pokaže svojoj lažljivoj supruzi. Dođe do neprijatnog objašnjenja. Razjaren, ljubomoran, car se rastane sa svojom ženom; što se tiče Paulina, pošto je sasvim pao u nemilost, on bude udaljen sa dvora i malo posle, bi ubijen po zapovesti vladaočevoj, u Cezareji, u Kapadokiji, gde je bio prognat.

Koliko istine ima u ovoj priči ? I ovde je teško da se to tačno odredi. Najstarija pričanja o tome događaju koja su došla do nas vode poreklo tek iz VI veka, a savremenici o njemu nisu ništa znali ili bar ništa rekli. Glavne činjenice izgledaju ipak tačne. Evdokijina krivica bez sumnje nije bila ništa drugo do nesmotrenosti; mnogo docnije, ležeći na samrti, pre no što će izići pred božji sud, ona se klela da je u Paulinovoj stvari bila sasvim nevina. Ali događaj koji je tako pomamno raspalio Teodosijevu ljubomoru uskoro je i caricu bacio u nemilost. Njeni su ga neprijatelji vešto iskoristili protiv nje, da bi se ponova dočepali uticaja na carev duh. Posle Paulina, Evdokija vide kako i drugi njen prijatelj, prefekt Kir, pade u nemilost. Tada, osećajući da je izgubila svaki upliv, gotovo u zavadi sa svojim mužem, usamljena, osumnjičena u svome sopstvenom dvoru, uvređena sem toga klevetama koje su kružile na njen račun, osećajući najzad pravedan gnev zbog gnusnog umorstva Paulinovog, ona zatraži od Teodosija dozvolu da se povuče u Jerusalim. Car rado pristade na to, a možda ju je čak i sam prinudio na tu odluku. Spram žene, nekad toliko voljene, on je sad osećao samo mržnju, podozrenje, zlobu. On se bez muke i za navek rastade od one koju je toliko obožavao.

Evdokija se vratila u svetu varoš oko 442. g.: tu je proživela osamnaest dugih godina, sve do svoje smrti. Taj žalosni i melanholični kraj života izgleda da je čudno bio izmenio caričin karakter. Polazeći iz Carigrada, ona se nadala da će pored Hristovog groba naći zaborav i mir; ali mržnja njenih neprijatelja gonila ju je čak do udaljenog mesta njenoga izgnanja, ali i sumnje njenoga muža vređale su je i narušavale njeno spokojstvo. Godine 444., dva njena prisna prijatelja, sveštenik Sever i đakon Jovan, koje je povela sobom iz Vizantije, i kojima je dopustila da steknu velikog uticaja nad njenim duhom, budu potkazani caru, koji ih dade zatvoriti i pogubiti. Do srca uvređena, carica se osveti prolivajući i sama krv: Saturnije, guverner Jerusalima, pade pod udarcima ubica koje je ona platila. Zatim je njena strasna duša tražila druge hrane, .da bi zadovoljila svoju potrebu da radi i živi. Ona poče živeti pobožnim životom, među asketima i kaluđerima, i mamili su je najmističniji oblici hrišćanske dogmatike. Mala atinska paganka baci se u naručja monofizita, koji su, baš u to vreme, sa Dioskorom Aleksandriskim, slavili pobedu svoje doktrine na jeretičkom saboru u Efezu (449. g.) i nametnuli Teodosiju svoju volju. Da li je ona mislila da će, udruživši se s njima, da se u nekoliko osveti caru, Pulheriji, stranci koja je prouzrokovala njenu propast? Može lako biti. U svakom slučaju ona se slepo zaletela u borbu, stavila je u službu svojih prijatelja sav uticaj što joj je preostao, sve bogatstvo što je imala. Pa čak i onda kad je sabor u Halkedonu 450. g. izrično osudio, uz pripomoć rimskih legata, jeres koju je ona volela, ona ostaje uporna u svojoj veri, srećna može biti što će opet stati na suprot onoj Pulheriji koju je mrzela, i koja je sad, od smrti Teodosijeve, pored jednoga cara-supruga sedela na prestolu koji je nekad bio njen. Ona je vatreno hrabrila jeretike na otpor, i ova vasilisa podsticaše pobunjenike da se s oružjem u ruci bore protiv carske vojske. Da bi se Evdokija povratila pravoslavlju, potrebna su bila navaljivanja njene ćerke, njenog zeta i molbe samoga pape Lava Velikog.

Najposle ona popusti na opomene crkvenog glavara, i da bi zaslužila »nebesko carstvo« koje joj je on obećavao, upotrebi sav uticaj što joj je bio preostao da umiri kaluđere Palestine pobunjene protiv svoga vladike da povrati veri Halkedona jeretike koji se kaju (453). Pored toga, svaka godina koja je prolazila donosila je staroj ženi nove žalosti. Njen muž Teodosije bio je umro 450. g.; njena zaova Pulherija je 455. g. sišla u grob; ništa se nije bilo izmenilo u položaju pale carice. Na Zapadu, njena kći Evdoksija i njene unuke bile su 455. g., u pljačkanju Rima, pale u ruke Vandalima i jedna od njih morala se udati za jednog Genzerikovog sina. Na Istoku, druga je dinastija bila zamenila porodicu Teodosija Velikog na vizantiskom prestolu. Zaboravljena od sviju, Evdokija kao da nije više ni postojala na svetu. Ona se tešila, u toj svetoj varoši koju je volela, podižući bolnice, manastire, crkve, opravljajući zidove grada, najzad sastavljajući stihove: poslednje uspomene na književne sklonosti njene mladosti. Ona tako umre oko 460. g.; sahranili su je u crkvi Svetog Stevana, koju je ona podigla, i zahvalni Jerusalim dade pobožnoj vladarci, koja je toliko učinila za nj, nadimak »Nova Jelena.«

IV

Čudna je sudbina Atenaide-Evdokije, koja je, rođena paganka u Atini, udajom iz ljubavi postala carica Vizantije, umrla u izgnanstvu u Jerusalimu, blizu groba Hristova, kao mistična hrišćanka, pobožna i strasna. I baš po tim suprotnostima njenog romantičnog i melanholičnog života, njena pojava predstavlja jednu tako živu zanimljivost za istoričara. Živeći na granici dva sveta, na tački gde se susreću dve civilizacije, mešajući u svojoj ličnosti umiruće tradicije paganske kulture i učenja pobedničkog hrišćanstva, dovoljno umna, uz to i dovoljno obrazovana da bi razumela razvitak koji je videlo njeno vreme, ona daje zanimljiv i značajan primer kako su se mogle, u njenom veku, u jednoj istoj duši složiti najsuprotniji pojmovi i najžešće protivnosti. Njen nam je život već pokazao u njoj spajanje tako raznovrsnih stvari; njen književni rad to nam pokazuje još potpunije.

Evdokija je uvek volela poeziju. U vreme svoje moći, ona je, videli smo, slavila u herojskim stihovima pobede koje je carska vojska odnela nad Persijancima, a možda je pohvala koju je sastavila u čast Antiohije takođe bila napisana u stihovima. U poslednjim godinama života, ona je ponova zavolela te književne zabave, ali toga puta je dala svojoj muzi za temu isključivo verske predmete. Prevodila je u herojskim stihovima delove Staroga Zaveta, knjigu Mojsijevu, Jozuinu, Sudija i Rute, i još u IX veku, patrijarh Fotije, dobar sudija u književnim pitanjima, vrlo se divio ovom delu, i ocenio ga kao vrlo značajno »za jednu ženu i za jednu caricu«. Ona je prevela u isto vreme proroštvo Zaharijevo i Danilovo, prema kome je gramatičar Ceces, takođe, visoko cenio dar »zlatne carice, premudre kćeri velikoga Leontija«. Ona je takođe sastavila Omirocentra ili »Omirove centone«, gde je preduzela da ispriča epizode iz Hristovog života pomoću omerskih stihova oštroumno sastavljenih. To je bila, uostalom, jedna vrsta kom pozicije vrlo na ceni u njeno vreme, i Evdokija je pristupivši tome poslu, samo produžila, kao što i sama priznaje, delo jednoga svoga savremenika, vladike Patricija. Treba ipak priznati, mada su vizantiski kritičari potonjih vekova, i ovde, jako hvalili carsko delo, da mu je vrednost neznatna. U sadržaju se ne nalaze nikakve originalnosti; što se tiče oblika, ma šta Evdokija o njemu mislila, i premda se ona hvalila »i da je dala sklada svetim pričama«, on ne vredi mnogo više: jezik je slab, versifikacija osrednja. Ukratko, jedina zanimljiva i karakteristična crta tih sastava, to je taj napor da Hristov život uokviri u Omerov ritam i jezik, i da tako čudnovato spoji pagansko sa hrišćanskim. Ne bi dakle imalo mnogo da se kaže o književnom radu Atenaide-Evdokije, da ona nije bila pisac jednog zanimljivijeg dela: to je spev u tri pevanja o Svetom Kiprijanu Antiohiskom, kome se Fotije vrlo divio i od kojeg je do nas doprlo nekoliko važnih odlomaka.

Kiprijan Antiohiski bio je, po legendi, slavan mađioničar. Jednoga dana, jedan mladi bezbožnik, Aglaidas, dođe da zatraži pomoći od njegove tajanstvene nauke. On je voleo jednu hrišćansku devojku, Justinu, a ova je odbacivala njegovu ljubav; da bi savladao njen otpor, on nije video drugoga načina do da potraži pomoći od demona. Kiprijan pristade, i da bi pobedio devojku, on uloži svu svoju moć, sa toliko više revnosti što se i sam bio vrlo brzo zaneo sjajnom lepotom Justininom. Svi napori mađioničarevi ostadoše bezuspešni; demoni koje je on prizvao pobegoše čim se mlada devojka prekrsti. Tada, uverivši se u ništavnost svoje grešne nauke, Kiprijan spali svoje mađiske knjige, razdeli svoje imanje sirotinji i pređe u hrišćanstvo. Odbijeni ljubavnik učini to isto. I najzad pokajnik mađioničar postade vladika Antiohije i hrabro podnese, sa Justinom, mučeništvo za veru.

Najzanimljiviji deo speva čiji sam sadržaj ukratko ispričao, nalazi se u drugom pevanju, u kome je ispovest Kiprijanova. Kad se odricao svojih zabluda, mudri bezbožnik je hteo da javno ispriča svoj život, da kaže, u prisustvu iskupljenog naroda, sve što je naučio u paganskim mađiskim veštinama, sva grešna dela koja je izvršio uz prokletu pomoć demona, i kako je najzad, pošto mu se svetlost javila u duši, došao do pokajanja i obraćanja u veru. U toj dugoj priči, Kiprijan objašnjava kako je bio posvećen u tajne nauke u svima paganskim svetim mestima, u Atini i Eleuzisu, na Olimpu, »gde, kažu smrtne neznalice, stanuju tašti bogovi,» u Argosu i u Frigiji, gde se predaje veština pretskazivanja, u Egiptu i u Kaldeji, gde se uče tajne astrologije; energičnim izrazima, on reče kako se naučio »tim prolaznim oblicima, koji podražavaju večnu mudrost,« kako se hranio tom drevnom i ubitačnom naukom koju demoni pronose po svetu na propast čovečanstva. Blagodareći svojoj prokletoj veštini, on je uspeo da prizove i samog kneza demonskog, i ovaj »mu je dao vladu nad svetom i stavio mu na službu vojsku zlih duhova« Ali taj Satana koga Kiprijan opisuje nikako nije đavo kakvog ga je zamišljao srednji vek; u svojoj mračnoj veličini, on pre potseća na paloga arhanđela koga će Milton naslikati u Izgubljenom raju. »Njegovo lice, kaže spev, izgledalo je kao cvet od čistoga zlata, sijajući u plamenu njegovih očiju. Na glavi je imao krunu koja je blistala od dragog kamenja. Odelo mu je bilo sjajno. I zemlja je drhtala pri svakom njegovom pokretu. Zbijena oko njegovoga prestola, garda ga je okružavala, i on je verovao da je Bog, laskajući sebi da može učiniti sve što je Bog učinio i ne bojeći se da se bori se večnim Gospodom.« Otac opsena, taj pali Bog je onaj koji gradi od taštih senki sve što može pogubiti i prevariti ljude, »varoši, palate, hladovite obale, guste šume, dragi krov očinski, sve tašte slike koje vide noćni putnici,« varljive obmane kojima se demoni igraju sa smrtnima i odvlače ih u prokletstvo.

Zatim dolazi priča o iskušenju Justininom. Protiv nje Kiprijan raspali demone i demonice, pa i samoga satanu: sve je uzalud. Tada, da bi je savladao, mađioničar skuje zavodničke utvare, da bi joj se lakše približili, da bi je sigurnije kušali, i on sam se preobražava čas u mladu ženu, čas u lepu ticu sa milozvučnim pevanjem; isto tako, pretvori Aglaidasa u vrapca, da bi mu omogućio da odleti svojoj dragoj. Ali pod mirnim i čistim pogledom devojčinim, lažna tica se teško sruši na zemlju. Onda Kiprijan pokuša druge načine. Na porodicu Justininu okome se najraznovrsnija zla; kuga pustoši njen rodni grad; ništa ne može da uzbudi nepokolebljivu mladu devojku. I pred tolikim neuspesima, nemoćni mađioničar počinje da sumnja u sebe; on grdi Satanu, hoće da prekine ugovor koji ga vezuje za kneza demona; i on se sad, kao Justina, znakom hrišćanskog krsta odupire đavolskim napadima, ali Satana, ironičan i neumoljiv, ruga se žrtvi koja misli da mu izmakne: »Hristos te neće iščupati iz mojih ruku, Hristos ne prima one koji su jedared pošli za mnom«. I nesrećnik, uplašen od večnog prokletstva koje mu preti, završava svoju ispovest ovim bolnim i preklinjućim rečima: »Ja sam vam ispričao svoj život. Na vama je da mi kažete da li ću moći umilostiviti Hrista i da li će on uslišati moju molitvu.«

U celom tom spevu ima jake i stvarne lepote, isto tako vide se sve književne uspomene, sva potsećanja koja to čitanje neposredno izaziva. Kiprijan i Satana, to su već Faust i Mefistofeles i u blistavom i ponositom demonu grčkoga pisca, u oholim rečima koje mu on stavlja u usta, ima već nečega od srušenog arhanđela Izgubljenog raja. Na drugim mestima se misli na Božanstveiu komediju, na mestu gde Evdokija u energičnim crtama slika oličene poroke koje zli dusi vode širom sveta, laž i razvrat, varanje i mržnju, licemerstvo i lakomislenost. I zacelo nije mala zasluga za grčko delo V veka da tako potseća na Dantea, na Getea, na Miltona. Da li znači da zato treba pohvaliti Atenaidu-Evdokiju? Ne. I ovde je njen lični udeo neznatan, i od tih lepih pronalazaka kojima se mi divimo, ona nije ništa stvorila. Legenda o Svetom Kiprijanu Antiohiskom postojala je još u IV veku, verovatno u Siriji, i ona je imala dovoljno uspeha da bi mogao postojati i jedan prevod u grčkoj prozi. Tu je priču carica stavila u stihove, kao što je prenosila u stihove svete knjige i život Isusov, i lepota predmeta koji je obrađivala ne dokazuje ništa o njenim višim sposobnostima.

Ali je bar njena zasluga što ga je izabrala, i time njeno delo postaje neobično zanimljivo za proučavanje njene duše. Pojmljivo je da su doživljaji Kiprijana Antiohiskog naročito zaneli Atenaidu-Evdokiju: to je pomalo njena lična istorija. Kao što se desilo i mađioničaru, i njeni su ro.ditelji hteli da ona nauči »sve što ima na zemlji, u vazduhu i u moru.« Kao on, »ona je mislila da živi, onda kada je zaista bila mrtva.« Zatim, kao on, ona se odrekla »bezbožničke vere u idole« i razbila »tašte kipove bogova.« I kao on, najzad, postavši sad hrišćanka i pobožna, ona je bila željna da ubedi »one koji još uživaju. u izopačenim idolima«. I zato imamo prava da verujemo da je u poučnu priču koju je ispričala Atenaida-Evdokija unela nešto od sebe same.

Hoćemo li da kažemo da joj je iskrenost dala varnicu genijalnosti? Ne. I ovde kao i na drugom mestu, oblik, jedino što njoj pripada, osrednji je. Ali delo i pored toga ostaje zanimljivo za psihologiju naše junakinje. Od dana kad je hrišćanstvo dotaklo Atenaidu, ono je u njenoj duši vrlo brzo izbrisalo svu ljupkost paganske drevnosti, svu draž njenih uspomena iz mladosti. Atina, Eleuzis, Argos, sva ta sveta mesta gde je ona proživela svoje prve godine, za nju su od tada bila samo utočišta lažnih bogova. Nauka kojom je bila; othranjena činila joj se kao opsena varljivih demona; lepe legende kojima je uljuljkivano njeno detinjstvo bile su sad u njenim očima samo »bapske-priče«. »Ah! lepe i čedne slike, pravi bogovi i prave boginje, drhćite,« pisao je Renan na jednoj slavnoj strani Svetoga Pavla. »Sudbonosna reč je izrečena: vi ste idoli. Zabluda ovoga ružnog malog Jevrejina biće vaša smrtna presuda«. Isto tako, pobedonosno hrišćanstvo preobrazilo je za jedan dan Atenaidu. Negdašnja učena mlada devojka paganska filosofkinja bila je sad samo blagočestiva carica Evdokija; i kad se u njenoj duši budio kakav prigušeni odjek njene klasične kulture, kad je od svoga jelinskog vaspitanja sačuvala obožavanje forme i uspomenu na Omira, vrlo je moguće da se bojala da još jedared ne popusti varljivim obmanama Satane, — osim ako nije, posvećujući te paganske draži službi božanske slave, pre mislila, kao dobra hrišćanka, da ih osvećuje.