Vizantijske slike (Š. Dil) 13

Vizantijske slike
Pisac: Šarl Dil

Vizantija i Zapad u vreme krstaških ratova.

Kad je, poslednjih godina XI veka, prvi krstaški rat doveo vizantiski Istok i latinski Zapad u neposredan dodir, osetila se velika suprotnost i duboka razlika između te dve civilizacije, ili bolje reći ta dva sveta koja su se susrela.

U vreme kad su razuzdane mase krstaša prešle svojim osvajačkim talasom preko grčke carevine, Carigrad je još uvek bio jedan od najlepših gradova na svetu. Na njegovim pijacama, pravom centru civilizovanog sveta, sticali su se i menjali proizvodi svih zemalja. Ruke carigradskih zanatlija izrađivale su sve skupocene stvari za koje je znala prefinjena raskoš srednjega veka. Kroz njegove ulice kružila je šarena i hučna gomila, u sjajnom i živopisnom odelu, tako raskošnom da, po rečima jednog savremenika »svi izgledahu kao kraljevski sinovi«. Njegovi trgovi, okruženi palatama i arkadama, bili su puni remek-dela klasične umetnosti. Po crkvama sa ogromnim kubetima, međ obiljem porfira i mramora, mozaici su bacali zlatne odbleske. Po velikim carskim palatama Vukoleona i Vlaherna, tako prostranim da su izgledale kao gradovi u gradu, dugi nizovi odaja odavali su nečuvenu raskoš. Putnici koji su, u toku ХII veka, posetili Carigrad, hadžije iz krstaških ratova koji su se, potrudili da svojim prostodušnim jezikom zabeleže utiske koje su osetili, — Venijamin Tudenski kao i Edrizi, Vilarduen kao i Rober de Klari, — ne mogu, opisujući tu jedinstvenu varoš, da zadrže svoje divljenje. Truveri sa Zapada, do kojih je bio došao glas o tom blesku, govore o Carigradu kao o zemlji snova, koja se nazire kroz neki zlatan sjaj. Drugi pisci uslužno nabrajaju dragocene svetinje kojima su bogate vizantiske crkve. Ali svi su podjednako bili iznenađeni jednom i istom stvari: čudnim neizmernim bogatstvom te varoši koja je, po rečima Vilarduenovim, bila »svima drugima gospodarica«.

I to nije sve. U Evropi XI veka Carigrad je zaista bio kralj gospostva. Dok grubi vitezovi Zapada ne imađahu druge brige ni razonode sem lova i rata, vizantiski je život bio veoma otmen i raskošan; uglađenost u ponašanju, traženje prefinjenih uživanja, ukus za književnost i umetnost bili su svuda rasprostrti. I možda još mnogo više nego materijalno blagostanje te veličanstvene prestonice, barone krstaških ratova čudila je izvanredna velelepnost ceremonijala koja je okružavala carevu ličnost, složenost etikete koja je dubila provalu između ponositog vladaoca Vizantije i ostalog čovečanstva, teatralne apoteoze u kojima se vasileus pojavljivao kao predstavnik ili pre kao sam izraz božanstva.

U tom otmenom društvu, na tom ceremonijalnom dvoru, sa strogom hierarhijom izvedenom do sitnica, krstaši sa Zapada pojaviše se kao dosta nevaspitani prostaci, kao dosadni i neprijatni nametljivci. I, puni dubokog preziranja prema tim šizmatičkim Grcima, nesposobni u svojoj gruboj nadutosti da išta razumeju od toliko utančanosti i preliva učtivosti, koja ih je vređala u njihovom samoljublju kao nedostatak obzira, najzad, i naročito, vrlo razdraženi tim čudnim izlaganjem bogatstva, Latini ne učiniše ništa da uglade svoje uglove, i ponašahu se, po rečima jednog njihovog vođe, samoga Petra Pustinjaka, »kao lopovi i razbojnici«. Treba videti kod tadašnjih pisaca kakav je utisak, pun nespokojstva i preneraženja, na Grke proizveo neočekivani dolazak tih naoružanih gomila, koje odjednom preplaviše vizantisku teritoriju. »Prolaz Franaka, piše jedan očevidac, tako nas je zaprepastio da više nismo bili svesni sebe«. I pred tim gomilama, »mnogobrojnijim, veli Ana Komnena, nego zvezde na nebu i pesak u moru«, pred tom velikom slavoljubivom vlastelom, »koja su sanjala o vizantiskom carstvu«, razumljivo je da nam je kći Aleksija Komnena pokazala cara, svoga oca, kao »utonulog u more briga«.

I tako se od prvoga susreta Latini i Grci pogledaše s nepoverenjem, i osnovno suparništvo koje je razdvajalo te dve civilizacije ispolji se u uzajamnim sumnjama, stalnim teškoćama, neprekidnim sukobima, optuživanjima jedne i druge strane za nasilje i izdajstvo! Car je bio zabrinut, — ine bez razloga, — zbog dolaska tih krstaša koje on nije zvao. Nimalo ne shvatajući onaj veliki pokret oduševljenja koji je, na glas Urbana II, nagnao Zapad na oslobođenje Hristovog Groba, on je u krstaškom ratu video jedno čisto političko preduzeće. On je Latine naročito poznavao po slavoljubivom Robertu Giskaru koji je nekad nameravao da napadne grčku carevinu; i kad je međ vođama krstaša video rođenog sina svoga staroga protivnika, Bohemonda, Aleksije nije mogao da uguši bojazan od napada na Carigrad, i plašio se svake njihove želje o kojoj bi posumnjao ili koju bi naslutio. Krstaši, sa svoje strane, nisu ništa učinili da umanje to carevo nespokojstvo. Mnogi veliki baroni vrlo brzo zaboraviše versku stranu svoga preduzeća i mišljahu samo na zemaljske koristi koje će im ono doneti. I u samoj okolini Gotfrida Bujonskog pomišljali su u jedan mah da na juriš zauzmu Carigrad. U svakom slučaju, spram Aleksija su se krstaške vođe pokazale puni zle volje, iziskivanja, oholosti i drskosti.

Dve karakteristične anegdote, koje priča Ana Komnena, dosta zanimljivo slikaju duševno stanje obe strane.

Kad Bohemond iz Tarenga stiže u Carigrad, on u palati gde mu je car bio spremio stan, nađe bogato postavljenu trpezu. Ali se obazrivi Norman i suviše dobro sećao da je nekad bio vasileusov neprijatelj, a da ne bi u dnu duše zadržao nešto nepoverenja. Zato nije hteo ni da proba, pa čak ni da dirne jela koja su bila izneta, nego je dao svojim kuvarima da mu spreme ručak po načinu njegove zemlje. Samo, kako bi voleo, mada se za sebe bojao, da je načisto o pravim carevim namerama, on se doseti jednoj oštroumnoj probi. On izdašno razdeli svojim drugovima komade mesa koje mu je poslao Aleksije, i, sutradan, vrlo brižno, zapita svoje prijatelje kako su sa zdravljem. Oni mu odgovoriše da su vrlo dobro, i da nisu osetili nikakvu nelagodnost. Onda Bohemond, bezazleno: »E, pa, tim bolje! ali ja, pošto sam se sećao našeg nekadašnjeg neprijateljstva, po malo sam se bojao da on ne pomeša kakav otrov u ta jela da me otruje.«

Vidi se da grčko prijateljstvo nije krstašima ulivalo neko bezgranično poverenje. Treba s druge strane priznati da su Latini bili vrlo nezgodni gosti. Treba videti kako vizantiski hroničari govore o »tim francuskim baronima od prirode drskim i bezobraznim, od prirode pohlepnim na novac i nesposobnim da odole ikakvoj svojoj ćudi, i, iznad svega, brbljivijim nego svi drugi ljudi na zemlji«, i kako, od ranoga jutra, ti nametljivi gosti upadahu u dvor, ne vodeći nimalo računa o etiketi, i dosađivahu caru beskrajnim govorima, ulazeći kod njega sa svojom pratnjom čak i bez prijave, razgovarajući s njim slobodno, ne ostavljajući mu vremena čak ni da doručkuje, a uveče prateći ga do vrata spavaće sobe, da mu traže novaca, zaštite, saveta, ili prosto da malo proćaskaju. Dvorani su bili zgranuti tolikim greškama protiv etikete. Ali Aleksije, predusretljiv, a znajući uostalom razdražljivu narav svojih gostiju, prelazio je preko svih njihovih ludosti i starao se pre svega da izbegne sukob. Zato su se katkad viđali dosta čudni prizori. Jednoga dana, na svečanom primanju, u prisustvu celog iskupljenog dvora, jedan latinski baron sede drsko na sam vasileusov presto. A kad ga grof Balduin povuče za rukav da ga digne, primetivši mu da u Vizantiji nije običaj da se sedi u prisustvu carevom, i da je red, kad je neko u stranoj zemlji, da se pridržava običaja te zemlje, ovaj, pogledavši Aleksija popreko, poče mrmljati kroz zube: »No, to je prostak, kad on sedi dok tolike velike vojskovođe stoje!« Aleksije, »koji je odavno poznavao oholu dušu Latina,« učini se da nije ništa primetio; ali zatraži da mu se prevede vitežev odgovor, i kad je zaključio primanje, zovnuvši ga sebi, on ga zapita ko je, i iz koje je zemlje. »Ja sam čist Francuz, reče ovaj i od plemenite loze, i evo šta ja znam. Ima u mojoj zemlji jedna raskrsnica, gde se nalazi jedna stara kapela; ko god želi da pobedi protivnika u pojedinačnoj borbi, dođe tu, moli se da mu Bog pomogne, i čeka onoga koji će se usuditi da se meri s njime. Ja sam tamo često išao, ali nikad niko nije došao.« Može se misliti koliko je strpljenja, blagovoljenja i veštine car morao upotrebiti da udesi život s ljudima tako borbene prirode; i ako je, najzad, zaključio s njima ugovor, naslućuje se da, pod tim uslovima, taj ugovor nije mogao biti, ni s jedne strane, ni mnogo iskren ni mnogo trajan.

Zapadnjaci su se, posle, mnogo žalili na nezahvalnost, verolomstvo i izdajstvo grčkoga cara i njegovih podanika, i jedino Aleksija činili odgovornim za sve potonje neuspehe krstaških pohoda. U istini, to je čista legenda, koju su brižljivo održavali svi neprijatelji vizantiske monarhije, i čiji odjek, prenošen s veka na vek, objašnjava tolike nepravedne i žilave predrasude koje se još i danas nesvesno održavaju protiv Vizantije. U stvari, kad je Aleksije jedanput zaključio ugovor s krstašima, on se pokazao veran svojoj reči, i ako je došlo do raskida, uzrok treba tražiti naročito u neiskrenosti latinskih kneževa. Ali isto tako treba priznati da je među ljudima tako različitog duha taj raskid bio gotovo neizbežan. Aleksije je radio kao vasileus, brinući se iznad svega o koristi monarhije, u tim krstašima koje on nije zvao gledao je samo najamnike, čije je usluge gotov bio da iskoristi i da dobro plati, ali kojima je, u naknadu, hteo da nametne zakletvu na vernost i obavezu da povrate carevini sve negdašnje vizantiske teritorije koje budu mogli osvojiti. Sa svoje strane, latinski kneževi, iako su činili ustupke carskim zahtevima jer su osećali da im je grčka potpora neophodna, bili su slavoljubivi i sami za sebe, netrpeljivi spram svake vlasti, željni da sebi ocepe u Aziji nezavisne kneževine. Kad su, saobrazno svome shvatanju i prezrevši svoje obaveze, dodelili Antiohiju Bohemondu kao neograničenu svojinu, car se s pravom mogao osećati prevarenim i smatrati se uvređenim. Raskid je od tada bio neizbežan. Još treba primetiti da, ako je Aleksije ratovao sa Bohemondom, on je do kraja ostao u dobrim odnosima sa drugim krstaškim kneževima. I u tome, kao i nekad izbegavši preteći sukob pod zidovima Carigrada, on je zacelo imao izvesne zasluge.

Moglo bi se misliti da će odnosi između Istoka i Zapada bivati sve bolji što ih više bude. Desilo se sasvim obratno. Tokom celoga XII veka, kad je drugi, zatim treći krstaški rat ponova doveo u vezu Vizantince i Latine, pojavljuju se tragovi istoga suparništva, samo još većeg i oštrijeg pri svakom novom susretu. S obe strane isto nepoverenje, iste optužbe, isto osnovno nerazumevanje. Od strane nedisciplinovanih krstaških ratnika isto pljačkanje, ista nasilja, isti zapovednički prohtevi; s grčke strane ista sredstva, često dosta nečasna — koja vizantiski hroničari priznaju i otvoreno preporučuju — da se oproste dosadnih gostiju i ubiju im volju da se vrate. Između cara i latinskih kraljeva iste teškoće oko etikete; i, u glavama zapadnjaka, sve više osvaja pomisao da, ako hoće da svrše s tim nesigurnim saveznicima, s tim grčkim carstvom koje više škodi no što pomaže krstaškom pohodu, postoji samo jedan način, a to je pribeći sili. U logoru Luja VII kao i Barbarosinom ozbiljno se pomišljalo na zauzimanje Carigrada; sredinom XII veka spremio se jedan plan za krstaški rat, ne više protiv nevernika, nego protiv Vizantinaca. I kad su, najzad, uzastopni porazi svetih pohoda malo pomalo ukorenili po celom Zapadu legendu punu neprijateljstva prema grčkom carstvu, kad se staroj, još pojačanoj mržnji pridružila sve jasnija svest o bogatstvu a isto tako i o slabosti Vizantije, Latini više nisu mogli odoleti iskušenju. Baroni četvrtog krstaškog rata, pošavši da oslobode Hristov Grob, završiše zauzećem Carigrada i rušenjem prestola vasileusa, — sa prećutnim saučesništvom papinim, i uz opšte odobravanje hrišćanstva.

Osnivanje jednog latinskog carstva na razvalinama Konstantinove monarhije, suviše je svirepo vređalo vizantisko rodoljublje, a da bi to surovo rešenje moglo umiriti staru mržnju i stišati neprijateljstvo dva sveta. Pad te slabe i kratkovečne države, posle jedva pola veka života, još je dublje iskopao provaliju među Vizantijom i njenim pobediocima. Od tada, svetovni vladari Zapada, pa bio to Hoenštaufen kao Manfred ili Francuz kao Karlo Anžujski, imali su stalnu ambiciju da, po svaku cenu, pa i na silu, uspostave razoreno latinsko carstvo. Duhovne vođe hrišćanstva, pape, isto su tako imale samo jednu misao, da se koriste zabunom i bedom vasileusâ da bi im nametnuli sjedinjenje s Rimom i potčinjenost grčke države papskoj vlasti. A Vizantinci, protivnici sjedinjenja crkava, nisu se mnogo varali kad su govorili da, pod otvorenim neprijateljstvom, kao i pod nekoristoljubivim izgledom, Zapad, u glavnom, teži uvek samo jednom cilju, »uništenju grada, plemena i imena grčkog.« Ako je najzad, i pored trenutnog zadovoljenja od strane Vizantije, i pored neuspešne i pozne pomoći od strane Latina, zapadno hrišćanstvo dopustilo, u XV veku, da Carigrad podlegne pod udarcima Turaka, glavni razlog tome treba tražiti u staroj mržnji, u osnovnom neslaganju, koji su svaki sporazum između grčkoga Istoka i latinskoga Zapada činili nemogućim. Ako je hrišćanstvo pustilo Vizantiju da padne, to je zato što je ono u njoj mrzelo nepomirljive, šizmatičke i verolomne neprijatelje, kojima su se mogle prebaciti dve stvari: što su upropastili krstaške pohode i što su uvek odbijali da iskreno uđu u krilo katoličke crkve.

Tako, od dana kad su krajem XI veka krstaški pohodi prvi put približili Latine i Grke postavio se jedan problem, koji se ističe do XV veka u većini evropskih poslova, i koji je zaista bio Istočno pitanje srednjega veka. Utvrđivanje nekoga modus vivendi između Zapada i Istoka bilo je od tada — i za tri i po veka — za vizantisku carevinu životno pitanje, a za hrišćansku Evropu jedna od njenih najozbiljnijih teškoća. I pored raznih pokušaja da se taj problem reši, iz tih napora nije izišlo ništa uspešno ni s političkog ni s verskog gledišta. Ali iz toga produženog dodira dve civilizacije, iz tih odnosa, često rđavih, ali čestih i tesnih, proizišle su za Vizantiju važne društvene posledice. Vizantisko društvo, dotle tako zatvoreno za latinske uticaje, bilo je iz osnova preobraženo za vreme toga perioda. Kako se izvršilo to prodiranje zapadnjačkih misli i običaja u Vizantiji? Kako je, i u kolikoj meri, grčki svet, prividno tako otporan, dobio pri tom dodiru novi izgled? To sad treba ukratko objasniti.

II

Zna se kako je gotovo svaki krstaški pohod imao za posledicu osnivanje kakve latinske države na Istoku. U Siriji, ponovo osvojenoj krajem XI veka, počeše na sve strane cvetati, kao nekom čarolijom, feudalna gospodarstva, Jerusalimska kraljevina, Antiohiska kneževina, Edeska i Tripoliska grofovija, a da se i ne govori o manjim baronijama. Krajem XII veka treći krstaški pohod zauze u prolazu Kipar, i Luzinjani tu osnovaše kraljevinu koja je kroz dva veka bila najbogatija, najnaprednija od svih država latinskoga Istoka. Četvrti krstaški rat učinio je još više: u Vizantiji on je doveo jednog latinskog cara na presto Cezara; on je Grčku i Arhipelag prekrilio feudalnim kneževinama. Dok je jedan flandriski grof obukao vasileuski purpur, dok je jedan markiz od Monferata proglašen za solunskog kralja, Burginjonci su postajali atinske vojvode, Šampanjci morejski kneževi, Mlečani velike vojvode lemnoske, markizi Ceriga vojvode Naksosa i Parosa, Đenovežani kneževi Hiosa i gospodari Mitilena; Rodos je postao prestonica vitezova Jovanovaca, a Krit venecijanska kolonija. I u sve te latinske naseobine, stvorene na zemljištu Sirije i Jelade, novodošavši donesoše sobom zapadnjačke zakone, običaje i način života. To je bio kao komad feudalne Evrope prenesen pod istočno nebo. Pa još i danas, na bregovima Sirije kao i na bregovima Arkadije i Argolide, na padinama Tajgeta kao i na padinama Livana, i još dalje, u samoj pustinji, zagubljene s one strane Mrtvoga Mora, začuđeni putnik nailazi na divne feudalne tvrđave, koje svojim teškim kulama i zupčastim bedemima kite grebene bregova. U Kipru, gotovo netaknuta zdanja, ponosni gradovi, usamljeni manastiri, izgubljeni u dnu pustih dolina, veličanstvene gotske katedrale, još uvek pričaju o sjaju francuske umetnosti XIII i XIV veka. I sa svojim strašnim bedemima, svojim starim kulama, drevnim kućama svoje Viteške ulice, Rod daje jedan redak i gotovo jedinstven prizor jednog francuskog grada iz XV veka, sačuvanog sa svima svojim spomenicima. To je zaista bila, kako je rekao jedan papa, »jedna nova Francuska« koju je krstaški rat stvorio na Istoku. Iako je, kao što se dešava uvek kad se dve nejednake civilizacije nađu jedna prema drugoj, manje razvijena — to je tada bila zapadna — pretrpela moćan uticaj viših civilizadija, arapske, siriske, vizantiske, s kojima je dolazila u dodir, ipak je, primivši mnogo, i ona mnogo dala. Od toga feudalnog i francuskog sveta, koji je cvetao u Kipru, u Siriji, u Moreji, Istok je nešto uzeo; iako su pred novinama i privlačnošću Islama i Vizantije, Latini naučili da razmišljaju o mnogim stvarima o kojima su jedva i slutili, istočnjačko se društvo isto tako preobrazilo tim svakodnevnim dodirom.

Dodajte da su pored slavoljubivih barona, koji na Istoku postadoše carevi, kraljevi i kneževi, da su pored mlađih sinova plemićskih porodica koji dođoše u te nove države da traže baštine ili bogatstva, krstaški ratovi doveli na Levant još i druge Latine. Veliki trgovački gradovi Italije, Mleci, Đenova, Piza, brzo su shvatili važnost bogate pijace koja se otvarala njihovim preduzećima. Odmah sutradan po prvom krstaškom pohodu, njihove tezge zakrčiše pristaništa siriske obale, i veliki kolonizatorski i trgovački pokret ubrzo je zamenio, sa svojim materijalnijim brigama, versko oduševljenje prvih krstaša. Uskoro se sve istočne obale Sredozemnog Mora, sve velike varoši vizantiskog sveta pokriše mletačkim i đenovskim naseljima. Da bi se upravljalo tim novim svetom i da bi se on iskoristio, osnovaše se jaka društva, politička i ujedno trgovačka udruženja, takva kakvo će docnije biti Indisko Društvo. Mleci su bili monopolisali trgovinu Arhipelaga, Đenova Crnog Mora, a oboje su se otimali o Carigrad, gde je svaka od dve protivničke republike imala svoj kvart, svoje povlastice, svoje posebno ustrojstvo priznato i potvrđeno hrisovuljama vizantiskih careva. I tim putem, neprekidnim dodirom dveju rasa na pijacama, po bankama, u menjačnicama, po dućanima, nešto sa latinskoga Zapada prirodno je prodrlo u vizantiski svet.

I to nije sve. Ka tome divnom i bogatom Istoku gde se toliko Latina obogatilo, ka toj jedinstvenoj Vizantiji koja se maštama ukazivala u zlatnome blesku, nosila je jedna neprekidna struja sve pustolove Zapada. Skandinavci i Anglo-Saksi, Normani iz Italije i Francuzi iz Francuske, bili su srećni da stupe u službu u pukove carske garde, u redove onih čuvenih Varaga čije je omiljeno oružje bila teška sekira sa dvostrukim sečivom. Svi kondotieri na raspoloženju požuriše se da prodadu svoj mač vasileusu koji je dobro plaćao. I ona istorija velike katalanske družine koja je prvih godina XIV veka šetala kroz celu carevinu, od obala Helesponta do obala Atine, svoju herojsku i krvavu odiseju, gotovo liči na roman. To su bili šest hiljada katalanskih i biskajskih pljačkaša, koje je Andronik Paleolog bio uzeo u službu protiv Turaka. Na njihovom čelu bio je jedan vitez hramovnik, Rožer de Flor, koga je car bio načinio velikim vojvodom vizantiskim i. koga je oženio jednom princezom iz carske porodice. Ali kakvi nezgodni pomagači, i pored velike plate i povlastica kojima su ih obasuli, i pored titule Cezara, koju su najposle dali njihovom starešini. Treba pročitati u živopisnoj priči Ramona Muntanera, jednog od glavnih učesnika i istoriografa ovoga pohoda, kako su katalanska horde smatrale carevinu kao pokorenu zemlju, ucenjujući vasileusa i opsedajući prestonicu, organizujući se u neku vrstu vojničke republike »franačku vojsku koja vlada Makedonijom«, čiji se vođa nazivao »milošću božjom veliki vojvoda Romanije, gospodar Anatolije i ostrva carevine«. Od obala Meandra do obala Propontide, od Galipolja do Soluna i do Atosa, od Tesalije do Atike, za sedam godina, oni su išli, pustošeći, sekući sve, i najzad, završiše svoju pustolovinu osnivanjem jedne katalanske vojvodine u varoši Periklesovoj. Čudna istorija koja lepo pokazuje privlačnost grčkog Istoka za zapadnjačke duše, i kako su nečuvena bogatstva koja su se tu mogla steći bez prestanka podsticala grabljivost mnogih drugih pustolova.

Pored svetovnjaka, i Crkva je najposle proširila na vizantiski svet uticaj svoga sveštenstva. U novom latinskom carstvu, postalom u četvrtom krstaškom ratu, Inokentije III je mogao namestiti zapadnjačke vladike i jednog patrijarha, podići latinske manastire, uobraziti za trenutak, i pored grčkog osećanja odvratnosti i neprijateljstva, da će Istok dovesti pod rimsku prevlast. Pa čak i onda kad je taj pokušaj propao, još dve stotine godina Rim je održavao stalne odnose s Carigradom. U toj večnoj izmeni poslanstava i misli nije moglo proći a da ništa sa Zapada ne dopre do Vizantije.

III

Sa svima tim ljudima tako raznih vrsta, velikim feudalnim baronima, mletačkim i đenovskim trgovcima, papskim posrednicima, pustolovima iz celoga sveta, ideje i običaji Latina zaista su proželi Istok i neosetno ga preobrazili.

Svakojako, to smo već primetili, u tom dodiru dveju civilizacija, Franci su mnogo pozajmili od novoga sveta u koji su bili bačeni, i otpečatak koji je Vizantija ostavila na latinskim kneževinama Levanta nije slab dokaz moći pretopljavanja drugih naroda, koju je grčko carstvo imalo još usred XII veka. Ali je, obratno, postojao i uticaj Zapada na istočni svet, i on se pokazivao u politici, kao i u veri, a još jače u društvenom uređenju, pa čak i u književnim tvorevinama.

Otkad je 800. godine Karlo Veliki uspostavio zapadno rimsko carstvo, a i ranije, Vizantija je sve manje bivala evropska sila i postajala poglavito istočnjačka država. U XII veku opet je zauzela ugledno mesto u evropskim i hrišćanskim poslovima. Kao nekad Justinijan, Manojlo Komnen je sanjao kako će da obnovi svetsko carstvo. Njegova slavoljubiva i delatna politika, izlazeći iz uskih granica Balkanskog Poluostrva, prostirala se na Ugarsku, na istočne obale Jadranskog Mora, polagala je pravo na Italiju, sporila i samom Fridrihu Barbarosi carsku titulu. Njegova diplomatija radila je u Đenovi, Pizi, Ankoni, Mlecima; njegovi izaslanici spletkarili su po Nemačkoj i po Italiji; njegovi zastupnici vodili su pregovore na francuskom dvoru, kao i na papskom. A ako su se njegove velike namere iajposle i izjalovile, ipak je istina da je, tokom celoga XII veka, Carigrad bio jedan od centara velike evropske politike.

Pitanje o sjedinjenju crkava, san i stalna želja svih papa, isto je tako u XIII i XIV veku živo mešalo Vizantiju u poslove Zapada. Ma koliko da je grčko carstvo onda bilo slabo, ipak savez s njim nije izgledao za odbacivanje. Protivnici Rima, kao Fridrih II, tražili su ga protiv pape; i same pape obraćale su se Vizantiji za pomoć da bi obuzdale slavoljublje anžujskih kraljeva u Neapolju. Predmet vatrenih želja latinskih kneževa, kao i koristoljubivih namera papa, Vizantija je imala za vreme Paleologa, kao i za vreme Komnena, stalno — i ne bez strahovanja oči okrenute Zapadu.

Ali uticaj Latina na grčki svet naročito se ispoljavao društvenim pojavama. Vasileusi tada najčešće na zapadnim dvorovima u Nemačkoj, Italiji, Francuskoj, traže žene, koje bi uzdigli do svoga veličanstva. Manojlo Komnen se ženi jednom Nemicom, groficom Bertom od Sulcbaha, svastikom kralja Konrada III, a posle smrti te carice on će opet kod Latina naći svoju drugu ženu. Pošto je pomišljao na Melisandu od Tripolia, on najzad izabra Mariju Antiohisku, najčuveniju lepoticu cele franačke Sirije. Sin Manojlov, Aleksije II, ženi se sestrom Filipa Avgusta, Agnesom Francuskom. Docnije, Jovan Vatac uzima Konstancu od Hoenštaufena, Andronik II Jolandu od Monferata, Andronik III ženi se prvo Agnesom od Brunsvika, zatim Anom Savojskom; Jovan VIII ima za prvu ženu jednu talijansku princezu. A isto tako, franački vladari iz Sirije ili Jelade rado se žene princezama iz carskih porodica, Komnena ili Paleologa. Po ugledu na te slavne primere, manja gospoda, vitezovi i građani čine to isto, i po celom latinskom Istoku postaje jedna rasa meleza, pola grčka, pola latinska, koja se zove Gasmuli, i koja čini kao neku vezu između te dve civilizacije.

Treba li govoriti o putovanjima koja dovode Latine u Vizantiju, ili radi kojih vasileusi ostavljaju svoju prestonicu da idu na Zapad? Krajem XIV veka, Jovan V pohodi Italiju i Francusku, a njegov sin Manojlo II, malo docnije, odlazi u Mletke, u Pariz i u London; u XV veku, Jovan VIII zadržava se u Mlecima i u Florenciji. Ali se naročito, pri tom neprestanom dodiru, vizantiski dvor preobražava: nastaju drugi običaji, druga uživanja, druge svetkovine, viteškije držanje koje od Grka čini takmace zapadnjačkih ratnika. Pogledajte, da navedemo samo jedan primer, kakav je Manojlo Komnen. On je ludo hrabar, ima drsku neustrašivost latinskih barona; kao i oni, on voli zamorne zabave, lov, viteška nadmetanja i njemu je zadovoljstvo da se bori s najboljim franačkim vitezovima. Kao pravi bludeći vitez, on veštim rukovanjem mačem hoće da zasluži ljubav svoje izbranice, i jedan grčki hroničar priča kako je ova rado izjavljivala da, mada je rođena u zemlji gde se svet razume u junačkim podvizima, nikad ona nije naišla na tako savršenog viteza kao što je njen muž. Kad je, 1159., Manojlo došao u Antiohiju, on je začudio sve latinske borce svojim ponositim izgledom, svojom herkulskom snagom, veštinom u borenju i sjajem svoje opreme. U viteškim igrama koje su se osam dana davale na obalama Oronte, vnzantisko plemsgvo se nadmetalo sa franačkim plemstvom u junaštvu n ratničkoj gospostvenosti. I sam car, jašući jednog divnog konja, sveg pokrivenog zlatnim pokrivačem, pojavi se na areni, i u blesku kopalja, u lepršanju zastava nošenih u galopu trkača, »u tim igrama, kako kaže jedan hroničar, gde je bilo toliko raznovrsnosti i gospodstva, da bi čovek pomislio da vidi Veneru udruženu s Marsom i Belonu s Gracijama«, vladar jednim jedinim zamahom obori dvojicu od najboljih latinskih vitezova. Trke u Hipodromu, koje su nekada toliko oduševljavale Carigrad, sad su zamenile viteške igre, kao što se u opremu vizantiske vojske bilo uvuklo pohodno odelo Zapada. Sačuvani su opisi utakmica izvođenih pred lepim očima dvorskih gospođa, koje dugujemo samom peru cara Manojla. I među latinskim savetnicima kojima se on rado okružavao, usred svojih vojnika pokupljenih na Zapadu, u svome dvoru punom latinskih svetkovina i uživanja, Manojlo Komnen zaista je izgledao kao neki vladar franačke zemlje. Latinski hroničari iz Sirije, koji nemaju dovoljno oduševljenih izraza da ga se nahvale, poznali su u njemu jednoga od svojih: i evo jedne lepe i sasvim viteške crte, koja pokazuje koliko je taj vizantiski vasileus bio naučio u dodiru sa zapadnim svetom. Za vreme toga istog puta u Siriju, kralju Balduinu Jerusalimskom, u jednom lovu, ote se konj, i on, izbačen iz sedla, iščaši ruku. Tada videše — a da bi se ovo ocenilo, treba imati na umu čime je sve etiketa okružavala i najmanje radnje Bogu ravnoga cara — kako Manojlo siđe s konja, kleče pored latinskog kralja, i pošto je imao izvesnoga znanja iz hirurgije, kako mu on sam dade prvi zavoj; i dogod je kralj bio bolestan, car ga je svakoga dana svojim rukama previjao, na zaprepašćenje dvorana koji nisu mogli verovati u jednu takvu povredu ceremonijala.

Moglo bi se navesti mnogo drugih zapadnjačkih običaja koji su se isto tako bili uvukln u vizantiski život pa čak i u sudstvo. U toj zemlji gde su vekovima sudovi sudili samo po pisanim zakonima i dopuštali suđenje samo sa svedocima, vidi se kako u XIII veku sudski dvoboj služi kao kod Latina da dokaže ili da odbaci optužbu, i kako se optuženima predlaže kušanje vatrom da bi se opravdali za kakav privatan ili javan zločin. Ljubomoran muž, kad hoće da dokaže preljubu svoje žene, poziva se na Božji sud, a ne na Justinijanov zakonik. Mihaila Paleologa pozivaju, pošto je njegovog borca u pojedinačnoj borbi pobedio njegov tužitelj, da se istim vatrenim kušanjem očisti od zločina veleizdaje koji su mu prebacivali. Na Božji sud se isto tako pozivaju starešine dve vojske jedne prema drugoj, kad jedan drugoga izazivaju i nude da na ograđenom borištu nasamo prečiste račune. I ako najzad hoćemo i po drugim primerima da ocenimo koliko je dubok bio uticaj tih viteških običaja naćićemo čudnovatih dokaza u delima narodne književnosti.

Vizantinci XIII i XIV veka izgleda da su jako voleli viteške romane. A među tim delima mnoga neosporno uzimaju izvesne vrlo poznate predmete iz zapadne književnosti; pa i sama ona dela koja su čisto istočnjakog porekla dobila su i dodiru s Francima sasvim latinsku boju. Videćemo dalje proučavajući nekoliko od tih zanimljivih tvorevina Beltandra i Hrizantu, Libistra i Rodamne, izvesne tragove toga uticaja. To su istorije bludećih vitezova i lepih princeza, sve pune viteških borba i mačevanja; kao kod trubadura ili kod minesengera. Tu je vazalska pokornost nužna veza društva, »služba ljubavi« prva dužnost viteza. Nigde se bolje ne može uhvatiti mešavina moda načina života, i običaja, koja je tada postojala na Istoku i koja je tom složenom društvu dala tako živopisan i tako čudan izgled. Ali ovo je još značajnije. Pod tim uticajem, u toj Vizantiji punoj antičkih predanja, i sami heroji Ilijade preobražavaju se u bludeće vitezove. Kao u junačkim pesmama, Ahil postaje jedan lep vitez koji luta po svetu sa svojih dvanaest perova i traži pustolovine, heroj viteških utakmica, ljubavnik lepih princeza, hrišćanski vitez, koji umire, mučki ubijen od Parisa, u trojanskoj crkvi.

IV

Da li to međutim znači da su, pored te neosporne mešavine prinosa dveju civilizacija, odnosi stvoreni krstaškim ratovima izgladili ili ublažili osnovni i duboki nesporazum, koji smo ranije istakli? Nikako.

Prvo, običaji Zapada bili su prodrli samo u više krugove. Narodne mase nisu se dale prilagoditi, a grčka crkva isto tako. Dok su se, iz koristoljublja ili iz sklonosti, političari, diplomate, velika vlastela približili Latinima, narod koji je imao više da pretrpi od nasilnog uvlačenja stranaca i od nezajažljivosti talijanskih trgovaca, i sveštenstvo koje se sablažnjavalo i plašilo od nemogućnosti približavanja Rimu, osećali su naprotiv »ako njihova zla volja raste. Političke brige, trgovačko suparništvo, verske teškoće, sve se složilo da zaoštri vekovnu neslogu, da staru pizmu načini još nerazumnijom i još fanatičnijom. To se dobro vidi kad se posmatra ono naglo izbijanje mržnje, ona razbuktalost pomamne strasti koja je više puta bacila puk vizantiske prestonice na omrznute Latine, a naročito onog tragičnog dana 2. maja 1182., kad su razjarene gomile palile i ubijale po talijanskom kraju Carigrada, kad su sveštenici i svetovnjaci, žene i deca, starci i sami bolesnici po bolnicama bili bez milosti poklani od jedne besomučne mase, srećne što može za jedan dan osvetiti tolike godine potmule zlobe, mračne surevnjivosti i neutoljive mržnje.

U verskim stvarima osećanja se ispoljavaju sa ne manjom žestinom. Kad su se glavari crkve koji su 1439., na florentinskom saboru, na zapovest Jovana VIII, stupili u savez s Rimom, vratili u Carigrad, narod ih dočeka pogrdama i zviždanjem. Otvoreno su ih optuživali da su se dali podmititi i da su, za malo zlata, prodali Svoju crkvu i svoju zemlju. I kad je vasileus, veran svome obećanju, hteo da osnaži ugovor na koji se zaklelo, pobunjeni puk otera patrijarha, prijatelja Rima, i gužva je zabrujala pod kubetima Svete Sofije. I u blizini turske opasnosti mržnja spram Zapada raspaljivala je više svega vizantiske duše; a ma kako da je bila vatrena i strasna, ta mržnja nije bila slepa mržnja. U samom trenutku kad je Vizantija preživljavala poslednje časove, zapadni vladari manje su mislili da je odbrane nego da je osvoje.

U društvenim pitanjima, najzad, kod mnogih Grka nailazi se na isto nerazumevanje običaja koji dolaze sa Zapada. Tu se može biti najjasnije ističe razlika duha dveju rasa. Radi li se o onim viteškim izazivanjima koje kakav starešina vojske upućuje svome protivniku? Vizantiski zdravi razum odgovara »da bi se za blesavog smatrao kovač, koji bi, kad može mašicama da uhvati usijano gvožđe, upotrebio svoju ruku, i da bi se isto tako smejali vojskovođi koji bi, kad ima dobru i mnogobrojnu vojsku, izlagao svoju sopstvenu ličnost«. Radi li se o kušanju vatrom? Na predlog da se posluže tim sredstvom, Mihailo Paleolog odgovara ironično: »Vi hoćete da budem čudotvorac. Lepo! No ja nemam moći da vršim čuda. Kad usijano gvožđe padne na ruku živoga čoveka, ja ne vidim kako bi moglo da ga ne izgori, osim ako taj nije istesan u mramoru Fidije ili Praksitela, ili još izliven u bronzi«. I Akropolit, koji saopštava te reči, dodaje: »Eto šta je kazao, i, tako mi Temide, imao je sasvim pravo.« A evo produženja toga događaja koji je neobično karakterističan. Mitropolit filadelfiski, kome Paleolog u šali predloži da oproba Božji sud umesto njega, pod izgovorom da jedan božji čovek jedini može imati sreće da se izvuče čitav, primećuje ovo: »Taj se običaj, dragi moj, ne nalazi u zakoniku nas Rimljana, ni u sveštenim predanjima; on nije zaveden ni građanskim zakonom ni svetim i božanskim kanonima. To je varvarski običaj.« I podvlačeći još jače suprotnost dveju rasa, Mihailo sam dodaje: »Da sam rođen od varvarske rase, da sam bio vaspitan po običajima varvara, i odgajen u njihovim zakonima, mogao bih pristati da se pravdam na varvarski način Ali Rimljaninu, rođenom od Rimljana, spor mi se mora presuditi po rimskim zakonima.«

Teško bi se našla značajnija anegdota. Ona ujedno pokazuje savršen skepticizam koji je grčki zdrav razum osećao pred tim surovim i lakovernim suđenjem koje je izmislio Zapad, i neizmeran ponos koji su imali Vizantinci što osećaju iza sebe dugu tradiciju civilizacije, ukratko, što nisu »varvari«. To je odsudna reč, koja objašnjava sve. Između »Rimljana sinova Rimljana« i »varvara« Latina, ne može biti sloge: zakoni koji priliče surovosti jednih ne bi mogli priličiti utančanoj kulturi drugih; grubo šarlatanstvo njihovoga pravosuđa ne bi se moglo staviti uporedo sa zakonodavnim sistemom koji su carigradski pravnici naučnički obradili. Grci će se moći, po nuždi, približiti ljudima sa Zapada; oni će moći po ćudi da usvoje poneku njihovu modu. Pod prolaznim vezama, pod trenutnim pozajmicama, postoji duboko preziranje, u jasnoj svesti o očitoj nadmoćnosti »Rimljanina« nad »varvarinom«. Po izvesnim sasvim spoljašnjim crtama, Vizantija je mogla izgledati da se preobražava u dodiru s Latinima. U stvari, ona je ostala neprilagodljiva u svome tradicionalnom ponosu, nesposobna i svojevoljno nehatna da išta shvati od novoga duha koji je provejavao sa Zapada.