Vetru s Kosova
| ←Venac | Vetru s Kosova Pisac: Ljubomir Nenadović |
Gde je najbolje→ |
Duhaj, vetre, duhaj tio,
Hladi moje vruće grudi,
Ti si meni svagda mio,
Tobom s’ moja duša budi.
Ti s tužnoga mesta ideš
Gde je Srbin negda strad’o,
Ti nadeždu ne donosiš,
Al’ te opet sretam rado.
I sad Srbin tamo strada,
Na Vidov dan jošte pišti;
Mač Osmanov nad njim vlada,
Muratov ga lanac tišti.
Duhaj, vetre,
Sa te strane,
Ja za tebe suza imam,
Kao gosta zemlje slavne
U nedra te moja primam.
Ti si preš’o preko polja
Onog pustog kosovskoga,
Gde je breg i svaka dolja
Grob junaštva nesrećnoga.
Ti si preš’o polje pusto
Gde se sruši srpska slava,
I strašilo s’ ljulj’o tužno,
Zgrađeno od srpskih glava,
Vetre mili, duhaj, duhaj,
I s’ Kosova maglu goni,
Ali jedno drvce čuvaj,
Jedno drvce ne obori.
To je drvce samog boga,
Veselo je i zeleno,
Na njemu je ime sloga,
Srpskom krvlju izvezeno.
To je drvce više groba
Miloševa izniknulo,
I u novo naše doba
Jedva s’ u vis podignulo.
1845.
Izvor[uredi]
- Celokupna dela Ljubomira P. Nenadovića, Beograd, 1892, Sveska prva, str. 29(41)
|