Venci
| Venci Pisac: Jovan Grčić Milenko |
I
Detinjski venci, ala ste srećni!
U dobu zlatnom, ponosu prvom,
Željici prvoj, živnulom nadu,
Kako l’ vas voljno, kako l’ vas lepo
Device male svijati znadu!
Nevinom rukom cvetke vam slažu,
Slađnom reč’com miris vam hvale,
A pesmom bujnom milo vam kažu:
»Kitite, venci, sestrice male!«
Vi ih kitite...
No bistar vale potoka bujnog
— Životom »brzo« što se razvija, —
Na nedri svoji detinjsko cveće
U daljne kraje mahom odnija.
A duša mlada tek onda da’ne,
Tek onda pita za prve vence
Kad tajni glasak u srcu živne:
Sad nisi više malo detence!...
Detinjski venci, ala ste srećni!...
II
Venčani venci, ala ste dični!
Kol’ko li deva, stidnoga oka,
O vama misli, o vama sniva;
Kolko li momče, vedroga čela,
U vama, venci, kol’ko uživa!...
Ko sjajna kruna kamena dragog
S ponosna čela neveste sjate;
Ljubavnu sreću, ispovest nemu
Iz oka vojna prvi čitate...
Oh, kitni venci života mladog,
Proleća nova u srcu bujnom!
Ljubavna sveza miris vam krepi
I u zlu teškom, dobu olujnom...
Miris je divan!...
A kad se suvim jesenjim listom
Okiti jednom života granje, —
U granju ređe i ređe čuje
Veselih ptica milo pevanje,
I tad ste duši, ushita punoj,
Uteha stara, uteha znana;
A oku suznom i tad ste, venci,
Premio zalog svečanog dana!
Venčani venci, ala ste dični!
III
Pobede venci, ala ste sjajni!
Vekovi dugi krvlju vas rose,
Da se bez krvi — nikom ne date!
A vi ste krvni, stoga u boju
Iz krvi samo ponići znate!
Narodnu sreću, — život u sreći,
Narodnu snagu, — slavu u snazi,
Narodnu slogu, — uspeh u slozi,
Pobede venci grle i krase...
O venci mili, — stoleća zbore,
Ta sjajnost vaša odavna zna se...
Kad vrazi klonu u zverskom besu,
Srca im planu poslednjim plamom,
Okovi ropski kad se zatresu,
Tavnice sruše tiranu sramnom,
A narod slavan, imena slavnog,
Slobodno klikne slobodnim glasom:
O, venci mili, tada sijate
Na zemlji srećnoj — nebeskim krasom!
Pobede venci, ala ste sjajni!...
IV
Nadgrobni venci, ala ste tužni!
Tišini mrtvoj, studenih grudi,
Cveće se vaše mirno predalo,
K’o tajnom mrazu planinska ruža,
Il’ smrtnom sanku detence malo...
Svečano sve je, i strašno sve je
Što se priviđa lišću vam suvom,
Tiha zapevka lahora bolnog
Strahotno drhti na grobu gluvom...
I opet, venci, rado grlite
Malena krsta na domu tavnom,
Gde se vrlina — uz rđu kletu
Zemljom pokriva — sa merom ravnom!
I sve je novo, i sve je staro
Što vam na danu u pohod dođe;
Jutrom se jednom tekar nastani,
Večerom drugo sprema da pođe...
Sve tako dalje...
A kad vam lišće vihar ponese,
Rastavi s trakom negda trobojnom,
Vi tiho jošte šapnete »zbogom«,
Poslednje »zbogom« milom pokojnom.
Nadgrobni venci, ala ste tužni!...
Izvor[uredi]
Jovan Grčić Milenko: Celokupna dela, Biblioteka srpskih pisaca, Narodna prosveta, str 216-219
|