Венци
| Венци Писац: Јован Грчић Миленко |
I
Детињски венци, ала сте срећни!
У добу златном, поносу првом,
Жељици првој, живнулом наду,
Како л’ вас вољно, како л’ вас лепо
Девице мале свијати знаду!
Невином руком цветке вам слажу,
Слађном реч’цом мирис вам хвале,
А песмом бујном мило вам кажу:
»Китите, венци, сестрице мале!«
Ви их китите...
Но бистар вале потока бујног
— Животом »брзо« што се развија, —
На недри своји детињско цвеће
У даљне краје махом однија.
А душа млада тек онда да’не,
Тек онда пита за прве венце
Кад тајни гласак у срцу живне:
Сад ниси више мало детенце!...
Детињски венци, ала сте срећни!...
II
Венчани венци, ала сте дични!
Кол’ко ли дева, стиднога ока,
О вама мисли, о вама снива;
Колко ли момче, ведрога чела,
У вама, венци, кол’ко ужива!...
Ко сјајна круна камена драгог
С поносна чела невесте сјате;
Љубавну срећу, исповест нему
Из ока војна први читате...
Ох, китни венци живота младог,
Пролећа нова у срцу бујном!
Љубавна свеза мирис вам крепи
И у злу тешком, добу олујном...
Мирис је диван!...
А кад се сувим јесењим листом
Окити једном живота грање, —
У грању ређе и ређе чује
Веселих птица мило певање,
И тад сте души, усхита пуној,
Утеха стара, утеха знана;
А оку сузном и тад сте, венци,
Премио залог свечаног дана!
Венчани венци, ала сте дични!
III
Победе венци, ала сте сјајни!
Векови дуги крвљу вас росе,
Да се без крви — ником нe дате!
А ви сте крвни, стога у боју
Из крви само понићи знате!
Народну срећу, — живот у срећи,
Народну снагу, — славу у снази,
Народну слогу, — успех у слози,
Победе венци грле и красе...
О венци мили, — столећа зборе,
Та сјајност ваша одавна зна се...
Кад врази клону у зверском бесу,
Срца им плану последњим пламом,
Окови ропски кад се затресу,
Тавнице сруше тирану срамном,
А народ славан, имена славног,
Слободно кликне слободним гласом:
О, венци мили, тада сијате
На земљи срећној — небеским красом!
Победе венци, ала сте сјајни!...
IV
Надгробни венци, ала сте тужни!
Тишини мртвој, студених груди,
Цвеће се ваше мирно предало,
К’о тајном мразу планинска ружа,
Ил’ смртном санку детенце мало...
Свечано све је, и страшно све је
Што се привиђа лишћу вам сувом,
Тиха запевка лахора болног
Страхотно дрхти на гробу глувом...
И опет, венци, радо грлите
Малена крста на дому тавном,
Где се врлина — уз рђу клету
Земљом покрива — са мером равном!
И све је ново, и све је старо
Што вам на дану у поход дође;
Јутром се једном текар настани,
Вечером друго спрема да пође...
Све тако даље...
А кад вам лишће вихар понесе,
Растави с траком негда тробојном,
Ви тихо јоште шапнете »збогом«,
Последње »збогом« милом покојном.
Надгробни венци, ала сте тужни!...
Извор[уреди]
Јован Грчић Миленко: Целокупна дела, Библиотека српских писаца, Народна просвета, стр 216-219
|