Pređi na sadržaj

Veliki dar

Izvor: Викизворник

Veliki dar (Hogy lesz az ember nagy talentum?)
Pisac: Kalman Miksat, prevodilac: J.P.


Između sviju delova tela, zub je po najlukaviji a i po najpovrženiji svom respektivnom gospodaru. Čovek pak, to neblagodarno stvorenje, za čas je gotov, da prekine vezu, što ga za njegove zube veže.
    Već nedelju dana kako i gore i dole idem po hodnicima od sabornice duvajući od bola. Boli me zub. Nije veliko zlo, tek samo neprijatne je prirode. Jer ako zub baš i ne boli, tek ipak kljuca nešto u njemu. Ono nevidljivo svrdlo razbudi živce, i onda je to teško državne stvari svojim humorističnim nazorima braniti. A i onako nisu baš take, da bi čovek mogao biti dobre volje.
    Ja sam do kraja pročitao dva kompletna dela o zubima. U jednom je bilo tri stotine i četrdeset strana, a u drugom sto i devedeset. Rezultat moje savesne studije bio je to, da za bolesne zube samo jedan lek postoji: hladno gvožđe.
    Pa i na to sam spreman. Al’ zub nazire moje namere, pa čim se spremim i da pođem zubnom lečniku, a bol prestane. Ovu groznu sprdnju već čitav mesec dana kako moj šuplji zub tera sa mnom. A terao bi još i dalje, da slučajno nisam sreo mog štovanog druga, poslanika Justa, koji me je odmah interpelovao, kuda ću? (Interpelovanje mu već drugom prirodom postalo.)
    Sad već ne ću nikud. Hteo sam da dam zub vaditi, al’ on već kao pametniji popustio i više me ne boli.
    — Mora taj mah, kako bilo napolje, — kategoričkim tonom zapovedi moj štovani priša; — samo se vrati, pa traži lečnika. Ja bih te sam otpratio, al’ imam eto neku prešnu interpelaciju na ministra presednika.
    — Znaš šta. — reći ću ja naprasnim nekim nadahnućem poveden. — idem da ga vadim, ako ćeš me pratiti!
    I tako sam mislio, da na lukav način učinim uslugu i otadžbini i vladi. Pa za to mi žrtva jednog zuba nije bila velika.
    Moj se štovani prijaško malo razmisli, pa će tek:
    — Da l’ te još neprestano boli?
    — Sad ne.
    — Baš te sasvim ne boli?
    — Ni najmanje.
    Znao sam, da će sad zacelo ići sa mnom. Jer svirepstvo je i u samom programu njegove stranke.
    I mi odosmo zubnom lečniku. A putem je moj priša, od prilike, ovako mogao razmišljati:
    I taj ne će odjako tako zubat biti, kao dosad. U ostalom i našto da jedan mađarski književnik mora imati trideset i dva zuba?
    Pojedinosti vađenja zuba nisu u tolikoj meri amizantne, a da bih mogao gnjaviti svoje čitaoce. Tek samo toliko da spomenem, da čovek u takim prilikama vrlo malo pojma ima o lokalnim odnošajima. Ja sam hteo da mi iz gornje vilice vuče, naposletku se pak ispostavilo, da je onaj, što me boli, u donjoj vilici. Šta li je eto sve čovečje znanje, kad ne zna, ni šta mu se u rođenim ustima događa.
    Najposle, i ono po sahata prođe. Ja sam bio s jednim zubom, a parlamenat s jednom interpelacijom siromašniji. Ko je tom prilikom više dobio, ne ću da rešavam.
    ... Moj jadni zube, ti si za mene živeo, a za otadžbinu poginuo. Ja te posmatram, kao hladnu lešinu verna prijatelja. Više od trideset godina bili smo mi u najtešnjem sporazumu; ti si mi pomagao da grizem i žvaćem; a sad nas rastavi despotska sila krvlju i gvožđem.
    Ja priznajem, mene je boleo taj rastanak; ko zna, je li i tebe?
    Al’ ipak, pre nego što bih te bacio, pomogni mi još jedanput i daj mi siže za jednu crticu. A kako si ti zub jednog književnika, to ti je čak i dužnost.
    Kad bih nekrolog po šabloni hteo da napišem, to bi više imao pravo nego svi pisci nekrologa da naglasim: „Nema više, ko bi te zamenio!” Al’ ti se ovako banalnom hvalom ne bi zadovoljio. Jer ti si bio pravi zub mudrosti, i tebi imam da se zahvalim, što sam izišao na glas kao veliki talenat.
    ... Još pre dvadeset i dve godine počeo je moj zub da biva šupalj, i često me je počastio velikim bolovima. Ipak sam trpeo njegove bubice, jer u ostalom on je bio dobar drug, snažan i izdržljiv pri žvakanju, ako je bilo što.
    Pre nekih četrnaest godina uputim se nekom svom rođaku u Alfeld. Uz put prenoćim u Debrecinu u jednom hotelu i tu me poče strašno zub da boli. Nisam mogao oka sklopiti.
    Stenjući sam se prevrtao u postelji i desno i levo. Bar da imam štogod za čitanje!
    Toliko sam tražio po sobi, dok naposletku nisam naišao na neku staru godinu nekih vojničkih novina. Na tako što pre nikad nisam imao volje, al’ sad sam i time bio zadovoljan.
    U jednom članku naiđem na opis bitke kod Bodrog-Kerestura. Radi lakšeg orijentovanja dodali su i jednu teren-kartu. Na njoj je bilo nacrtano, kako su se obe vojske smestile i borile, sve najvernije i najtačnije.
    — Napred, — pomislih, — da proučim jednom i tako jednu bitku! Možda ću i naučiti štogod.
    Imao sam dosta vremena do ranog jutra. Pročitam članak nebrojno puta i naposletku sam znao poziciju svake divizije, baš kao da sam i sâm bio onde.
    Drugog dana bio sam gost kod mog rođaka. Držao je srebrne svatove, i mnogo je gostiju bilo pozvano. Među ovima posednika imanja i oficira. Čak je bio i jedan domobranski pukovnik.
    Pri stolu razvezli oficiri o vojničkim stvarima, i slučaj nekako nanese, da se povede reč i o bici kod Bodrog-Kerestura.
    Pojedini govornici su branili svoje mišljenje sa mnogo vatre i velikim interesovanjem gostiju; najposle zavlada tišina, — ja sam se prijavio za reč.
    Moj me rođak mrko pogleda i začuđeno zapita:
    — More, šta će to reći?
    — To će reći, dragi ujo, da su gospoda ovde svi na krivom putu.
    — Kako to?
    I svi se pogledi na meni zaustaviše.
    — Kišfaludi nije bio pre podne zapaljen, nego u polak tri posle podne. I gospodin je pukovnik u zabludi, jer je on bio kod O-Liske i tek se oko polak četir povukao natrag, kad ga je Sel izvestio.
    Svi se ukočiše od iznenađenja. Prvi, što je došao malo sebi, bio je pukovnik.
    — Tako je, — kaže, — ja sam stajao kod O-Liske.
    — Blizu kod vinograda, — dopunim ja.
    Pukovnik me značajno pogleda.
    — Kad ste se vi rodili? — zapita me.
    — Godine 1849.
    — Hm! Neponjatno!
    Moj uja nastavi da pita:
    — Otkud ti to da znaš?
    Meni klecnuše kolena.
    — Otkud? Može čovek ovo il’ ono da lepo zna, valja samo dobro oči otvoriti.
    I sad otvorim svojoj rečitosti slobodno polje. Do najmanje sitnice opišem im bitku kod Bodrog-Kerestura; ofenzivu i defenzivu, pozicije, trupe, imena od regimente i sve glavne saučesnike. Moj se ujak uhvatio za glavu, a oficirima mal’te nije dah prestao.
    Pukovnik će onako na stranu da zapita mog uju:
    — Čiji li je ovo dečko?
    — Đavolov.
    — A šta će biti?
    — Već sam vam kazao: advokat!
    — Grdna šteta! Nikad još u životu svom nisam naišao bar nalik na takav vojnički dar. Taj bi bio veliki vojskovođa. Govori mu, nek vojnik bude.
    I otpočeše, da me nagovaraju. Al’ ja sam tvrdo ostao pri svom, da ne marim biti đeneral.
    Oficiri su mi celo veče laskali; pukovnik mi obećava, on će voditi brigu za moj napredak, a ujak opet uverava, kako bi to strašan greh bio tako veliki dar pustiti da propadne. SVe badava, ja se čvrsto držim svog!
    Pa ipak, ko zna, dokle sam mogao doterati! Jer nije glavno, da mi nešto znamo, nego da drugi veruju u naše znanje.
    Ja, dakle, nisam otišao u vojnike, ali me nimbus mog vojničkog talenta nije ostavio. Od oficira pri onoj večernjoj gozbi postalo je odlično časništvo, i čim bi me koji sreo, počeo bi govor o ratništvu. Svako je držao sasvim za razumljivo, da sam pečen u tom.
    ... Pa ipak sam od onog doba već i bitku kod Bodrog-Kerestura zaboravio. Od moje celokupne vojničke uspomene ostao mi još samo šuplji zub.
    Sad je i on kvitirao.

Izvor[uredi]

  • 1895. Brankovo kolo za zabavu, pouku i književnost. Godina I, broj 8, str. 238–242.