Пређи на садржај

Велики дар

Извор: Викизворник

Велики дар (Hogy lesz az ember nagy talentum?)
Писац: Калман Миксат, преводилац: Ј.П.


Између свију делова тела, зуб је по најлукавији а и по најповрженији свом респективном господару. Човек пак, то неблагодарно створење, за час је готов, да прекине везу, што га за његове зубе веже.
    Већ недељу дана како и горе и доле идем по ходницима од саборнице дувајући од бола. Боли ме зуб. Није велико зло, тек само непријатне је природе. Јер ако зуб баш и не боли, тек ипак кљуца нешто у њему. Оно невидљиво сврдло разбуди живце, и онда је то тешко државне ствари својим хумористичним назорима бранити. А и онако нису баш таке, да би човек могао бити добре воље.
    Ја сам до краја прочитао два комплетна дела о зубима. У једном је било три стотине и четрдесет страна, а у другом сто и деведесет. Резултат моје савесне студије био је то, да за болесне зубе само један лек постоји: хладно гвожђе.
    Па и на то сам спреман. Ал’ зуб назире моје намере, па чим се спремим и да пођем зубном лечнику, а бол престане. Ову грозну спрдњу већ читав месец дана како мој шупљи зуб тера са мном. А терао би још и даље, да случајно нисам срео мог штованог друга, посланика Јуста, који ме је одмах интерпеловао, куда ћу? (Интерпеловање му већ другом природом постало.)
    Сад већ не ћу никуд. Хтео сам да дам зуб вадити, ал’ он већ као паметнији попустио и више ме не боли.
    — Мора тај мах, како било напоље, — категоричким тоном заповеди мој штовани приша; — само се врати, па тражи лечника. Ја бих те сам отпратио, ал’ имам ето неку прешну интерпелацију на министра преседника.
    — Знаш шта. — рећи ћу ја напрасним неким надахнућем поведен. — идем да га вадим, ако ћеш ме пратити!
    И тако сам мислио, да на лукав начин учиним услугу и отаџбини и влади. Па за то ми жртва једног зуба није била велика.
    Мој се штовани пријашко мало размисли, па ће тек:
    — Да л’ те још непрестано боли?
    — Сад не.
    — Баш те сасвим не боли?
    — Ни најмање.
    Знао сам, да ће сад зацело ићи са мном. Јер свирепство је и у самом програму његове странке.
    И ми одосмо зубном лечнику. А путем је мој приша, од прилике, овако могао размишљати:
    И тај не ће одјако тако зубат бити, као досад. У осталом и нашто да један мађарски књижевник мора имати тридесет и два зуба?
    Појединости вађења зуба нису у толикој мери амизантне, а да бих могао гњавити своје читаоце. Тек само толико да споменем, да човек у таким приликама врло мало појма има о локалним одношајима. Ја сам хтео да ми из горње вилице вуче, напослетку се пак испоставило, да је онај, што ме боли, у доњој вилици. Шта ли је ето све човечје знање, кад не зна, ни шта му се у рођеним устима догађа.
    Најпосле, и оно по сахата прође. Ја сам био с једним зубом, а парламенат с једном интерпелацијом сиромашнији. Ко је том приликом више добио, не ћу да решавам.
    ... Мој јадни зубе, ти си за мене живео, а за отаџбину погинуо. Ја те посматрам, као хладну лешину верна пријатеља. Више од тридесет година били смо ми у најтешњем споразуму; ти си ми помагао да гризем и жваћем; а сад нас растави деспотска сила крвљу и гвожђем.
    Ја признајем, мене је болео тај растанак; ко зна, је ли и тебе?
    Ал’ ипак, пре него што бих те бацио, помогни ми још једанпут и дај ми сиже за једну цртицу. А како си ти зуб једног књижевника, то ти је чак и дужност.
    Кад бих некролог по шаблони хтео да напишем, то би више имао право него сви писци некролога да нагласим: „Нема више, ко би те заменио!” Ал’ ти се овако баналном хвалом не би задовољио. Јер ти си био прави зуб мудрости, и теби имам да се захвалим, што сам изишао на глас као велики таленат.
    ... Још пре двадесет и две године почео је мој зуб да бива шупаљ, и често ме је почастио великим боловима. Ипак сам трпео његове бубице, јер у осталом он је био добар друг, снажан и издржљив при жвакању, ако је било што.
    Пре неких четрнаест година упутим се неком свом рођаку у Алфелд. Уз пут преноћим у Дебрецину у једном хотелу и ту ме поче страшно зуб да боли. Нисам могао ока склопити.
    Стењући сам се превртао у постељи и десно и лево. Бар да имам штогод за читање!
    Толико сам тражио по соби, док напослетку нисам наишао на неку стару годину неких војничких новина. На тако што пре никад нисам имао воље, ал’ сад сам и тиме био задовољан.
    У једном чланку наиђем на опис битке код Бодрог-Керестура. Ради лакшег оријентовања додали су и једну терен-карту. На њој је било нацртано, како су се обе војске сместиле и бориле, све најверније и најтачније.
    — Напред, — помислих, — да проучим једном и тако једну битку! Можда ћу и научити штогод.
    Имао сам доста времена до раног јутра. Прочитам чланак небројно пута и напослетку сам знао позицију сваке дивизије, баш као да сам и са̂м био онде.
    Другог дана био сам гост код мог рођака. Држао је сребрне сватове, и много је гостију било позвано. Међу овима поседника имања и официра. Чак је био и један домобрански пуковник.
    При столу развезли официри о војничким стварима, и случај некако нанесе, да се поведе реч и о бици код Бодрог-Керестура.
    Поједини говорници су бранили своје мишљење са много ватре и великим интересовањем гостију; најпосле завлада тишина, — ја сам се пријавио за реч.
    Мој ме рођак мрко погледа и зачуђено запита:
    — Море, шта ће то рећи?
    — То ће рећи, драги ујо, да су господа овде сви на кривом путу.
    — Како то?
    И сви се погледи на мени зауставише.
    — Кишфалуди није био пре подне запаљен, него у полак три после подне. И господин је пуковник у заблуди, јер је он био код О-Лиске и тек се око полак четир повукао натраг, кад га је Сел известио.
    Сви се укочише од изненађења. Први, што је дошао мало себи, био је пуковник.
    — Тако је, — каже, — ја сам стајао код О-Лиске.
    — Близу код винограда, — допуним ја.
    Пуковник ме значајно погледа.
    — Кад сте се ви родили? — запита ме.
    — Године 1849.
    — Хм! Непоњатно!
    Мој уја настави да пита:
    — Откуд ти то да знаш?
    Мени клецнуше колена.
    — Откуд? Може човек ово ил’ оно да лепо зна, ваља само добро очи отворити.
    И сад отворим својој речитости слободно поље. До најмање ситнице опишем им битку код Бодрог-Керестура; офензиву и дефензиву, позиције, трупе, имена од регименте и све главне саучеснике. Мој се ујак ухватио за главу, а официрима мал’те није дах престао.
    Пуковник ће онако на страну да запита мог ују:
    — Чији ли је ово дечко?
    — Ђаволов.
    — А шта ће бити?
    — Већ сам вам казао: адвокат!
    — Грдна штета! Никад још у животу свом нисам наишао бар налик на такав војнички дар. Тај би био велики војсковођа. Говори му, нек војник буде.
    И отпочеше, да ме наговарају. Ал’ ја сам тврдо остао при свом, да не марим бити ђенерал.
    Официри су ми цело вече ласкали; пуковник ми обећава, он ће водити бригу за мој напредак, а ујак опет уверава, како би то страшан грех био тако велики дар пустити да пропадне. СВе бадава, ја се чврсто држим свог!
    Па ипак, ко зна, докле сам могао дотерати! Јер није главно, да ми нешто знамо, него да други верују у наше знање.
    Ја, дакле, нисам отишао у војнике, али ме нимбус мог војничког талента није оставио. Од официра при оној вечерњој гозби постало је одлично часништво, и чим би ме који срео, почео би говор о ратништву. Свако је држао сасвим за разумљиво, да сам печен у том.
    ... Па ипак сам од оног доба већ и битку код Бодрог-Керестура заборавио. Од моје целокупне војничке успомене остао ми још само шупљи зуб.
    Сад је и он квитирао.

Извор[уреди]

  • 1895. Бранково коло за забаву, поуку и књижевност. Година I, број 8, стр. 238–242.