Velika nedelja (drama u tri čina)/5

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

PRVI ČIN
◄   IV V VI   ►

V

JOKA, ROSA, ZORAN

JOKA (Vraća se zabrinuta s vrata dokle je ispratila Marinka): Ču li, ćeri?
ROSA: Čuh, nano. Da opremimo Ivana.
JOKA: Da ga opremimo. Bolje nek pođe, mora poći, naredba je. Bolje mu je mrtvome među našima no živome među neprijateljima.
ROSA: Kad bi ti, nano, pošla, pre bi. On neće tebe da ostavi.
JOKA: Ja? Da pođem? A ovo dete?... A ova kuća? Ne mičem se ja odavde. Ti drugo, mogla bi sa selom da makneš tamo do Morave.
ROSA: Što ja? Gde ću ja? Ako i krene selo, neće svi. Krenuće oni koji imaju što poneti i šta sačuvati.
JOKA: Imaš i ti.
ROSA: Zar ja?
JOKA: Obraz, ćeri, šta ćeš veće imanje.
ROSA: Ne bih te ostavila samu, majko... Eto i Ivan mora poći, ostaćeš ko niko.
JOKA: Nije meni teško samoj; teže mi je kad ste vi kraj mene te da gledam vaše nevolje. Vratićete se.
ROSA: A ako nevolja poduže potraje?
JOKA: Nevolja je uvek duga kao što je sreća uvek kratka. Nek potraje, mučiću se. Nešto hrane imam a, šta mi treba mnogo za mene i ovo dete, Eto, on će me i čuvati, on veseliti; on razgovarati. (Spusti ruku Zoranu na glavu). Neću biti sama, on će mi biti domaćin!
ROSA: Ne, nano, ne traži, ne mogu te ja ostaviti i neću; nisi ni ti mene ostavila u nevolji. Ne možeš sama. Po’ćeš koj’ put po drva, si’ćeš do dućana da kupiš što; treba doneti vode, treba obići zabran, pa gde ćeš tad njega? Ne možeš ti sama, ja te neću ostavljati. A ne bi te ni Ivan ostavio tako samu, ne bi, veruj, znam ja njega, ostaje i on tebe radi. Ovako, kad zna da sam ja kraj tebe, pre će se prelomiti.
JOKA: Pa dobro, a ti ostani! Zajedno ćemo preživeti ovu nevolju; zajedno ćemo se kriti po šumi; po podrumima i po krovinjarama, ako bude zla; zajedno ćemo se braniti ako nagne sila; zajedno ćemo negovati OVO dete bez majke da ga sačuvamo ocu. On se već četvrta godina bori i krvavi, te, ako dadne Bog i podrži ga živa do kraja — da mu prvu radost sačuvamo. Je l’ tako?
ROSA: Tako je, nano! (Spolja se čuje jasnije top.)
JOKA (Uzima Zorana u naručje): E, a šta velši ti, golube?
ZORAN: Opet puca, nano!
JOKA: Puca, golube, a je l’ te strah?
ZORAN: Nije. Vodi me napolje da vidim.
JOKA: Još je daleko. Doći će bliže, pa ćeš videti.


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 83 godine.