Велика недеља (драма у три чина)/5
V
ЈОКА, РОСА, ЗОРАН
ЈОКА (Враћа се забринута с врата докле је испратила Маринка): Чу ли, ћери?
РОСА: Чух, нано. Да опремимо Ивана.
ЈОКА: Да га опремимо. Боље нек пође, мора поћи, наредба је. Боље му је мртвоме међу нашима но живоме међу непријатељима.
РОСА: Кад би ти, нано, пошла, пре би. Он неће тебе да остави.
ЈОКА: Ја? Да пођем? А ово дете?... А ова кућа? Не мичем се ја одавде. Ти друго, могла би са селом да макнеш тамо до Мораве.
РОСА: Што ја? Где ћу ја? Ако и крене село, неће сви. Кренуће они који имају што понети и шта сачувати.
ЈОКА: Имаш и ти.
РОСА: Зар ја?
ЈОКА: Образ, ћери, шта ћеш веће имање.
РОСА: Не бих те оставила саму, мајко... Ето и Иван мора поћи, остаћеш ко нико.
ЈОКА: Није мени тешко самој; теже ми је кад сте ви крај мене те да гледам ваше невоље. Вратићете се.
РОСА: А ако невоља подуже потраје?
ЈОКА: Невоља је увек дуга као што је срећа увек кратка. Нек потраје, мучићу се. Нешто хране имам а, шта ми треба много за мене и ово дете, Ето, он ће ме и чувати, он веселити; он разговарати. (Спусти руку Зорану на главу). Нећу бити сама, он ће ми бити домаћин!
РОСА: Не, нано, не тражи, не могу те ја оставити и нећу; ниси ни ти мене оставила у невољи. Не можеш сама. По’ћеш кој’ пут по дрва, си’ћеш до дућана да купиш што; треба донети воде, треба обићи забран, па где ћеш тад њега? Не можеш ти сама, ја те нећу остављати. А не би те ни Иван оставио тако саму, не би, веруј, знам ја њега, остаје и он тебе ради. Овако, кад зна да сам ја крај тебе, пре ће се преломити.
ЈОКА: Па добро, а ти остани! Заједно ћемо преживети ову невољу; заједно ћемо се крити по шуми; по подрумима и по кровињарама, ако буде зла; заједно ћемо се бранити ако нагне сила; заједно ћемо неговати ОВО дете без мајке да га сачувамо оцу. Он се већ четврта година бори и крвави, те, ако дадне Бог и подржи га жива до краја — да му прву радост сачувамо. Је л’ тако?
РОСА: Тако је, нано! (Споља се чује јасније топ.)
ЈОКА (Узима Зорана у наручје): Е, а шта велши ти, голубе?
ЗОРАН: Опет пуца, нано!
ЈОКА: Пуца, голубе, а је л’ те страх?
ЗОРАН: Није. Води ме напоље да видим.
ЈОКА: Још је далеко. Доћи ће ближе, па ћеш видети.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|