Velika nedelja (drama u tri čina)/41

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

TREĆI ČIN
◄   XI XII XIII   ►

XII

IVAN, PREĐAŠNjI

IVAN (Donosi ašov): Evo, bato!
RADOJE: Tako, daj ovamo! (Od ove scene pa sve do kraja, kod Radoja neka grozničava razdraženost kojom on savlađuje i potiskuje svoje prave osećaje). Odi, odi, da najpre zajedno raščistimo ono što je bilo... evo ovako... makni tamo (Ivan rasklanja kamenje i grede) Evo, evo, vidiš, zdrave zemlje. ’Ajde ti, ’ajde kućo moja, 'ajde, evo ti alat; zakopaj ti, na tebi je! (Daje Zoranu ašov). Evo ovde... zabodi... jače... ček da ti pomognem... tako...tako... iznesi zemlju... tako... tako... i nek počne, nek počne — da sejemo iz početka... da počnemo sve iz početka... (Seti se) Čekaj... pade mi nešto na pamet, sad mi pade napamet! (Rosi) Jel'detetu još na vratu ona amajlija što mu nana dade kad se rastadosmo?
ROSA: Jeste!
RADOJE: Daj ovamo!
ROSA (Skida je detetu s grudi i daje mu)
RADOJE (Prihvati je grčevito. obraća se ruševinama): Sad razumem, sad ja razumem tebe, nano! To nije bila amajlija, to je bila slava kućna, krsno ime, koje je unučetu nana predala. To je ono žito osvećeno pred slavu, što je sedelo kraj ikone; ono što se prvo baci u oranje da Gospod plod blagoslovi, da ponese godina. Zato si ti, nano, i dala ovu amajliju, da ponesemo sobom i opet donesemo prvo seme, blagosloveno seme, da ne cvili zemlja, da je blagoslovom zasejemo! (Otvorio je amajliju). Na, na, uzmi od ovoga svetoga semena! (Dete uzima) i baci u zemlju; nek iz tvoje ruke padne, nek pod tvojom rukom nikne... baci... zasej (Dete baci). Tako tako... pokrij zemljom... pokrij! Tu, tu, kraj porušene kuće zazeleniće novi život... iz tvoje ruke, čedo! Neka ti je blagoslovena ruka! (Poljubi ga u čelo) A vi, vas dvoje... (Ivanu i Rosi) ’Ajde, pružite ruku jedno drugome... ’ajde... valja početi novu kuću, valja u njoj domaćin i domaćica... 'Ajde! Na vama je život — na vama je blagoslov!
ROSA: Radoje!
IVAN: Bato!
RADOJE: Budite dragi jedno drugom, budite srećni..., treba da ste srećni!
IVAN: I ti, bato!
RADOJE (Krijući suze i bol): I ja. Vaša sreća ogrejaće i mene. Biću i ja, ali... vi morate. ’Ajde, ’ajde, priđite nani neka vas blagoslovi.
IVAN (Prihvati Rosu za ruku i klekne kraj ruševina)
RADOJE (Za to vreme krijući briše suze): Ne zbori, je li? Grob je nem, ali vas njena .duša blagosilja!
IVAN i ROSA (Dižu se i ljube mu ruku. Rosa zatim grčevito grli Zorana. Gore iz sela čuje se tupi zvuk klepala)
RADOJE (Prene se na taj glas): Šta je to?
IVAN: Na crkvi glasi večernje.
RADOJE: Zar klepalo, pa ovo nije velika nedelja...?
IVAN: Odneli su nam zvona.
RADOJE: Odneli?... Jes, bome, ovo je velika nedelja... još traje naša velika nedelja, Nismo se mi vratili da živimo, vratili smo se da i dalje patimo! (Živo da bi prikrio bol koji se oteo). ’Ajde, pođite na molitvu... pođite... povedite i dete... vaše je ono sad... pođite, ja ne mogu. Pomolite se Bogu za sretan povratak, za vašu sreću, za zdravlje ovoga deteta i za dušu naninu...
ROSA i IVAN: I za tvoje zdravlje!
RADOJE: Dodro, dobro, i za moje zdravlje... ’ajde... ’ajde... idite, idite! (On ih gotovo gura te polaze. Rosa uzima Zorana za jednu ruku a Ivan za drugu, i vode ga među sobom. Oni će se pre izlaska još osvrnuti da pogledaju Radoja).


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 83 godine.