Velika nedelja (drama u tri čina)/4
IV
MARINKO, PREĐAŠNjI
MARINKO (Dolazi s polja): Pomozi Bog, snaho!
JOKA: Bog ti pomogao Marinko! Uđi, uđi, tako ti Boga. Sedi, sedi, molim te! Šta je ovo, pobogu?
MARINKO (Sedajući): Eto, to... nevolja!
JOKA: Mogu li ih zadržati?
MARINKO: Ko?
JOKA: Pa naši!
MARINKO: Ne, bogme! Slazio sam dole na drum pa se raspitivao.
JOKA: Šta vele?
MARINKO: Vele, sila je! (Čuju se topovi) Eno! Ču li?... Kažu, ne biju se drukče do samo topovima, Koliko je u nas pušaka, toliko je u njih topova. Pa onda... nismo ni mi više oni što smo bili; izmorili smo se i izlomili i proredili smo se. Kolo da igraš četiri godine pa ćeš da baldišeš a kamo l’ da ratuješ. Ne može se više pa to ti je.
JOKA: Kažu i narod beži iz gornjih sela?
MARINKO: Beži, da šta će. Ko sme ostati?
JOKA: A mi? Šta misliš, Marinko?
MARINKO: Mi?... Šta da ti kažem, snaho? Topovi još ne dobacuju do našeg sela... možda nas može i mimoići, kao i lane... ali... bolje je za vremena promisliti. Pravo da ti kažem, zato sam i uvratio; rekoh sama si, trebaće ti s kim da prozboriš.
JOKA: Ama, zar je ta briga tako blizu, te da već govorimo o njoj?
MARINKO: Znaš kako je... dižu se već i naši, neće da čekaju poslednji čas. Gavrilo već krenuo i čeljad i stoku, a i Nikola se Pajić sprema...
JOKA: Pa kuda će?
MARINKO: Dole, u Moravu! Daće Bog donde neće stići!
JOKA: A ako stignu?
MARINKO: Onda — u tuđinu!
JOKA: U tuđinu?
MARINKO: Da gde bi?
JOKA: Ej, teško nama! A ti šta misliš?
MARINKO: Ja?... A šta ću da mislim... ako krene selo i ja ću, ako ostane i ja ću. Znaš kako je, teško ostaviti kuću, a teško opet ostati. Eno, lane, ostasmo pa... znaš kakva je zla neprijatelj počinio. U mene istina sitna deca...
JOKA (Pretrne): A u mene Ivan, teško meni!
MARINKO': Ivan mora da krene. Zar vi od kmeta nije došla naredba?
JOKA: Kakva naredba?
MARINKO: Da svi dorasli momčići odmah krenu.
JOKA: Jes’, reče mi kmet, ali Ivan neće.
MARINKO: Kako neće?
JOKA: Neće mene da ostavi samu.
MARINKO: Ama nije od njegove volje, naredba je! Ni jedan momčić koji je stao na snagu ne sme ostati u selu.
JOKA: Jesu li već krenula ostala deca?...
MARINKO: Jutros zorom.
JOKA: Što ću, govorila sam mu.
MARINKO: Bićeš još i kriva što ga držiš protiv naredbe.
JOKA: Kazaću mu, savetovaću ga.
MARINKO: Bogme i naredi, jer, ako ga ne uzmu naši, uzeće ga neprijatelj, pa kako ti je drago.
JOKA: Neprijatelj?
MARINKO: A da kako!
JOKA (Zabrinuto): Pravo kažeš, mora poći, ne sme ostati.
MARINKO: Ako je ono ludo, budi ti, Joko, pametna, pa sklanjaj dete za vremena.
JOKA: Šta dočekasmo, moj Marinko!
MARINKO: Biće i gore...
JOKA: Gore?
MARINKO: Ne znam, niko mi nije kazao, kazuje mi se samo. Kad se nebo zacrveni, je li, a ti znaš, biće vetra; kad tica nisko leti i dim iz odžaka pada, a ti znaš, je li, biće kiše. E, pa, i ovo, vidiš, vidim zabrinuli se ljudi, oborili glave, pa velim: biće gore. Znaš i sama, nevolju čovek uvek nasluti, uzmuti mu se duša... pa eto...
JOKA (Prekrsti se pogledajući na ikonu): Smilostivi se, Bože!
MARINKO (Dižući se): Nego, Joko, promisli što ćeš. Nemoj da ti nevolja bane pred vrata kao oluj, nego promisli za vremena.
JOKA: A šta ću da mislim, crnica! Na sebe tek neću misliti!
MARINKO: Na decu!
JOKA: Na decu, jes’!
MARINKO: Na Ivana!
JOKA: Da ide, veliš?
MARINKO: Ako ti je drag i ako mu dobro želiš. Drukče da ne činiš, Joko!
JOKA: Poslušaću te, Marinko. Hvala ti do Boga! Pa ako što čuješ, ako dođe do nevolje!
MARINKO: Ama nevolja je već tu, nego opet, svratiću ja, trknuću dovde! (Seti se kod vrata). Gle, u ovoj brzini pa i ne pogledah dete! (Zoranu, milujući ga). Kako ti, kićane?
JOKA: A šta veli tvoja Živana?
MARINKO: Šta će da kaže, čeka moju reč. ’Ajde, u zdravlje! (Odlazi).
JOKA: U dobro zdravlje, Marinko!
|