Велика недеља (драма у три чина)/4
IV
МАРИНКО, ПРЕЂАШЊИ
МАРИНКО (Долази с поља): Помози Бог, снахо!
ЈОКА: Бог ти помогао Маринко! Уђи, уђи, тако ти Бога. Седи, седи, молим те! Шта је ово, побогу?
МАРИНКО (Седајући): Ето, то... невоља!
ЈОКА: Могу ли их задржати?
МАРИНКО: Ко?
ЈОКА: Па наши!
МАРИНКО: Не, богме! Слазио сам доле на друм па се распитивао.
ЈОКА: Шта веле?
МАРИНКО: Веле, сила је! (Чују се топови) Ено! Чу ли?... Кажу, не бију се друкче до само топовима, Колико је у нас пушака, толико је у њих топова. Па онда... нисмо ни ми више они што смо били; изморили смо се и изломили и проредили смо се. Коло да играш четири године па ћеш да балдишеш а камо л’ да ратујеш. Не може се више па то ти је.
ЈОКА: Кажу и народ бежи из горњих села?
МАРИНКО: Бежи, да шта ће. Ко сме остати?
ЈОКА: А ми? Шта мислиш, Маринко?
МАРИНКО: Ми?... Шта да ти кажем, снахо? Топови још не добацују до нашег села... можда нас може и мимоићи, као и лане... али... боље је за времена промислити. Право да ти кажем, зато сам и увратио; рекох сама си, требаће ти с ким да прозбориш.
ЈОКА: Ама, зар је та брига тако близу, те да већ говоримо о њој?
МАРИНКО: Знаш како је... дижу се већ и наши, неће да чекају последњи час. Гаврило већ кренуо и чељад и стоку, а и Никола се Пајић спрема...
ЈОКА: Па куда ће?
МАРИНКО: Доле, у Мораву! Даће Бог донде неће стићи!
ЈОКА: А ако стигну?
МАРИНКО: Онда — у туђину!
ЈОКА: У туђину?
МАРИНКО: Да где би?
ЈОКА: Еј, тешко нама! А ти шта мислиш?
МАРИНКО: Ја?... А шта ћу да мислим... ако крене село и ја ћу, ако остане и ја ћу. Знаш како је, тешко оставити кућу, а тешко опет остати. Ено, лане, остасмо па... знаш каква је зла непријатељ починио. У мене истина ситна деца...
ЈОКА (Претрне): А у мене Иван, тешко мени!
МАРИНКО': Иван мора да крене. Зар ви од кмета није дошла наредба?
ЈОКА: Каква наредба?
МАРИНКО: Да сви дорасли момчићи одмах крену.
ЈОКА: Јес’, рече ми кмет, али Иван неће.
МАРИНКО: Како неће?
ЈОКА: Неће мене да остави саму.
МАРИНКО: Ама није од његове воље, наредба је! Ни један момчић који је стао на снагу не сме остати у селу.
ЈОКА: Јесу ли већ кренула остала деца?...
МАРИНКО: Јутрос зором.
ЈОКА: Што ћу, говорила сам му.
МАРИНКО: Бићеш још и крива што га држиш против наредбе.
ЈОКА: Казаћу му, саветоваћу га.
МАРИНКО: Богме и нареди, јер, ако га не узму наши, узеће га непријатељ, па како ти је драго.
ЈОКА: Непријатељ?
МАРИНКО: А да како!
ЈОКА (Забринуто): Право кажеш, мора поћи, не сме остати.
МАРИНКО: Ако је оно лудо, буди ти, Јоко, паметна, па склањај дете за времена.
ЈОКА: Шта дочекасмо, мој Маринко!
МАРИНКО: Биће и горе...
ЈОКА: Горе?
МАРИНКО: Не знам, нико ми није казао, казује ми се само. Кад се небо зацрвени, је ли, а ти знаш, биће ветра; кад тица ниско лети и дим из оџака пада, а ти знаш, је ли, биће кише. Е, па, и ово, видиш, видим забринули се људи, оборили главе, па велим: биће горе. Знаш и сама, невољу човек увек наслути, узмути му се душа... па ето...
ЈОКА (Прекрсти се погледајући на икону): Смилостиви се, Боже!
МАРИНКО (Дижући се): Него, Јоко, промисли што ћеш. Немој да ти невоља бане пред врата као олуј, него промисли за времена.
ЈОКА: А шта ћу да мислим, црница! На себе тек нећу мислити!
МАРИНКО: На децу!
ЈОКА: На децу, јес’!
МАРИНКО: На Ивана!
ЈОКА: Да иде, велиш?
МАРИНКО: Ако ти је драг и ако му добро желиш. Друкче да не чиниш, Јоко!
ЈОКА: Послушаћу те, Маринко. Хвала ти до Бога! Па ако што чујеш, ако дође до невоље!
МАРИНКО: Ама невоља је већ ту, него опет, свратићу ја, тркнућу довде! (Сети се код врата). Гле, у овој брзини па и не погледах дете! (Зорану, милујући га). Како ти, кићане?
ЈОКА: А шта вели твоја Живана?
МАРИНКО: Шта ће да каже, чека моју реч. ’Ајде, у здравље! (Одлази).
ЈОКА: У добро здравље, Маринко!
|