Velika nedelja (drama u tri čina)/36
VII
RADOJE, PREĐAŠNjI
RADOJE (Još dok sveštenik čita pomen dolazi odzadi. Niko to i ne opaža. On je na štaci, bez jedne noge, na grudima mu dve medalje. Bled je i bolestan. Zatičući ovaj prizor on ga ne uznemirava no i sam skida kapu i ne mogući da klekne, pobožno se odaje moditvi. Kad se svršio pomen, on prilazi uzbuđeno i govori bolnim prigušenim glasom): Je li to nani pomen, bato?
IVAN (Klikne i poleti mu u zagrljaj): Bato, bato moj!
RADOJE (Pošto ga je ižljubio): Jel to nani pomen?
IVAN: Jeste!
RADOJE: A grob?
IVAN: Tu, pod kućom.
RADOJE: Pod ruševinama?
IVAN: Nije htela da se odvaja od kuće, pa rekoh, nek ostane tu, nek čuva kuću, nek sačeka decu.
RADOJE (Prilazi ruševinama i zastane): Nano... evo, došli smo!... (Posle duže pauze) Bog nek te prosti! (Okreće se svešteniku) Oprosti, oče! (Ljubi ga u ruku).
TOMA: Prvo majci, sinko!... Dobro nam došao!
IVAN (Koji je za to vreme sa zaprepašćenjem spazio da Radoje nema jedne noge): A ti... bato?
RADOJE (Razumejući mu pitanje): Ah, to...? Ostade tamo, u bolnici.
IVAN: Ih, nesreće!
RADOJE (Tešeći se): Ništa to, moglo je i gore.
IVAN: A dete?... Zoran?
RADOJE: Dobro je, hvala Bogu!
IVAN: A gde je?
RADOJE: Ovde je.
IVAN: Ovde?... S tobom?!... A šta htedoh ono... i Rosa?
RADOJE: I ona, tu su, eno ih dole u strica Marinka, uvratili da se odmore i da se prihvate.
IVAN (Oveseli se): Ama zar...?
RADOJE: Čuli smo još uz put da je majka poginula, da je kuća razorena, pa nisam hteo odmah da ih dovodim. Reko’: ima vremena.
IVAN: Da pođem ja po njih?
RADOJE: Nemoj, dovešće ih stric. Sedi da razgovaramo, odavno se nismo videli. A šta nam je sve preko glave prešlo, i meni i tebi.
TOMA: Deco, deco, ja da vas ostavim. Kazujte jedno drugom; vaše su priče duge, a ja do koji čas moram i večernje da odslužim. Pa gledajte sad bratski, sa materinskim blagoslovom i lepo. Kuću treba obnoviti, imanje treba održati i opet ga podići, a sve to treba bratski. U zdravlje, deco!
RADOJE: Zbogom poš’o, oče!
TOMA (Odlazi dole u selo).
|