Velika nedelja (drama u tri čina)/33
IV
SIMA, PREĐAŠNjI
SIMA (Prolazi putem natovaren granama. Zastaje kod kapije te se stovari i hukne): Uh, izlomi me! Pomaže vam Bog!
STANOJE: Bog ti pomogao! Mnogo si natovario pa ne možeš.
SIMA (Ostajući kraj svoga tovara): Mnogo, šta ćeš, kad nema ko da me odmeni. Stigoh znaš juče, pa na kućnjem krovu ovolika rupa od granate, a ja rekoh da prekrijem granama, koliko da ne kisne, pa docnije kad se stigne i kad se mogne da popravim.
STANOJE: Dobro je kad nisi samo više oštećen.
SIMA: Eh, nisam oštećen. Kako da nisam. Ako mi kuća nije porušena, porušen sam ja. Nisam ono što sam bio. Pre sam mogao, čini mi se, čitav hrast poneti, a sad, eto, i ovo malo šumice pa mi teško.
STANOJE: Izlomile nas nevolje!
SIMA: Izlomile, al’ daće Bog, biće bolje, znaš kako se veli: što nevolja previje, to volja ispravi. I pravo da ti kažem, otkako se napih vode, ove vode, naše vode, ove što teče iz naših planina, a meni naraste srce i proširi mi se duša te danuh kao da sam skinuo neki teret sa nje. Vratila mi se volja i, eto, drugi sam čovek.
STANOJE: Daj Bože, da tako svi danemo, te da se opet vrati ono što je bilo.
SIMA: Daće Bog. Videćeš, dok stigneš u svo'e selo, dok ti zamiriše tvoja zemlja, dok se napiješ tvoje vode, dok sagledaš tvoju nepreoranu njivu i čuješ je kako ti kaže: „Čekam te da te nahranim! ’ Boga mi, čuješ je, pa ti se otvori duša i zaboraviš sve nevolje.
STANOJE: Daj Bože!
SIMA: Videćeš, samo dok stigneš! ’Ajde, pa uzdravlje! (Tovari se).
STANOJE: U zdravlje, dobri čoveče! Baš hvala ti, ti mi prvi reče blagu reč i, evo, boga mi, ohrabri me malo.
SIMA (Odlazi).
|