Velika nedelja (drama u tri čina)/29
XIV
PREĐAŠNjI bez ŽENE
SVEŠTENIK (Pogledajući za ženom): Bog neka ti je milostiv!
STARAC (Spazi Radoja koji krijući lice plače): Šta je, vojniče, ražadosti te ova žena?
RADOJE: Ne žena, dedo, ražalosti me majka. Vidiš li, bolan, što je materinsko srce, ni od mrtva se deteta neće da rastane. (Uzne uzbuđeno Rosu za ruku). Roso, reci MI još jednom, evo ovde, pred sveštenikom i pred dedom; dajem li majci porod svoj od kojega se rastajem?
ROSA: Kunem ti se, Radoje!
RADOJE: Hvala ti... do veka ti hvala i neka da Bog samo da mi ga zdrava vratiš pa, odužiću ti se ja.
ROSA: Ama....!
RADOJE: Odužiću ti se ja, Roso!
STARAC: Hajde prilegajte da grabimo san!
SVEŠTENIK (Raspremajući svoje mesto): Kako brzo osvaja noć ovde u planini.
TREĆEPOZIVAC (Nameštajući se takođe za leganje): Ma čini mi se nikad i ne sviće ovde. (Svi se oko vatre pribijaju jedno uz drugo i savijaju kao klupče. Noć je potpuno osvojila te se njihova lica još samo plamenom sa vatre osvetljena vide. Tišina, mukla tišina, oni se predaju snu. Iz daljine se čuje arluk vukova) Pst!... Čuj!... (On diže glavu te osluhuje a tako i ostali).
STARAC: To vuci pošli na lešine!
SVEŠTENIK: Gospode, smiluj nam se! (Iz daleka se čuje prasak)
STARAC: Eto opet smrt, a vuci arluču. Oče, da se pomolimo Bogu, da nam bar ovu noć daruje; da se pomolimo za život, za zdravlje, za spasenje, za trpljenje!
SVEŠTENIK (Prekrsti se i počne čitati molivu): Oče naš, iže jesi ... (Svi uprli poglede u nebo, svežtenikova molitva sve tiša i tiša te sa spuštanjem zavese izumire)
Z A V E S A
|