Velika nedelja (drama u tri čina)/28
XIII
SVEŠTENIK, PREĐAŠNjI
(Drumom se sve više i više razređuju prolaznici)
SVEŠTENIK (Vraćajući se): Čuh ti vrisak, majko nesretaa! Umiri se i trpi — što bi drugo! (Seda kraj vatre).
ŽENA: Oče, je l’ to božja volja da mi otkine čedo sa nedara; je l’ to božja volja?
SVEŠTENIK: Nije božja volja da umre ono što treba da živi, a da živi ono što treba da umre. Al, eto, istrgli smo se ispod božje volje pa sejemo po zemlji smrt i protiv njegove volje... Šta ćeš, stegni srce i trpi, to ti je!
ŽENA: A gde ću ga, oče? Ni groba nemam da ga sahramim, niti koga ovde u planini da mi taj grob čuva.
SVEŠTENIK (Pokazuje): Eno, tamo vidiš, leži jedna majka bez dece, a eno, kraj nje jedan otac bez dece! Oni će ti ga čuvati! Daj ga njima!
ŽENA (Pogleda tamo i pretrne): Mrtvima da ga dam?
SVEŠTENIK: Njima pripada.
ŽENA (Steže ga na grudi): Meni pripada, moje je!
SVEŠTENIK: Ponesi ga u duši, ali mu telo moraš dati majci zemlji.
ŽENA: Ne moram!... Ko sme da mi ga otme? Ko može da mi ga otme?
STARAC: Otela ti ga je smrt!
ŽENA (Prigušeno jekne. priznavajući svu nemoć, pred tom snagom).
STARAC: Smrt je jača, snaho, no mi svi.
ŽENA (Pobeđena): Jača je! (Sunce se već ugasilo i prvi sumrak pada. Ona pobeđena, dugo i bono gleda dete, mireći se sa sudbinom, pa najzad diže glavu.) Sahraniću ga, sahraniću ga evo ovde, ovde kraj puta. Nek mu prolaznici požele laku zemljicu; nek mu putnik poželi u raju naselje i neka ga požali ko mu kraj groba prođe... (Pauza). I, neću mu napustiti grob, ostaću tu, čuvaću ga, čuvaću ga do suđena dana, jer slatka će mi smrt biti tu, na grobu njegovom.
SVEŠTENIK: Pogledaj, ženo! Mrtvo ti je u naručju, a živo kraj tebe. I ovo traži majku.
ŽENA (Prene se i pogleda devojčicu te je nov bol obrva): Pa zar da ostavim dete ovde, u planini?
STARAC: Tolike su majke ostavile.
ŽENA: Da znate, dobri ljudi, sa koliko sam ga milošte negovala. Na meni je bilo; otac ga je video kad je prvi put zavriskalo pa nikad više. Negovala sam ga, pazila, ugađala, sva srećna da doživim dan da ga ono dočeka, da ono sa kućnjega praga pruži ocu ručice kad se iz rata vrati. Pa sad?... Veliš mi da ga ostavim? Ne, oče, ne mogu ga ostaviti, ne mogu se rastaviti od njega!
SVEŠTENIK: Biraj, hoćeš li mrtvome ili živome pružiti ruku?
ŽENA: Oba su moja, oba ne dam. Poneću ga; nek mu na majčinim nedrima bude grob. Na ovim je nedrima niklo, pa tu neka i trune. Ne dam ga zemlji, ne dam ga crvima. (Zaguše je suze).
SVEŠTENIK: A ti ga nosi, ženo! Taj teret niti će ti otežati niti umanjiti bol.
ŽENA: Poneću ga, hoću! (Diže se, pribira i uzzma za ruku drugo dete).
STARAC: Ama dan već izmakao, gasi se, gde ćeš u noć?
ŽENA: Ugasi se moj dan, dedo, čim su se ove očice ugasile. Veće noći za mene nema! (Odlazi).
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|