Велика недеља (драма у три чина)/27

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

ДРУГИ ЧИН
◄   XI XII XIII   ►

XII

ЈЕДНА ЖЕНА, ПРЕЂАШЊИ

ЖЕНА (Једно дете носи на рукама, а друго, одојче, везано на леђима. Прилази ватри која се већ распалила): Помози Бог!
РОСА И СНАХА: Бог ти помогао, сестро!
ЖЕНА: Могу ли овде, крај ватре, да подојим дете?
СТАРАЦ: Можеш, како да не можеш, седи!
ТРЕЋЕПОЗИВАЦ: Тешко ти је, уморила си се?
ЖЕНА: А где се и не бих уморила, једно на рукама, а друго на леђима.
СТАРАЦ: Немаш кога да ти помогне?
ЖЕНА: Немам, сама сам, муж ми је у војсци.
СТАРАЦ: Тешко ти је боме самој.
ЖЕНА (Села крај ватре, старијем детету): Пружи ручице, огреј се! (Растоварује дете с леђа. Изгладнело јадниче а... не могу на мразу да га подојим... нигде ватре успут.
ТРЕЋЕПОЗИВАЦ: Сам камен, нигде дрвета. Једва смо прибрали ово мало.
ЖЕНА (Наслонила дете на груди па га уједанпут узнемирено загледа. Наслања му руку на чело, наслања му ухо на груди па се још више узнемири): Хладно, тешко мени! Хладно ко камен!
СТАРАЦ: Промрзло, загрејаће се!
ЖЕНА (Престрављено, очајно): Хладно! Сињи камен! (Загледа га па цикне): Мртво!
РОСА
Није сестро! (Приђе јој ближе и хоће да јој узме дете).
ЖЕНА (Грчевито загрлила дете): Мртво је, мртво! Леле мене, до Бога! Мртво, је, мртво! Грејте га, грејте га! Вратите му живот, помажите побогу, браћо, помажите сестре! (Наслони му свој образ на лице). Студено, хладно!
СТАРАЦ: Није ваљда?
ЖЕНА: Јесте, јесте, мртво је!
СТАРАЦ: Немој тако, снахо, чекај ја да видим! (Нагне се и загледа дете. па се диже потресен). Шта ћеш! Божја воља!
ЖЕНА: Је ли, је ли да је мртво? Је ли, дедо, је ли? Јаој, несретница ја, проклета била и кад сам га родила!
СТАРАЦ: Не куни, жено! Не можеш ти мимо божје воље!
ЖЕНА: Ама зар божја воља децу да мори? Зар је мало толики људи и толики народи што изгибоше!... Јаој, чедо моје, милости моја! (Горко плаче притискујући га на груди, затим диже гдаву те казује другом детету).Оди, оди, види, твој бата, твој мали бата мртав.
ДЕВОЈЧИЦА: А зашто?
ЖЕНА: Зашто? И ја питам, душо, зашто ал’ ето, Бог не даје одговора. Ако се ово са греха пати, грех је на људима, а не на деци. Зашто тако чиниш, Боже, што ти је?
РОСА (Бришући сузе које су јој навреле): Знам како ти је ал’ ето... што ћеш?
ЖЕНА: Њега ради смо потегли овамо у планину; њега ради кућу опустили, ватру на огњишту угасили њега ради! Јаој, добро моје, кућо моја, мој поносе!
СТАРАЦ: Умири се снахо, од суђенога се не побеже ни у планину ни у туђину. Суђено те стигне где си да си. Било би можда то и да си остала, ако је суђено.
ЖЕНА: Било би ако је суђено, али би бар гроб имала. Имала би несретна мајка гроб. Бар то, бар толико! Бар гроб да милује кад ми је Бог другу милошту одузео. А ово, овде, у планини, неожаљено,
неопојано, (Са стране се чује тиха, мукла иесма „Вечнаја памјат“. Сви прену и ућуте. Старац и Радоје дижу се на ноге и скидају кале, Роса и снаха крсте се). Опело!... Опевају ми дете! Опевају га већ!... Ко га опева?.. Ко је спремио то опело?... Ко је знао да ми је дете мртво? Је ли ти, Боже!.. Је ли то твоје опело?...


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 82 године.