Vasa Rešpekt/XIII
XIII
Spomenuto je da je čika Ignja umro. Oplakala ga rodbina i Denikola. Bio je, siromah, pošten, ali osobenjak, i mnogo je uzrok Vasinoj nesreći. A zbog toga i sam je bio nesrećan. U žalosti, bez iskre nade, umro je. Kud će gore?
Sad da vidimo šta je sa Stevom. Prve godine dobro prolaze; već ima i dvoje dece, muško i žensko. Steva i gospa mu nisu Ignjine forme, oni sve na veće teže. Uzeli su za mustru čika Josu i njegovu gospu. Ništa se ne zaslužuje, samo se troši. Pa se više troši nego što imetak donosi. Sve jednako kapom vetar tera, sve u šali život provodi. Niko njima nije ravan. Žive kao dva goluba. Ali nastanu rđave godine, počnu dugove praviti, i opet ni jedno ne radi; niti on priskrbljava, niti ona čuva On celo posle podne u kavani, a ona po "vizitama"; još nije haljine iznosila, već ih sobarici poklanja. Deca sve u svilu obučena, kao papagaji, na vazduh ih ne puštaju. Drže se kao kakav princ i princeza. Već znadu šta će sin biti i za koga će se kći udati. Sin će biti "vladika", ako ga sreća posluži i mitropolit, a kći će poći za kapetana mlada koji će sigurno postati đeneral.
Doktor i babica su uvek onde: on uđe, ona iziđe. Opet se prave dugovi i živi se obično galantno. No podigne se jedan, drugi kreditor, dođe se i do "egzekucije".
U ono vreme moglo se pomoći i donekle i protiv egzekucije, a to je bila "rezistencija"[1] pravosuđa, feudalan ostatak. To je u Mađarskoj ovako išlo. Dođe egzekucija da popiše i proceni, na lice mesta. Optuženi, koji treba da plati, uzme sudca ispod pazuha za ruku, pa ga izvede napolje; ali ako ovaj neće da ide, a on ga izbaci zajedno sa advokatom tužiteljevim. Sudac opet javi to varmeđi, a ona odredi "brachium"[2], to jest oružanu silu, pandure ili soldate, pa ako je optuženi jači, ima mnogo slugu, on i ove otera, pa se opet ište pomoć. I takva egzekucija katkad trajala je i po pet godina, ali na posletku slomi se osovina dužniku, jer na posletku opet sve mora sa grdnim troškovima platiti. Naravno, takav dužnik morao je imati advokata, svog "fiškala".
I Steva je imao jednog takvog fiškala. Zvao se "Babonja" i bio je od "trenčinske stolice".[3]
"Zjelo" pametan muž, latinski je govorio kao Ciceron. Kako dođe kakva egzekucija, a Babonja je već tu pa Stevu nauči, a Steva opet sudca pod ruku, pa s njim napolje. Proizveo "rezistenciju", a sudac se posle i sam smeje, i kad se sastanu, oni zajedno jedu i piju. Kad Babonja dođe, onda je uvek traktacija.[4]
Kad je kakav advokat iz Pešte morao ići u Sent-Andreju na egzekuciju, tako mu je bilo kao da ide u Afriku, i koji se odvaži tamo, taj je advokat junak. I pokojni čika Ignja, kad Steva nije hteo da pristane na to da on, to jest Ignja, ostane u nasledstvu veće kuće, izveo je takođe sudca ispod ruke, i doveo je dunđere i zidare da testerišu kuće na dve pole, i tako njegova ostade, jer se na to izmiriše. Steva je i sam po nešto prodavao, i, što no kažu, "rupe zapušavao", to jest nešto otplaćivao, ali je već bilo docne.
Tako je to trajalo petnaest godina. Lepo se živelo i procesi terali. No sad je tu kraj. Ne pomažu već "rezistencije". Prodaje se jedno za drugim; samo je još ostala jedna kuća, u kojoj živi. Bar da hoće ona ostati. Dođe i ta kuća na muntu.[5] Steva se i sad u Babonju uzda da će muntu pokvariti. Babonja je bio od te sorte advokata kojima je dosta dva tri procesa te da mogu od njih živeti. Dođe dan munte. Tu je i Babonja. Već je druga munta. Kuća se munta i proda. Babonja sudcu preda pismen protest. Steva se još nada da će mu kuća ostati. Ručak valjan za Babonju spravljen. Babonja dobro ruča, dobro vino. Steva je od svoje rodbine vino dobio. Posle ručka digne se Babonja da ide, i ište malo novaca. Steva ni sam nema, pa se izvinjava. Babonja, nezadovoljan, polazi. Pri polasku Steva ga uhvati za ruku, pa ga pita: šta će sa tom muntom, sa tim njegovim protestom biti? Babonja uz put odlazeći, reče mu: "Kroz dveri si prišel, kroz oblok prođeš". To će reći toliko: kad si nasledio, ušao si kroz vrata, kad te promuntali, bežaćeš kroz prozor. Babonja ode i ne stupi više u kuću Stevanovu, koja već i onako nije njegova.
Dođe vreme da Stevan iz kuće izlazi. Neće. Kupac ga sa "brahijumom" izbaci. Sad Steva nema ništa osim pokućanstva. Uzme kvartir. Rodbini dosađuje, viče: "pomagajte!" Rodbina nešto pomaže, ali ko će truta hraniti? Prestane i to. Pa Steva je dobio za vreme procesa još tri devojke, a sin dobije konštak[6] i ostane još u detinjstvu hrom.
Ima ljudi i žena koji među sobom budu i u nuždi jednaki i jednako strpljivo nuždu snose. No ima opet takvih koji, ako su pre dobro živeli a osiromaše, odmah se među sobom koškaju i kolju. To su mali duhovi, pa ih ima dosta i u najvećem staležu, kao god i u najnižem što ima koji čvršćom dušom nuždu podnose. Steva nije bio od onih duhova koji nuždu strpljivo i srčano snose, pa ni njegova Katarina. Dok im se dobro vodilo, tu je jedno drugom tepkalo: ona njega zvala "Štefka", on nju "Katarina-materina", pa gde god se susretnu u kući, u sobi, svud se glade, glockaju. Ona njemu namešta kosu, navija mu brkove; on njoj zakopčava haljine, vitice joj u sklad udešava, i to je sve tako trajalo donde dok nisu natraške pošli. Sad se Steva i Katarina u nuždi počnu koškati, inatiti, i jedno drugom nesreću prebacuje. U braku, kako vidiš da se koškaju, ili je od koje strane manjkanje ili nedostatak ljubavi, ili nemaju novaca; tako ćeš u gdekojoj kući poznati da nemaju novaca kako čuješ koškanje. Katarina prebacuje Stevi, veli: kamo sreća da nije za njega pošla kad nije kadar ženu izdržavati, "mogla sam se za boljeg udati". A on opet veli: kamo sreća da se nije nikad ženio, ili da je uzeo ma kako prostu, samo čuvarnu; on je imao imanja, ali Katarina nije znala čuvati.
Posle je nije više ni zvao "Katarina", već "Kata", a ona njega ne zove "Štefka", već "čoveče".
Deca rastu, a nužda sve veća. Ovako se duže živeti ne može. On bi tražio kakve službe, ali nije ni za šta; i da nađe, ne može takvu dobiti da porodicu zahrani. Steva počne iz kuće sitnarije prodavati, pa ide u birtiju. Propio se. Uzajmljuje od onih kojima je on nekad bacao, no i oni ga posle odbiju. Žena ne da iz kuće prodavati, u kući sad krv i nož. Žena ga pred svetom ogovara da je kukavica, da je svemu on kriv. Tim je, misli se, ona izvinjena. Steva dolazi kući posle po noći i pred zoru, viče, lupa. Deca se probude, jauču, mole. Ona se pusti u koštac, i potuku se. On njoj iščupa vitice, ona njega izgrebe. On ode i ne vrati se kući; ona ode rodbini svojoj i pokaže kroz plač iščupane vitice, oni je nagovaraju da ne živi s njime, a ona se zareče da doista neće više.
Eto lepog Steje, glasovitog igrača, i lepe Katarine! Sve je sad propalo: i lepota, i čast, i imanje!
Objašnjenja[uredi]
[1] - Rezistencija, lat. resistentia, otpor.
[2] - lat. brachium, ruka.
[3] - Trenčinska stolica, trenčinska županija, oblast u Ugarskoj.
[4] - Traktadžija, lat., tractato, gošćenje, čašćenje.
[5] - Munta, licitacija.
[6] - Konštak, bolest u kostima.