Васа Решпект/XIV
XIV
Катарина је била одважна и отворена женска; да је свој природан дар употребила, не би пропала кућа. Добије нешто помоћи од своје родбине, остави своју варош и пресели се у Пешту. Но шта ће сад са четворо деце без ичега? У нужди развио се њен "жени". Треба лаким послом заслужити и опет живети. Оде у грчке куће, код великокупаца који са свилом раде. Добије посла да мота свилу. То се на фунту израђује. Хроми син већ има двадесет година, хром, али добар, вредан и паметан деран. Једна кћи, најстарија, од осамнаест година, једна од петнаест, а трећа, најмлађа, од дванаест година. Све могу радити, свилу мотати. Њих четворо и мати пета, много се може урадити, може се живети. Сад сви приону послу и почеше честито живети, особито син као црв је радио, један за двојицу.
Деца се звала: Петар, Катарина, Милка и Марија.
Тако мотајући свилу, могли су поштено живети, само да није ђаво у два лица ствар кварио. Катарина била је вредна, окретна, али мало каћиперка. Кад се удала, да се тако окретала од почетка, боље би било. Донекле је све добро ишло. Када се опет новац по руци преметао, као да је ђаво у њу ушао. Није доста што је добро на крај излазила, него се бацила опет на неки нобилитет.[1]
Била је поносита својом женском децом, особито Милком - Емилијом. Сином Петром била је иначе задовољна, јер готово он је највише радио, али је здраво жалила што је хром. Док је мањи био, не једаред је рекла: "Да га хоће Бог примити". Таква лепота као што је Катарина била, да добије хрома сина - то јој није ишло из главе. Сад кад је спала на њега, онда је био добар; али тек Емилија била је прва.
Петар или је свилу мотао, или је спремао. Имао је и мали дућан, бакалницу; продавао је дуван, луле, шећер и друге ситнарије, и све је држао у красном реду, да је знао где свака чиода лежи. Мати кад донесе новац, Петар планује где шта треба уложити, купити, и не једаред је матер одвратио да не купи ову или ону луксузну ствар; не једаред је одвратио матер да какву баклаву питу не направи, јер је мати волела посластице, а он је био чуваран.
Али бадава, матери Емилија, па Емилија! Али и јесте била врашко девојче та Емилија. Стас, мало виши од средњег, али фино округласт, онако као што бива код девојчица у првом периоду младости; пуна, а у струку танка, па опет пуна, па опет ужа; ножице танке и узане, али пуне и повисоке, па витка - цео стас онаки као што Арап газелу спева, а лице бело, као у "пенородне Венере":млеко и крв. Образи полудугуљасти, са две јамице; усне као јагодице, а у куту мале чаробне рупице; рупица и на малој брадици ; очи сиве и умиљате; обрвице танке и нежно завијене; коса плава у зеленкасто се превија. Чаробно створење! Додуше, морала је сваком у очи пасти. Свако ко је види загледи се у њу, особито белоћа лабудска сваког је као центом у срце ударила. Кад је ишла с матером, увек спуштене очи, не сме у свет погледати; сваки као асас[2] на њу гледа. Емилија није на матер личила, већ на оца, премда је и мати угледна женска била. Сад је већ прешла славу своју, очи су јој већ мало упаднуте, али њена црна маст, изазивајући поглед, жешће понашање, имало је још нешто примамљивог. Сваки Емилију хвали; била је и паметна девојка. Већ има и просилаца, ма и преко реда, и то ваљаних људи: један трговац, један гвожђар. Петар каже да је да, мати нипошто. Вели, прво да је врло млада и не да је преко реда пред старију сестру, друго, лепа је, паметна је: даће је да се још изучи, па Бог зна какве партије -још може правити.
И доиста, да је да се учи. И на шта је дала? Дала је код "машамоде", да се приправи за "модистку", ако до нужде дође да може живети. Хајде нека. Па онда је дала да учи играти. Нека и то. Али дала је да учи одједаред и гитар, и хегеде,[3] и певати. То је већ много и излишно.
Емилија је имала леп таленат, и за годину дана све је научила. И док је све то учила, мати је правила познанства, само да Емилију што боље на углед стави. Мати води већ Емилију на бал, са другом сестром. Бадава је Петар одговара да то не чини, да је то за Емилију рано, и да јој с тиме сујету улива. Мати га не слуша.
Сад настаде Емилијино златно доба.
Први пут дође на један редутски бал.[4] Може се рећи да су се баш за њом отимали. Дође на други бал, већ је припозната лепота и играчица. Дође јуристански бал,[5] Емилија не сме фалити. До тога је дотерала да је већ и "соло" играла. Свуд јој пљескају на игри, јуристе да се помаме за њом, прате је из почасти с бала кући. Емилији није више требало, она је у седмим небесима. Мати је сад не би дала ни за каквог трговца ако тек није мали милионар. И доиста, Емилија била је на врхунцу срећног изгледа, али сујета, та кога захвати, мори га као куга. Сад јој већ не требају ни трговци, ни јуристе: њене очи бацају се на кавалере, на богатство и високо племе.
Петар са сестрама једнако ради и лепо заслужује; и чика шаље девојкама новчану припомоћ. Могу се лепо, елегантно носити. Шта више треба једној младој и лепој девојци? Онда је њен цео свет. Кад се улицом шеће, кад покаже свој вилински створ, на бела рамена спуштене бурмасте косе, стане и онај па је гледи који иначе за годину дана поглед на женску не баци. На променади свако око на њој почива, сваки распитује чија је, а мати од милине све расте, смеши се кад од пола увета чује лепу реч за Емилију, и шетајући се сажаљив поглед баца на ружније и скромне девојке. Већ је бољи кругови друштва познају. И у позоришту је звезда Даница - Емилија. Наравно да иде у позориште. Већ знаду и чија је кћи, зна се да је сирота девојка.
То је Емилији јако шкодило. Не би јој шкодило да је мати није тако на високо дизала, али то је на њу сенку бацало. И јест, чудна је то ствар кад свет види једну младу лепотицу да се носи као прва дама, а дозна се да је сирота; тим много губи. И свака таква лепотица дође до свог врхунца, па онда - или лево, или десно, или стрмоглав!
Чика Јоси није се допадало што је мати Емилију тако подигла, а и онако за матер није много марио. Жао му је било сироте девојке, а толико више што је на себи носила сасвим оригиналан тип његове породице. Хоће да је уда, долазе к њему ваљани људи и препоручују се за Емилију. И ону двојицу је чика послао, но матери је то све мало. Чика види да то неће на добро изићи, па једаред за свагда поручи да је мати за честита човека ког је он препоручио уда, или неће више за њих да зна. Мати не попушта. Чика укине сваку припомоћ. Матери ни бриге. Мати, кад откуд кући дође, ништа друго не приповеда него како Емилију хвале.
Емилија је код куће ослобођена од кућевних послова. Обуче се, па гитар или хегеде у руке, па свира. Па онда опет гледи кроз прозор; какав познати кавалер на коњу пројезди, па је поздрави. Било је и непознатих, па су је поздрављали, само да се могу упознати. Нема опасније за младу девојку него кад је извичу да је лепа. Онда је све код огледала, једнако се намешта и сама себи се највише допада. И никад јој не падне на памет да лепота пролази, дође болест, дођу године, и набори се лице. И већ то у природи лежи да доцније доба не пада на ум, јер би иначе још пре остареле.
Емилија је готово сваки дан у свили и кадифи обучена; ако није у свили и кадифи, ипак је на њој каква скупља материја, него обична. Чика Јоса пошаље опет једног ђувегију за Катарину. Мати Катарину, премда је њено име носила, није волела као Емилију. Да Катарину за једног малог трговца. Чика јој нешто у име мираза поклони.
Сад чика, још последњи пут своју доброту да покаже, заиште Емилију к себи, да је он чува и уда. Мати се не да осолити. Каже: ко ће Емилију, тај мора и матер к себи узети, па и Петра и Марију. Све, све, али ко би матер узео кад је бурне нарави; особито чика, који је научио са дипломатским, углађеним људма живети.
Сад се њих чика сасвим махне. Он је баш то и хтео, да из материних руку девојку извуче.
Како се Катарина удала, већ је у кући теже ишло. У почетку сви су радили, њих петоро. После је престала Милева радити, сад опет Катарине нема. Мати опет слабо ради, иде по кућама познанства правити, и да чује шта се о Емилији говори. Дакле раде само Петар и Марија. Четири руке да издржавају пет душа, много је! Чика ништа не шаље. Већ почну у кући натезати. Петар каже матери да понуде Марију чики, можда ће је примити, па би се ваљда и на остале смиловао. Мати неће; пркоси. Шта више једнако грди чику и стрину како неће да је потпомажу, да је то срамота. Не само код куће, него и изван грди их. Све то стрина чује.
Мати Катарина била је, као што је споменуто, одважна, решителна, и знала је ствар покренути. Кад су пропали, то је лепо било од ње да се у нужди са толиком децом знала наћи; али бадава, код ње је била та погрешка као код многих других по свету: како се мало опорави, како боље пође, одмах почне, што но кажу, "беснети", па се опет замрсе конци живота. Петар и Марија не стају с послом, у кући све на мањак иде, нужда се већ почиње осећати. Да упрегну и Емилију у посао, опет би боље ишло, али од тог нема ни разговора. Треба Емилији "по сезони" нових хаљина; не може се. Мати жива да се изеде. Мати купи излишне ствари, и сиромах Петар да свој нов капут матери, а она с тим "потајно" у заложну кућу, па донесе новаца. Емилија мора имати опет нове хаљине по најновијој моди. Али и то дуго не траје, а сиротиња се не може притајити, као год ни кашаљ.
У кућу слабо је ко долазио, мати је на то врло пазила, и кад би ко у кућу долазио од њене воље, тај би морао бити "кавалер". Из трговине откуд су свилу за мотање добивали, покушали су гдекоји момци да праве познанство. Ко зна, може бити да би ко срећу донео. Мати је сама ишла са девојком у дућан по еспап, Емилија никада; мати јој не да, а ни она не би ишла по еспап који све њих храни. Емилија неће ни за "калфе" ништа да зна. Дођу трговачки момци на "визиту" и незвати, кушају срећу, Емилија их хладно прими. Они се морају са Петром задовољити, који их усрдно прима. Још дођу једаред дваред на визиту, а Емилија је у својој соби затворена, чује их а не јавља се; мора свирати, виолину штудирати. Један од њих клопне да уђе, а Емилија извињава се да не може. Фумигира их.[6] Овима више не треба, отиду, али више никад се не сете да дођу.
И то је целој породици јако шкодило. Они се сад сасвим друкче према њима понашају. Кад мати дође у дућан по еспап, или исти прерађен натраг донесе, сви хладни према њој. На мери не сме ни једна длака фалити, а пре по који лот[7] - и кроз прсте се гледало. И то је било на штету. Па онда почеше их мало и претресивати: какав је то нобилитет? Каква је та фрајла Емилија "дама" да не прима момке из "велике трговине" који ће такође временом "велики" трговци бити? Па онда још и то се знало да их чика више не потпомаже, и тим им је кредит смањен. Емилија већ стекла непријатеља.
Емилијино понашање истина није било лепо спрам тих момака, али у положају на жалост њеном доследно. Питаћете, како то? Мати је Емилију навикла на ту мисао да она мора какву "већу" партију постићи од трговаца који су још "калфе". По томе морала је избегавати и сенку, а да се са "калфама" не разговара, да се такво што не прочује. И у томе сама себи доследна, није волела када су је калфе на јавним местима, као променади, позоришту, поздрављале. Отпоздрављала се тако као да се то ње и не тиче. Наравно, таква девојка, да је ма како лепа, морала је стећи непријатеље. Мати је још и јавно говорила да она под небом ни за каквог калфу њену Емилију не би дала. Свему је томе мати крива била.
Но још један их ђаво гонио. Отац, Стева, као што је већ био сасвим пропао, казато је како је својима био на терету, и како се њега сваки отресао. Ко ће лењивца хранити који није ништа научио радити! Док је шта било, док је шта добивао, трошио је, и све утукао. Дошли му каткад баш тако црни дани да га баш и глад поче напастовати. Код брата, чика Јосе, не сме се ни показати. Шта ће сад да ради? Чуо је да се Катарини и деци добро води, и да нешто помоћи од чике добијају. Нужда закон мења. Он ће к њима у походе.
Био је угледан човек још и сад, лице нежно скоро као у Емилије: она је сасвим на њега личила; само су образи већ мало спали, очи упале и зверовито стрељају, онако као што се то код дешператних људи показује. Хаљине отрцане, чизме закрпљене, бледе, шешир-цилиндар оклепан, на врату масна марама.
Тако као блудни син дође породици. Мати ларма, тера га, деца не даду и умире је. Даду му најпре јести, па онда Пера нађе још који форинт, оде с њим на јеврејску пијацу, на "тандлморк",[8] и купи му, ако баш и не нове, а оно опет такве хаљине да их и уредан човек носити може. Кад се врате, он му приправи и беле хаљине, мало "веша". Мати се уклонила некуд пријатељици, мислила је да ће добри супруг што пре даље ићи. Али се убезекнула кад га је код куће нашла. Што би код куће појео, то још не би кућу утукло, особито кад би сам Стева хтео свилу мотати. Почну се опет грдити, и једва Петар ствар утиша. Отац плаче, љуби Перу, и Емилију и Марију, пружа руку и жени. Ова неће ништа да зна. Тера га само да иде даље, Стева је био мекушац, па у својој одвисности[9] и слабости капитулирао је, клекао је пред сином, па га моли да га не упусти. Петар је добар и матер обрлати, премда је она приметила да од тога неће ништа бити, јер ће Стева опет своје терати.
Приме га, он зада реч да ће и свилу мотати. И доиста, неколико дана је мотао, ћутећи једнако. Сви су мислили да ће добро бити, особито Петар се радовао. Но после неколико дана, када је Стеви нужда из главе излетела, почео се мешати у ствари унутрашње, поче критиковати Емилијине тоалете. Мати се на то ражљути; опет инат, кавга, док се опет мало не смири. Већ му је дуго време било и жели се напоље. Петар му да два три форинта да купи ситнарије за кућу. То је била проба. Стева оде и више се не врати.
Мати је мислила да више неће доћи - али преварила се. Стева два три дана није дошао, али после их је опет посетио. Он је држао: кад је он, док је имао, жену и породицу хранио, сад кад нема мора породица њега издржавати. Дакле, држао је да има неко право. Кад опет дође, онда крв и нож међу њом и Стевом. Стева руши по собама, и што дочепа, однесе и прода, па га опет донекле нема. Тако је он периодично те ћефове или шкандале истеривао, не знаду шта да раде с њим. Катарина тужи га у полицију, али јој ништа не помаже - шта му могу чинити? Тући и затворити га не могу, а човек је иначе од реда, а никако злочино дело учинио није. То је сад белај. Шкандал за шкандалом тера, а овамо Катарина чека "кавалера" за зета. И то је Емилији и целој породици за много шкодило.
Тако је Стева живео, и по Пешти тамо и амо тумарао. Стана није нигде имао, а несигуран и ручак и вечера. У Пешти, као год и у свакој већој вароши, има малих кавана, или боље рећи дућанаца где само каву продају: "кафешанк" зову их Немци. Удовице са једном или две кћери дају се на то кад другог имања немају, и могу поштено живети. Изискује се наравно углађено понашање и уредна послуга. Стевина Катарина, и она је могла каву продавати и покрај тога свилу мотати, али је Катарина поносита, неће госте да служи, а богме ту мора и сиромашне служити, јер ти понајвише тамо иду: кава је у пола цене јевтинија него у правим каванама. У такве каване дању иде Стева, па је добро познат; јевтина кава, а даду му и на вересију, где где и бадава. Пре годину две дана умрла је млада кћи надвојводе Палатина Јосифа и публика из сажаљења према њеној младости и доброти спевала је у лепој немачкој песми. Ту је песму знао Стева на памет врло лепо певати. Још се опомињем, као да ми још и сад звони у ушима та песма; почетак је: "Hermine leigt in Zugen ".[10] И кад је Стева тим малим кавеџиницама и њиховим кћерима певао прежалосним тоном, а њима сузе роне, и у том магновењу добије Стева каве без крајцаре. И добро му је стајало кад је певао, ишао је певајући горе и доле по дућану, а руком, највећим жалосним патосом, маше, управља смисао. Стева је добро знао да оне то радо слушају, и та песма у тој борби за опстанак била му је као мали капитал, а кава као интерес. Јер бадава, не може се казати да је ту био мухтарош,[11] него баш заслужио је.
Ноћу је опет ишао у кавану "код Зрињија" на друму. Та кавана никад се не затвара, ту су фалични картароши, "козаци", блудни изгубљени синови свих друштвених слојева, и женскиње без опредељеног занимања, и несигурног стана. Стева је био истина у правом смислу речи "пропалица", али ипак неодвисан човек, јер каву је себи отпевао или, боље рећи, допевао; какав стари познаник или пријатељ платио му ручак или вечеру (иначе није много јео), а кад се све жице покидају, онда рупи к својима, руши, ваља, разбија, узме ма шта па прода.
Са ђацима је био такође добро познат, и они су му по некад добра чинили, јер су се с њиме шалили, и морао им "Херминину песму" отпевати. И к мени је долазио. Тако каткад дође ујутру у пет сахати од "Зрињија" и пробуди ме, узме четку, очисти себи капут и ципеле, исприча ми како је ноћ провео, какве су шкандале "код Зрињија" починили, још отпева песму, па тако оде - у малу кавану.
И то његово чишћење није било свакидашње: некад му сасвим побеле ципеле, и то уз пут.
Стева је својим животом својој породици шкодио, особито Емилији. Овамо рачуна мати на "кавалера", а овамо отац прави шкандале, Таквог оца имати, од мотања свиле живети, чекати кавалера - не иде. Мати сваки дан тај терет све већма осећа, и сиромах хроми Петар и Марија страшно се усиљавају, само да заслуже што је нужно. Дању и ноћу раде.
Петар добије врућицу, доктори не могу да му помогну, умре. Сиромах Петар, већ је од детињства богаљ, према другој деци као жалосна "прида" од родитеља држат, презрен; смрт му се од матере желела, и ако је доцније кућевно слеме, одржавалац породице. Укоп је леп био; чика га дао о свом трошку сахранити. Сви су у црнини, плачу, јецају. Емилија у црним хаљинама могла се узети као узор лепоте "дувнах"[12] тако јој на бело бледо лице црно добро стајало. И као да зна за то, јер кад плаче, у једном магновењу јаче развучене усне, црта искреног плача, у другом магновењу скупљене усне, црта којом се она прва поправља. Бадава, лепа женска и у жалости кокетује!
Марија у црнини, жалосна, као пупољак вирећи из гусеничине чауре. Мати чупа косу, осећа шта је изгубила. Ту је и Стева, плаче; кроз сузе околним приповеда како је Петар био добар и вредан, слеме породице. Није му добро стојало: такве речи из уста једног оца који је све прошћердао!
После укопа врате се на даћу; биће вечера. Мати и девојке послужују и плачу, један дебели попа председава. Стева седи до њега, једе, па кроз плач приповеда попи своје врлине, но попа покрај свега тога с добрим апетитом једе. Петрове врлине ни најмање не сметају му, а то је све наука, обичај: мирис лешине, иначе већ окађене, није му несносан, као год касапину крв који сваки дан коље. Особито кад је за душу, ту се и јело мора идеализирати.
И ја сам био на укопу и на даћи, али слабо сам могао јести; чинило ми се као да једем залогај од лешине умрлога.
После даће Емилија покупила је по налогу матере по нешто од Периних ствари, хаљина, и дала је оцу. Стева је од тих ствари нешто продао, а нешто за себе задржао. Сад тек иде по малим каванама и пева познату жалосну "Херминину" песму, само с разликом. Сад не пева више: "Hermine leigt in Zugen", но: "Peter leigt in Zugen", и то нешто кроз плач се пева, али опет каткад, по жељи какве кавеџијске фрајле, онако на прво пева.
Сад се у кући поче нужда осећати. Емилија не мота свилу, мати мора овамо онамо трчкарати, сав терет је на Марији, девојчици од једва четрнаест година.
Дуго то не може трајати.
Емилија пише, моли чику да помогне: ни одговора не добије. Шта ће сад? Није на ино, мора и Емилија свилу мотати, не може се иначе живети. Велики је то ударац за Емилију. Затвори се у другу собу да је нико стран не види кад мота, па кад мота, по гдекоја суза јој на свилу кане. Још мати да прионе, па њих три женске опет би могле живети, али матери је мука већ и што Емилија мора да ради, но ипак и она помаже.
Али сад им Стева још већма смета. Док је Петар жив био, њега је Стева колико толико слушао, али куда ће женска с њиме! Сваке недеље по двапут долази, и, ако не даду му што иште, зло. Кад долази, девојке га већ по ходу познаду, па страх и трепет! Разбија, отима и побегне. Већ се мати по полицији због тога повлачи, али ништа не помаже.
Катарина је свог мужа Стеву за луду извикала, не би ли се како тим помогла. Стева није био луд, више пуст и бесан, послу ненавикнут као и Катарина, па док је шта имао, није се на њега тужила; сад он опет држи да она њега баш мора хранити. Кад Стева чује да га жена за луду прогласила, онда тек поче рушити и отимати, шта више и чупати.
Имао сам доброг пријатеља ђака, Милана Наранџића.[13] Велики је ђаво тај Наранџић. Ја сам одлазио у кућу код Катарине као сродник и ђак, и тако би са Емилијом којешта преклапао. Рекао бих јој како је хвале да је лепа, како кавалери на њен прозор гледају, и подобна, што је њој мило било. Много пута био сам им на руци кад је Стева шкандале правио, и не једаред сам га умирио. До душе, те њихове комендије и тужбе нису ми по вољи биле. И Наранџић је са мном к њима долазио. Увек је нешто с матером шушкао, био је мало муфлиз.
Дође к мени, баш је био четвртак, реграција. Дође и Стева; баш га Наранџић код мене и тражио. И зове Стеву напоље, и нешто с њим шушка. Врате се, Стева им рече збогом и оде. Наранџића лице развлачи се подсмешљиво, а ништа не говори. Зове ме да идемо после подне у Кајзербад, и каже ми да се нећу кајати ако пођем: нешто особито ћу видети, но таји шта. Красан летњи дан; дам реч да ћу ићи. После подне у три сахата састанемо се и на пароброду одемо у Кајзербад. Дођемо у кавану, станемо биљарити се и пити пиво. Није по сата трајало, а Стева дође. Зачудим се откуд он ту. Наранџић понуди га пивом. Стева пије чашу, две, кад Наранџић после свршене партије шушне да га мало почекам, сад ће се он вратити. Добро, да Стеви знак и оду.
Ја их чекам, али богме прође и сахат док се Наранџић врати, и то без Стеве, и питам шта је са Стевом радио тако дуго, и где је он. Наранџић исприча шта је са Стевом било. Што је с њим учињено, учињено је по договору склопљеном између Наранџића и Стевине жене Катарине. Наранџић је Стеву домамио у Кајзербад на пиво, и обрекао му да ће га водити у болницу отаца "мизерикордијанаца" близу Кајзербада; они требају једног рачуновођа, имаће "кост" и плату. Већ се са патром управитељем о томе разговарао, и сад га већ чека. Стева радостан брза кораке, свети се жени; само да му Бог помогне, даће он њој ветра. Дођу до врата управитељевих, клопне Наранџић; одзове се, код куће је. Уђу. Патер директор седи на дивану, поглед му ишчекивајући, понуди госте сести после преставке. Стева прави "дубочајше" комплименте. Седну. Почну се разговарати о рачуноводству, како је један за ту ствар потребан. Стева радосно каже да је добар рачунџија; приповеда колико је он имао имања, и срећно израчунао. Управитељ намигне на Наранџића, овај устане, каже Стеви да се са директором разговара док се он не врати, и оде.
Директор разговара се са Стевом, једнако га мери, и препоручи му мало стрпљења: мора ићи напоље, нешто је заборавио.
Директор изиђе, а Стева остаде сам; но није трајало неколико минута, али дође један мизерикордијанац, са два јака момка, и јави Стеви да мора њему следовати, да је болестан и мора се лечити. Стева протестује да он није болестан, нити је дошао тамо да се лечи, и хоће напоље, али му не даду како он хоће, него га ухвате испод руке да га воде у његову ћелију, где је унапред све преправљено. Он се отима, али бадава. Савладају га; виче као бесан. Помаже и патер, те га силом одвуку у његову ћелију и затворе га.
Он је у протоколу већ записан као под сумњом да је "луд", и метаће га на пробу свакојако је ли баш доиста луд.
Тај је план;"Катарина сковала, а Наранџић извршио.
Стева је сад под затвором, а Катарина мирна; плаћаће онде месечно за њега.
Катарина је сада до душе мирна, али с тим није престала њена нужда. Мора за Стеву месечно плаћати, а помоћи ни откуд. Тек једва могу да живе: залаже једнако ствари да сиротињу покрије. Треба Емилији новац за позориште; не може се. Још мало па ће настати очајно стање.
И што је најгоре, у јавном мнењу познате публике на правди страдају. Почну већ не најлепше примедбе о њима правити. Знало се да су од чике остављени, па онда Стевине шкандале, вуцарање по полицији, па опет укућани знаду да носи ствари у заложну кућу - а шта неће укућани дознати? - а овамо ради би били неко господство да проводе. Публика је сасвим друго што њима држала него што Катарина мисли, ма да и неправо. И тешко оном о коме се у публици рђаво мнење поведе, па ма и неправедно.
Пред кућом кавалери различите феле[14] шетају се, све на прозор гледају, но до душе још није никог у кућу пуштала. Мати је хтела да уда Емилију за каквог богаташа, па покрај ње да живи, - ето то је био њен план. Но ствар се сасвим друкчије развија. Емилија не сме сама да иде улицом од насртљивих пратилаца. Сваком пада у очи, сваки је рад био знати чија је, како живи. Кад су чули да има чику који за њу не брине, и то јој шкодило, јер сваки се питао како може бити да богат чика, без деце, па да за таквог анђела не брине. Пролазе покрај ње, завиркују јој у лице, нуде је да је до куће прате. То је за њу понижавање. Већ пре тога су јој писма у свакојакој форми слали, но она све то преда матери, а мати после заљубљенике одбија; али сад писмима нема краја, и гдекоја су писана продрзљивим тоном. Срећнија би била да није лепа, бар би могла радити у миру и без зазора; и већ наново раду се навикла.
Глава трговачке фирме откуда су свилу доносили био је ожењен човек, врло богат. Његова је госпођа Емилију познавала, и ова јој се врло допадала. И трговцу се врло допала; а особито уверен је био о Емилијиној ваљаности. Договори се са госпођом да Емилију од матере заиште да је честито издржавају, да јој добро плате, а да буде госпи побочна господична.[15] Трговац посети матер и саопшти јој ту намеру. Мати нађе се увређена. Како би она Емилију дала у службу; то је на форму службе! Стара сујета још је у њој тињала, већ само то што је држе за такву сироту, већ је за њу увреда. Већ је пре тога једна бароница удова затражила, па је упорно одбила. Трговац нашао се увређен, и вратио зајам: отказао, укинуо јој сваки посао, не да јој више свилу мотати. То је пораз по читаву породицу.
Емилија, којој је тешко било научити се радити, кад се већ навикла, сад јој одузеше посао, једину котву непорочног жића. Већ година дана од како је Петар умро, требало би црнину скинути - нема се откуда, мора и даље црну хаљину носити. И то је најмање: шта зна свет кад је Петар умро, ко води о томе рачун! Настало је веће зло, не може се редовно ни свакидашњи ручак набавити. Удата кћи Катарина нешто додаје, али не може ни она целу кућу издржавати а да се мужу не замери. Већ и по собама сиротиња у очи пада: собе много празније, што шта је продато и позаложено. Несрећна Емилија, кратка јој слава девовања! Па што је најтеже, неправедан свет баца љагу на Емилију, а она је још и сад дивна, невина девојка.
Сад се мати сећа Емилијиних просилаца, поручује, иде сама к њима па нуди Емилију - неће ни један да зна за њу. Још је тим већма на глас извикала. Држали су је да је црвом подгрижена ружа, а она је још пролетња љубичица. Мати је нуди и бароници коју је одбила; ни бароница неће да зна за њу.
Гроф Алмозин већ има две године како Емилију иште од матере да је пусти с њим на његово добро, код његове госпође грофице, па нек се мати за њу не брине; шта више, и матери ће бити поможено. Он је видео Емилију на балу, и од то доба дао се обавестити тачно о стању њиховом, и знао је за сваку већу и мању промену код њих. Но мати му одговорила да Емилија чека на добру партију да се уда: просилаца има доста. Гроф Алмозин јој поручио, кад је тако, нека буде срећна, што јој од срца жели, али кад би кадгод дошло до тога да мати какве помоћи потребује, на њега се у свако доба може ослонити. И после тога је гроф увек распитивао о њиховом стању. Гроф је био тако око педесет година стар, повисок, pur sang[16] аристократ, углађен, доста изображен, врло озбиљан, и фриволност не би му читао на лицу, тако је скривена. Тек они ће је познати који су с њим у чешћем додиру. Има фину изображену госпу и петоро деце, међу њима једну удату кћер и једну неудату, тако Емилијиног доба.
Био је "зјело" богат, имао је три велика спахилука.
Већ је до крајности доспело, нужда неисказана; мора се на лево или на десно. Све се већ позалагало и продало, настаје глад. Емилија већ одавна оплакује судбу, али ништа не помаже. Дођу опет на ту мисао да се Емилија понуди чики, па макар сама онде остала: мати ће се већ после којекако онамо увући. Бадава, мати мора покрај ње живети.
У тој великој нужди дође к њима "модистка" Марија Ломбарди, иште Емилију к себи, допада јој се, срце јој остало на девојци, дичила би јој дућан. Мати не да. Ломбардиница замоли матер да допусти Емилију намалати за "цимер"[17] изложбу код дућанских врата, даће јој за то десет форината. Мати на то пристане, и тако дође молер, намолује Емилију, и тако буде она изметнута пред Ломбардинице дућаном под насловом: "Zur schonen Braut!".[18]
Хајд нека, неколико дана су животарили с тим, али и то нестане. Емилија оде чики. клекне пред њим, и моли да се смилује на њих. Чика је одбије хладнокрвно, и каже да иде откуд је дошла, да он с њима нема ништа. Остави је клечећи, он оде у другу собу. Још изиђе и стрина, па је мрким погледом оправи. Емилија, сирота, плачући врати се кући.
А зашто је тако строг чика? Стрина је свашта којешта чула о њима, па је чики казала: извикани су; а што се Емилије тиче, баш ништа није истина. Особито Емилијине речи да се смилује "на њих", то је и сенку милости утукло, јер чика за матер не мари, баш је мрзи, па кад моли за "њих", онда је ту и мати. Па је чика, тако паметан човек, заборавио да је и он у својој младости тако исто страдао невино, да га у својој рођеној вароши за малог чиновника примити нису хтели. Ха! али се то већ заборавило.
Ужасан положај за Емилију и целу породицу. Шта ће сад радити? Да буде "модисткиња", Емилија нешто је научила, а много заборавила, па нема кредита дућан да отвори, а као проста "мамзела" да стане, ту матер не може хранити, једва тек себе. Да буду шваље, за то су слабе, невичне. Праље, и то је зло. Да држе дућан, нити новаца нити кредита имају, а после Петрове смрти дућан су тек онако на лако распарчали.
Још имаде две струке где имају изгледа. Зна се већ одавна њихова сиротиња, а чувена је лепота Емилије. Један кавеџија иште Емилију "за касу", да седи онде и купи новце. Имаће добру плату, а може што и мати профитирати.
Први у вароши посластичар зове је у свој "кондиторај".[19] Врло добру плату даје, већу него кавеџија. Дође сама његова госпођа, па матер наговара, богзна шта обриче како може бити Емилија срећна. Одмах на по године даје напред да се уреди; мати је у почетку на већој цени држала, али је после попустила, и нагода[20] је готова. Емилија се приклонила, нужда је притисла. Но мати је још и то условље додала: да Емилија сваки дан увече у осам сахати мора кући доћи, мати ће је допратити; ујутру пак у осам сахата опет онамо.
За неколико дана хаљине су готове, скине црнину, и мати је отпрати у своје звање. У "кондиторају" лепа окретна госпа, окретан и углађен њен супруг, две девојке, фрајле, једна лепша од друге, сад је трећа Емилија. Позната је ствар да већ и по каванама "код касе" мора бити каква лепа, бар угледна женска, али баш не мора бити девојка, и сасвим млада. Друкчије је то већ у "кондиторају". Овде већ и сам шегрт мора као Ганимед[21] изгледати, сав сладак, да га човек полиже; девојке морају бити младе као роса, лепе као еденске[22] хурије. Те су после мамци за публику, и господар и госпођа леп новац згрћу. Те младе фрајле, као год и по другим разним заводима где их више имаде, мењају се, "аблезују"[23] као солдати у послу, али, кад је већа налога, све су ту.
Ту сад долазе млада, старија и најстарија господа, пред ручак, пред вече и после позоришта. Споменуто jе да је Емилијин "кондиторај" био први. Први кавалери овамо долазе - haute creme[24] од аристокрације. Око дванаест сахати у подне долазе на мали доручак, јер ручају тек у пет сахати пред вече. Тај доручак "мени"[25] кратак је доиста: вестфалске шунке, мало посластице, шампањско вино, али опет толико стаје да би се тим новцем једна породица од десет душа заситити могла. Ту после има разговора о коњма, опери, глумицама, дуелу и скандалозној хроници, како је ова или она одбегла. Кад се плаћа, новце примају понајвише фрајле; ако се има натраг што вратити, не прима се, остаје код фрајле.
Ту долази и гроф Алмозин. Он, као старији кавалер, не афектира као млађи, него понашање му је озбиљно, годинама сходно, и нико не би рекао да у његовим грудима галантне страсти тињају. Када дође, сви се рукују, клањају, фрајле комплиментују учтиво, а он мајестетично отпоздрави. Углађен је што може бити, свуче деликатно рукавице, метне их на сто, па иште "cognac" или "curacao".[26] Кад виде Емилију, зачуди се, али ништа не говори. Он се није с њима шалио, као млађи, али није ни онда лице променио кад који млађи кавалер што год рекне на што се фрајле смеју. Више дана прође а он никад Емилију не ослови. Но ипак дао је преко свог ујака испитати како је Емилија у "кондиторај" дошла. Сад већ зна како ствар стоји.
Долази једнако у "кондиторај", али ништа не да себи приметити. Млађи дворишу, шале се, а он седи мирно, као лав у заседи. Једаред остане на послетку, сви најпре одоше. Емилија сама с њиме. Да себи донети посластице. Емилија донесе. Ухвати је за руку, начини отачаско лице, запита за матер, поглади је по лицу, и озбиљним тоном рече јој да буде овако смерна и учтива као сада, он ће показати према њима учешћа - ако би породици до каке нужде дошло. Емилија се зарумени и захвали. Мисли се: како је то фини господин, добротвор, а не као други пириветрови што тек девојке секирају. Емилија је његове речи добро утубила. Кад се млађи кавалери с њом разговарају, све се намећу, гдекоји таква обрицања чини што Емилија не верује, јер кад би све то тако било, изгледало би као земни рај.
Емилија се мало по мало навикла том животу, и већ је много веселија. И мати је нешто умирена. Кћер Марију дала кћери Катарини, сад јој је сасвим лакше. Емилију мајка свако јутро отпрати, и увече допрати. Мати је држала да је то у реду, а с тим је још горе.
Кад мати с њом иде, њен изазивајући поглед, њено окретање, сад остраг, сад на лево - бадава, није било у складу. Представите себи само: таква девојка као Емилија, а покрај ње такав демон као мати - шкодило јој; нису се могле бранити од пратилаца.
Но и то још како тако, али наиђе опет нешто ново.
Ја баш, једне недеље после подне, код куће приправљам се да изиђем напоље. Неко хукне у собу. Кога видим? Наш Стева Огњан. Зачудим се.
Не каже ни "добар дан", иде горе доле бесомучно као дивља животиња, и пита: "Где је Наранџић?" Каже:”Тај штрангов, само сад да је ту, дао бих му ветра!" Ја га мало утишам, и сад ми све по реду исприча шта му се десило код "мизерикордијанаца" и како се ослободио. Дакле, кад су га онда у ћелију одвукли, једнако је протестовао, но претише му силом, па је морао миран бити. Жена га, вели, продала, пријавила га да је полудео и од власти је потајно добила дозволу да га може на пробу метати да ли је заиста луд или не. Јести су му мало давали, а вина ни кап. Па онда, метали су га под "туш" и воду му на главу сипали. На послетку почео је и сам сумњати да ли је луд или није. Још жена је за њега плаћала. Данас је изиграо стражара и срећно утекао. Сад иде да је тражи, да убије бештију; није је могао наћи, променила је квартир.
Сав труд положим да га мало утишам. Водио га којекуд, а приповедао сам му каква је промена у кући, да му је Катарина сасвим од сиротиње срушена, да је узела и нов квартир, једну собу и кухињу, и морао ми је реч дати да ће миран бити, и да се мане Наранџића, јер може од стране ђака грају навући.
Чује то Катарина, и неколико дана сакривала се, али једанпут је опет ухватио. Ту се грдише, и Катарина му да коју форинту да се уклони. Стева је посетио и своје мале кавеџије све редом, и испричао им шта се с њиме десило. Доста му се насмејали. Стева је отишао и у "кондиторај", да види шта му Емилија ради. Моли га да иде напоље, да ту сами кавалери долазе, и мора га митити да оде. Но зато опет долази. Господару је то несносно, па га да избацити. Он у пркос врати се, па поразбија све прозоре. Зато је био један дан затворен. Кавалери нису то добро примили, и на сиротој Емилији морало се и то излити. Једни је сажаљевају, други је багателишу због тога. Који је сажаљевају, нуде је да остави службу, и да ће се они за њу бринути. Господар јави Емилији да укроте оца, јер ако још једанпут дође, мора јој отказати, јер му гости неће више долазити.
Стева сад дође до неколико форинти, па се јако напије, и сутра дан, на мамурлук, баш пред подне, дође у кондиторај кад су ту гости. Седне и он и заиште ликера. Емилија му не да, моли га да иде: неће, хоће за свој новац да пије. Кавалери мумлају, фрајле зову господара, овај шегрта, па да га избаце; но посластичари нису били тако јаки људи, Стева се не да, руши флаше, компоте и све редом, док не дође хаускнехт,[27] па га тако избаце и затворе. Господар је био сав подеран и изгребан; још на свету ни у каквом кондиторају таква вашара није било. Опасност је да ће гости изостати, није иначе. Емилији се откаже и већ сутра дан не сме доћи.
Плач и ридање. Опет се продаје и залаже. Господар од куће суров је човек. Док је Емилија у кондиторају била, морала је много пута и врло доцне с матером кући долазити, а особито кад је недеља или какав светац. Капија код куће већ је затворена, газда кључа не да, сам отвара капију. Већ више пута им казао да доцне не долазе, јер неће им капију отворити. Сад су већ и за стан нешто дужни. Газда им прети да ће их избацити. Нужда највећа. Падну на памет Катарини речи грофа Алмозина, да се у свако доба ослонити може. Спомене то Емилији, она мало одбија, али види се да није у однијекању[28] тврда. И њој су пале речи грофове на памет. Још и сад са друге стране долазе писма и понуде. Ни Одисеја Пенелопе није имала толико наметљивих просилаца. Ходају једнако пред кућом, гдекоји пређе већ и праг, и питају да ли би се као шваље посла латиле, али то је само "фент".[29]
Мати је отишла једно вече код једне пријатељице на разговор, управо да скупа Емилију обрлате. Још им сасвим није испало за руком.
Мало су се задоцниле; дођу кући, затворена капија; стану лупати, газда отвори, почне их грдити што су тако доцкан дошле, и прешије им имена која нису заслужиле, баш Емилија није заслужила. Мати, увређена, опоро му одговори, а сурови човек стане матер тући. Емилија да помогне, а он и њу прочупа: обавио курјук њен око руке, заошијао и бацио о земљу. Вриска и јаук, једва их комшије одбране.
Сутра дан туже се у полицији против газде. Шта ће сироте у полицију против газде, "хаусхера", израдити? Ништа. Газда од куће извињава се да су мати и кћи флангираче,[30] не може се бранити од њихових "пасажера",[31] ноћу долазе кући као блуднице. Мати хоће да тужи даље, у суд; имају потпуно право; не да Емилија од стида, зна унапред да, тако остављене, свуд ће изгубити, на правди страдати морају. Не треба више Емилију наговарати. Сама се матери исповеди да је готова ићи грофу и грофици. Неће више да се тако пати, и да је сваки гази. Мати је утешена. Одмах оде тој пријатељици, јави ствар; одмах се то лети овамо онамо до грофа Алмозина. Дође и мати до грофа, пријатељица је тамо одвела. Гроф је лепо прими, нагоду учврсте као што треба, добије знамениту своту новаца "на еквипирање[32] Емилије", и за осам дана ићи ће Емилија на добро грофа и грофице.
Још онај дан мати и Емилија изиђу из стана и преместе се на друго место. Сад мати купује силне ствари, хаљине за себе и за Емилију. Женске, шваље, модисте једнако се врзу, као да дарове спремају, као да ће се Емилија удати. Прођу и осам дана; све је спремно. Да се грофу на знање; сад дође грофов ћирица, па у једна кола натовари Емилијине ствари, јави да ће сам гроф сутра ујутру к њима доћи, и одвезе се, са кочијашем и багажијом.[33] Баш су грофска кола била. Још навече да мати једну малу вечеру, за пријатељице. Све честитају срећу Емилији. Емилија већ еквипирата, дарови однесени, тако изгледа као каква млада коју ће сутра водити, а пријатељице као сватови. Кад Емилија оде, могу оне саме отпевати: "Одби се бисер грана од јоргована". Емилија је нешто смутна, брижљива, збуњена, не може одмах да заспи: није шала, још данас је ту, а сутра - у стран непознат завичај, без правог животног наслона за девојку. Ујутру у осам сахати ту је гроф сам са фијакером. Уђе у собу, поклони се, јави да је готов, и Емилија, сасвим спремна, последњи се пут јако зарумени, пољуби се с матером, узме је гроф испод руке, матер узме за руку и рече јој:”Збогом, до виђења", па изиђу, седну у фијакер и отпутују. Мати није ништа била невесела; тако је задовољно изгледала, као да је цел своју постигла.
Неко време сакрива се од Стеве. Стева их тражи, но не може да их нађе; до две недеље оде и мати Емилији у походе.
Стевина кћи Катарина смилује се на оца, па приклони мужа да Стеву к себи узме, - на пробу.
Тако се та породица за време утишала.
Објашњења
[уреди][1] - Нобилитет, лат. Nobilitas, отменост, господство.
[2] - Асас, арап., верска секта, у Палестини у XIII веку, овде у смислу разбојник, зликовац.
[3] - Хегеде, виолина.
[4] - Редутски бал, тал. ridotto, бал с маскама.
[5] - Јуристански бал, бал ђака правника.
[6] - Фумигирати, исмејавати, презирати.
[7] - Лот, герм. некадашња мера за тежину, у последње време за 10 грама.
[8] - Тандлморк, нем. Tandelmarkt, старударски пијац.
[9] - Одвисност, зависност.
[10] - Нем.: Хермина је на умору.
[11] - Мухтарош, "муфташ".
[12] - Дувна, калуђерица
[13] - В. роман Јакова Игњатовића Милан Наранџић.
[14] - Фела, мађ., врста.
[15] - Побочна господична, госпођи дружбеница.
[16] - pur sang, франц., чистокрвни.
[17] - Цимер,"фирма.
[18] - Zur schonen Braut, нем., Код лепе невесте.
[19] - Кондиторај, нем. Konditorej, посластичарница.
[20] - Нагодба, погодба.
[21] - Митолошко божанство које служи богове на Олимпу.
[22] - Еденски, јевр., рајски.
[23] - Аблезовати, нем. ablosen, смењивати се.
[24] - haute creme, франц., највиши слој.
[25] - Мени, франц. menu, јеловник.
[26] - curaçaо, франц., кирасо (врста ликера).
[27] - Хаускнехт, нем. Hausknecht, слуга.
[28] - Однијекање, одрицање, одбијање.
[30] - Фент, франц. Feinte, претварање.
[31] - Флангирача, од франц. flaner, скиталица.
[32] - Пасажер, франц. passager, овде у смислу посетилац, гост.
[33] - Еквипиране, франц. equipment, опремање.
[34] - Багажија, франц. bagage, пртљаг.