Vanda/8
| ◄ ПОЈАВА I | POJAVA II | ПОЈАВА III ► |
POJAVA II
Mlada sama.
Šta sam čula! Erman! Na srce mi
Ta v'jest pade kao britko gvožđe.
Pa on dakle ni za što se drugo
Nije meni sa osmjehom nježnim
I laskavim r'ječ'ma obraćao
Nego da bi tim mogao lakše
O kraljici štogod razabrati?
A ja mišljah.... ja nadama slatkim
Već s' odavah!.... Nesmislena Mlada!
Zavidljivi crni bog, on jedan
Ovako me zasl'jepiti mog'o
Da provede strašnu igru sa mnom.
Ali evo njime se i kunem
Da nikada kraljičinu ruku
Taj kralj neće skopčati sa svojom.
Starac pr'jeti ako tajnu odam!
O neboj se, starče, odati je
Ni u kakvom slučaju ja neću,
A najmanje u onome koji
Ti baš želiš. U dno srca moga
Ja tu tajnu nav'jek zakopavam,
K'o i moju očajničku ljubav.
(Vanda stupa na pobočna vrata, ali opazivši Mladu staje.)
VANDA:
Tu je ona; jamačio ga čeka
U dvornici ovoj udaljenoj.
Sad bih mogda u trag da im uđem.
Za ova ću sakriti se vrata.
(Povlači se natrag.)
MLADA:
Ko to bješe? Kraj haljine ženske
Na vratima pritvorenim vidim.
Vandina je to haljina; eno
Povukda je sebi. Ipak ona
Iza vrata stoji. Šta to znači?
Dosjećam se: na me podazr'jeva,
Pa bi htjela da mi trag uhvati.
Kad bi ovog časa Erman doš'o!
Rado bih joj k srcu odapela
Nekoliko otrovnih strijela.
Na nju sada kao i na njega
Smrtno mrzim. — Od ovuda čujem
Korakljaje.... biće on. To volim.
|