Vanda/6
POJAVA VI
S jedne strane dolazi Vanda s Bogomilom, a s druge Tevtonci, koji staju čekajući.
BOGOMIL:
Poruka mu ma kakova bila,
Kćeri moja, ti je predusretni
S dostojanstvom kakvo Vandi liči;
Poruka je moćna, slavna kralja,
Koji nije naperio nikad
Svoga koplja na leške nam prsi,
S kojim žele svi narodi bliži
Da s' u miru, a diče s' vladari
Da u svezu prijateljsku stupe.
Lesima je ovo prijateljstvo
Skupocjeno više no ičije,
Pa zavisi od dočeka tvoga
Da s' utvrdi, il' raskine nav'jek.
Tu veliku odgovornost, Vanda,
Sad u duši treba da osjetiš.
VANDA:
Što god leškoj kraljici pristoji,
Vanda na to zaboravit' neće.
Nek pristupe.
(Staje na desnu stranu u srijedi svoje pratnje. Bogomil
pristupa Ritigeru i s njim govori polako.)
MLADA:
Gle, kraljice, onoga Tevtonca
S kojim sada govori svećenik!
Kakvo li je ono divno lice!
Kakav pogled i držanje!
VANDA:
Dojsta
Još viteza takoga ne vidjeh!
MLADA:
(Ovako se još u nikog nije
Zagdedala! Gde, u licu sva je
Prebl'jeđela! Šta da mislim?) Gospo,
A da kakvom blistaće krasotom
Lice kralja zbog nje razglašena
Kad takoga šilje predstavnika?
VANDA:
Šuti, Mlada, šuti; ljuta mi je
Neka sumnja okupila dušu;
Voljela bih da nijesu došli
Ovi ljudi. (Pred tevtoncem ovim
Da ovako zadrhti mi srce!
Čisto sama na sebe se srdim.)
MLADA:
(Ili joj je već javio ujak
Uzrok njinog dolaska, il' sama
Sjeća mu se. Kakav li će biti
Svemu ishod?.... Nadam se i strepim.)
(Bagomil držeći Ritigera za ruku pristupa Vandi; za njim
idu Oto i Arnold. Drugi poslanici ostaju na mjestu.)
BOGOMIL:
Poslanici kralja Ritigera
Predstoje ti sa porukom, koju
Ja čuh sada iz njihovih usta,
I koju će s najvećim veseljem
Pozdraviti sva leška nam zemlja.
Još ako je ti usrdno primiš,
Kao što se od mudrosti tvoje
Pouzdano svak nadati može,
Onda bićeš danas uv'jenčala
Najtoplije sviju Leha želje,
A ujaka tvojega napose.
RITIGER:
Da i n'jesam preda-te doveden,
Po tvom licu i po veličanstvu
Što prodire iz osobe tvoje
Ja bih bio odmah raspoznao
Među ovim divnim djevicama
Najdivniju, zv'jezdu koja sjever
Obasjava, kćer bogova, Vandu.
Tvoje ime, o kraljice slavna,
Veličaju sva tevtonska usta,
A Ritiger, kralj moj i gospodar,
Koji slavu više svega ljubi,
Poklanja se u mom licu tvojoj,
I kroz moja t' usta umoljava
Da kraljevski uvažiš mu pozdrav.
(Pokloniv se odstupa tri koraka, a stupa naprijed Oto.)
MLADA:
(Slatko l' zbori! voljela bih s ovim
U kolibi provoditi dane,
No s njegovim kraljem na prestolu.)
OTO:
Našoj zemlji vaša pogranična,
Nek i našim ljud'ma ljudi vaši
Braća budu, a bratstvo se veže
U srcima njinih gospodara.
Ja pred tvoje polažući noge
Štit i koplje, podnosim ti savez,
Pa od sada za odbranu opću
Da mačevi leški i tevtonski
Zajedno se uvijek istrgnu,
I po borbi u mačnicu spuste.
(Odstupa do Ritigera, a prpstupa Arnold.)
ARNOLD:
Naš vdadalac do štita i koplja
Pred noge ti polaže i sjajnu
Svoju krunu, k'o uzdarje srca,
A ruku ti pruža da tu krunu
S njim podigneš, te dvostrukim v'jencem,
Da okitiš plemenitu glavu.
Za taku je jedan odveć malo.
Pred krunama vašim sjedinjenim
Kao srca i desnice vaše
Pokleknuće sjever sav i zapad,
Slava vaša prekriliće svijet. —
O kraljice leška, mi poruku
Tevtonskoga kralja izložismo;
Pa molimo sada za odgovor
S kojim ćemo vratiti se njemu.
BOGOMIL:
(Pristupiv Vandi veli joj na po glasa.)
Ne vidje li ticu koja te je
Ovog časa krugom oblećela,
Pa prhnula hitno prema Visli?
VANDA:
Vidjeh.
BOGOMIL:
To je znamen.
VANDA:
Znam; pa šta mi
Tim znamenom govore nebesa?
BOGOMIL:
U zujanju brzoga joj leta
Šapnuo ti duh matere tvoje:
Ne odbijaj da t' ne snađe b'jeda.
VANDA:
To drukčije ja sam tumačila.
BOGOMIL:
Kako dakle?
VANDA:
Odmah ćeš to čuti.
BOGOMIL:
Ho !.... iz tebe crni bog mi diše. (Odstupa)
VANDA:
Čuh poruku; evo odgovora:
Ime sv'jetlo vašeg gospodara
Među nama izriče se s istim
Poštovanjem s kojim i međ' vama;
Za čast primam usrdni mu pozdrav,
Pa usrdno njemu ga i vraćam. —
Ma da stojim Lesima na čelu,
Sudbinu im ne r'ješavam sama,
Pa ne mogu sama ni pristati
Na nuđeni savez, ni odbit' ga,
Dokle naši Staroste u v'jeću
R'ječ presudnu o tom ne izuste.
Nu sudbinom svojom raspolažem;
A tu, znajte, ja svečano r'ješih
Onda jošte kad zakletvu tvrdu
Pred boginjom Divanom izrekoh,
Da dok živem podvrći se neću
Muškoj glavi. Zakletvu ne mogu
Pogaziti, ma i slavom kralja
Ritigera sijila ta glava.
BOGOMIL:
Ne, ne dalje.
VANDA:
Ja, ujače, svrših.
BOGOMIL:
Ne, svršila n'jesi; ne, gospodo,
Odgovora vi još ne dobiste;
Sa drukčijim, sasvim sa drukčijim
Valja da se natrag povratite.
R'ječi što ste ovdje sada čuli
Ne imaše smisla, bjehu prazne
K'o i vazduh u kom iščezoše.
Prijatnijih obećavam vama
Kroz tri dana, samo kroz tri dana;
Pa vas molim da se zadržite
Među nama za to kratko vr'jeme;
I onako odmora vam treba.
RITIGER:
Svećeniče, umorni od puta
Primićemo rado krov pod koji
Uljudno nas zoveš, samo ako
Kraljica se tomu ne opire.
VANDA:
Ja na protiv, gospodo tevtonska,
Vama nudim moj kraljevski zamak,
I ondje vas kao časne goste
Očekujem s leškom usrdnošću.
Al' nadama kojim vas moj ujak
Smjelo hrabri zatvorite srce.
Do viđenja. (Pođe, pa na riječi ujakove stane.)
BOGOMIL:
Idi, Vanda. Tamo
U tišini zamka uvidjećeš
Svu bezbožnost zakletve ti drske.
Sve do sada tajaše je nama,
Jer da za nju ja znadijah.... Ali
Ta zakletva kod Divane čiste
Nije mogla ni prijema naći,
Pa nikako i ne veže tebe.
VANDA:
Ne veže me zakletva? I to mi
To vrhovni naš svećenik veli!
O bogovi, vi ga n'jeste čuli.
BOGOMIL:
Ne potiči jarost koju u sebi
Teškom mukom jošte zadržavam,
Jer će pući kao grom. Šta, Vanda!
Bi li htjela u holosti tvojoj
Sa boginjom da se uporediš?
Tad porazni njen ti gnjev nav'ještam.
VANDA:
Ona može srušiti na mene
I svodove ovog tvrdog neba,
Nu gospođi slobodnijeh Leha
Nametnuti neće gospodara.
BOGOMIL:
Neće?
VANDA:
Nikad.
BOGOMIL:
I presudno tako
To izričeš?
VANDA:
Kao što presudno
I r'ječ svoju mislim da održim.
BOGOMIL:
Rikni, nebo!
MLADA:
Stišaj se, moj oče.
BOGOMIL:
I još šutiš, o užasni bože?
Jošte munjom u nju ne udaraš
Iz tog hrama, da se u prah sruši?
RITIGER:
Molimo te, svećeniče, stani.
MLADA:
(Ritigeru.) Sad gnjev njegov ne zadrža niko
K'o ni vodu potoka, kad bujan
Razlije se iz korita svoga.
BOGOMIL:
Nezahvalna kćeri sestre moje,
Tako li me osramoti danas?
Bi zlokoban onaj trenut kad te
Na kraljevsku stolicu ja popeh,
Bi zlokoban.... Ali čuj i pamti:
Kako sam te na nju uzvisio,
S nje te tako i svaliti mogu.
VANDA:
Svaliti me?.... možeš u grob samo;
Ali ne ti, niti ko na sv'jetu,
Do desnica jedna, jedinita,
A to j' ova. (Otide s pratnjom.)
OTO:
Razgnjevljena ode.
RITIGER:
L'jepa li je i u samom gnjevu,
Ljepša nego što je ipak sebi
Ja predstavljah u snovima svojim,
Ponosnija od boginje same
Koja dobi zavjet njen. Moj oče,
Šta ovamo dođoh? Bolje da je
Ni vidio iikada nijesam.
BOGOMIL:
Tek dolazim k sebi. Prosti, kralju,
Jošte mi se u žilama starim
Krv smrznula nije.
RITIGER:
Ali ako može bit' još mjesta
Nadi kakvoj, načinom ovakim
Mi nećemo ni do čega doći.
BOGOMIL:
Prosti, molim, zan'jela me jarost;
A planuti morala je silno
I u tebi.
RITIGER:
Samo tuga, oče,
Duboka me tuga obuzela,
Jer najljepšu moju nadu vidim
K'o zvijezdu na zapadu krajnjem
Kad sve bljeđa trepti, pa unj tone.
BOGOMIL:
Al' utonut neće; ja ću opet
Dovući je na sred jasna neba,
Da potpunom tu sjajnošću plane.
Staroste ću pozvati u pomoć,
I svu šljahtu, ako nužno bude.
Vanda mora popustiti.
RITIGER:
Ali....
BOGOMIL:
Popustiće; osloni se na me.
Pristala je na rok od tri dana,
I ljupko te pozvala u zamak,
Gdje skloništa nije jošte dala
Nikakvomu inostrancu. Taka
Izvanrednost bez značenja nije.
Pođi tamo sa svom pratnjom tvojom;
A do malo eto me za vama.
RITIGER:
Pouzdanjem tvojim moje dižeš.
Pa na novo pokušaću sreću;
Al' ne duže nego za tri dana.
(Odlaze. Pada zavjesa.)
|