Ванда/6
ПОЈАВА VI
С једне стране долази Ванда с Богомилом, а с друге Тевтонци, који стају чекајући.
БОГОМИЛ:
Порука му ма какова била,
Кћери моја, ти је предусретни
С достојанством какво Ванди личи;
Порука је моћна, славна краља,
Који није наперио никад
Свога копља на лешке нам прси,
С којим желе сви народи ближи
Да с' у миру, а диче с' владари
Да у свезу пријатељску ступе.
Лесима је ово пријатељство
Скупоцјено више но ичије,
Па зависи од дочека твога
Да с' утврди, ил' раскине нав'јек.
Ту велику одговорност, Ванда,
Сад у души треба да осјетиш.
ВАНДА:
Што год лешкој краљици пристоји,
Ванда на то заборавит' неће.
Нек приступе.
(Стаје на десну страну у сриједи своје пратње. Богомил
приступа Ритигеру и с њим говори полако.)
МЛАДА:
Гле, краљице, онога Тевтонца
С којим сада говори свећеник!
Какво ли је оно дивно лице!
Какав поглед и држање!
ВАНДА:
Дојста
Још витеза такога не видјех!
МЛАДА:
(Овако се још у никог није
Загдедала! Где, у лицу сва је
Пребл'јеђела! Шта да мислим?) Госпо,
А да каквом блистаће красотом
Лице краља због ње разглашена
Кад такога шиље представника?
ВАНДА:
Шути, Млада, шути; љута ми је
Нека сумња окупила душу;
Вољела бих да нијесу дошли
Ови људи. (Пред тевтонцем овим
Да овако задрхти ми срце!
Чисто сама на себе се срдим.)
МЛАДА:
(Или јој је већ јавио ујак
Узрок њиног доласка, ил' сама
Сјећа му се. Какав ли ће бити
Свему исход?.... Надам се и стрепим.)
(Багомил држећи Ритигера за руку приступа Ванди; за њим
иду Ото и Арнолд. Други посланици остају на мјесту.)
БОГОМИЛ:
Посланици краља Ритигера
Предстоје ти са поруком, коју
Ја чух сада из њихових уста,
И коју ће с највећим весељем
Поздравити сва лешка нам земља.
Још ако је ти усрдно примиш,
Као што се од мудрости твоје
Поуздано свак надати може,
Онда бићеш данас ув'јенчала
Најтоплије свију Леха жеље,
А ујака твојега напосе.
РИТИГЕР:
Да и н'јесам преда-те доведен,
По твом лицу и по величанству
Што продире из особе твоје
Ја бих био одмах распознао
Међу овим дивним дјевицама
Најдивнију, зв'језду која сјевер
Обасјава, кћер богова, Ванду.
Твоје име, о краљице славна,
Величају сва тевтонска уста,
А Ритигер, краљ мој и господар,
Који славу више свега љуби,
Поклања се у мом лицу твојој,
И кроз моја т' уста умољава
Да краљевски уважиш му поздрав.
(Поклонив се одступа три корака, а ступа напријед Ото.)
МЛАДА:
(Слатко л' збори! вољела бих с овим
У колиби проводити дане,
Но с његовим краљем на престолу.)
ОТО:
Нашој земљи ваша погранична,
Нек и нашим људ'ма људи ваши
Браћа буду, а братство се веже
У срцима њиних господара.
Ја пред твоје полажући ноге
Штит и копље, подносим ти савез,
Па од сада за одбрану опћу
Да мачеви лешки и тевтонски
Заједно се увијек истргну,
И по борби у мачницу спусте.
(Одступа до Ритигера, а прпступа Арнолд.)
АРНОЛД:
Наш вдадалац до штита и копља
Пред ноге ти полаже и сјајну
Своју круну, к'о уздарје срца,
А руку ти пружа да ту круну
С њим подигнеш, те двоструким в'јенцем,
Да окитиш племениту главу.
За таку је један одвећ мало.
Пред крунама вашим сједињеним
Као срца и деснице ваше
Поклекнуће сјевер сав и запад,
Слава ваша прекрилиће свијет. —
О краљице лешка, ми поруку
Тевтонскога краља изложисмо;
Па молимо сада за одговор
С којим ћемо вратити се њему.
БОГОМИЛ:
(Приступив Ванди вели јој на по гласа.)
Не видје ли тицу која те је
Овог часа кругом облећела,
Па прхнула хитно према Висли?
ВАНДА:
Видјех.
БОГОМИЛ:
То је знамен.
ВАНДА:
Знам; па шта ми
Тим знаменом говоре небеса?
БОГОМИЛ:
У зујању брзога јој лета
Шапнуо ти дух матере твоје:
Не одбијај да т' не снађе б'једа.
ВАНДА:
То друкчије ја сам тумачила.
БОГОМИЛ:
Како дакле?
ВАНДА:
Одмах ћеш то чути.
БОГОМИЛ:
Хо !.... из тебе црни бог ми дише. (Одступа)
ВАНДА:
Чух поруку; ево одговора:
Име св'јетло вашег господара
Међу нама изриче се с истим
Поштовањем с којим и међ' вама;
За част примам усрдни му поздрав,
Па усрдно њему га и враћам. —
Ма да стојим Лесима на челу,
Судбину им не р'јешавам сама,
Па не могу сама ни пристати
На нуђени савез, ни одбит' га,
Докле наши Старосте у в'јећу
Р'јеч пресудну о том не изусте.
Ну судбином својом располажем;
А ту, знајте, ја свечано р'јеших
Онда јоште кад заклетву тврду
Пред богињом Диваном изрекох,
Да док живем подврћи се нећу
Мушкој глави. Заклетву не могу
Погазити, ма и славом краља
Ритигера сијила та глава.
БОГОМИЛ:
Не, не даље.
ВАНДА:
Ја, ујаче, сврших.
БОГОМИЛ:
Не, свршила н'јеси; не, господо,
Одговора ви још не добисте;
Са друкчијим, сасвим са друкчијим
Ваља да се натраг повратите.
Р'јечи што сте овдје сада чули
Не имаше смисла, бјеху празне
К'о и ваздух у ком ишчезоше.
Пријатнијих обећавам вама
Кроз три дана, само кроз три дана;
Па вас молим да се задржите
Међу нама за то кратко вр'јеме;
И онако одмора вам треба.
РИТИГЕР:
Свећениче, уморни од пута
Примићемо радо кров под који
Уљудно нас зовеш, само ако
Краљица се тому не опире.
ВАНДА:
Ја на против, господо тевтонска,
Вама нудим мој краљевски замак,
И ондје вас као часне госте
Очекујем с лешком усрдношћу.
Ал' надама којим вас мој ујак
Смјело храбри затворите срце.
До виђења. (Пође, па на ријечи ујакове стане.)
БОГОМИЛ:
Иди, Ванда. Тамо
У тишини замка увидјећеш
Сву безбожност заклетве ти дрске.
Све до сада тајаше је нама,
Јер да за њу ја знадијах.... Али
Та заклетва код Диване чисте
Није могла ни пријема наћи,
Па никако и не веже тебе.
ВАНДА:
Не веже ме заклетва? И то ми
То врховни наш свећеник вели!
О богови, ви га н'јесте чули.
БОГОМИЛ:
Не потичи јарост коју у себи
Тешком муком јоште задржавам,
Јер ће пући као гром. Шта, Ванда!
Би ли хтјела у холости твојој
Са богињом да се упоредиш?
Тад поразни њен ти гњев нав'јештам.
ВАНДА:
Она може срушити на мене
И сводове овог тврдог неба,
Ну госпођи слободнијех Леха
Наметнути неће господара.
БОГОМИЛ:
Неће?
ВАНДА:
Никад.
БОГОМИЛ:
И пресудно тако
То изричеш?
ВАНДА:
Као што пресудно
И р'јеч своју мислим да одржим.
БОГОМИЛ:
Рикни, небо!
МЛАДА:
Стишај се, мој оче.
БОГОМИЛ:
И још шутиш, о ужасни боже?
Јоште муњом у њу не удараш
Из тог храма, да се у прах сруши?
РИТИГЕР:
Молимо те, свећениче, стани.
МЛАДА:
(Ритигеру.) Сад гњев његов не задржа нико
К'о ни воду потока, кад бујан
Разлије се из корита свога.
БОГОМИЛ:
Незахвална кћери сестре моје,
Тако ли ме осрамоти данас?
Би злокобан онај тренут кад те
На краљевску столицу ја попех,
Би злокобан.... Али чуј и памти:
Како сам те на њу узвисио,
С ње те тако и свалити могу.
ВАНДА:
Свалити ме?.... можеш у гроб само;
Али не ти, нити ко на св'јету,
До десница једна, јединита,
А то ј' ова. (Отиде с пратњом.)
ОТО:
Разгњевљена оде.
РИТИГЕР:
Л'јепа ли је и у самом гњеву,
Љепша него што је ипак себи
Ја представљах у сновима својим,
Поноснија од богиње саме
Која доби завјет њен. Мој оче,
Шта овамо дођох? Боље да је
Ни видио иикада нијесам.
БОГОМИЛ:
Тек долазим к себи. Прости, краљу,
Јоште ми се у жилама старим
Крв смрзнула није.
РИТИГЕР:
Али ако може бит' још мјеста
Нади каквој, начином оваким
Ми нећемо ни до чега доћи.
БОГОМИЛ:
Прости, молим, зан'јела ме јарост;
А планути морала је силно
И у теби.
РИТИГЕР:
Само туга, оче,
Дубока ме туга обузела,
Јер најљепшу моју наду видим
К'о звијезду на западу крајњем
Кад све бљеђа трепти, па уњ тоне.
БОГОМИЛ:
Ал' утонут неће; ја ћу опет
Довући је на сред јасна неба,
Да потпуном ту сјајношћу плане.
Старосте ћу позвати у помоћ,
И сву шљахту, ако нужно буде.
Ванда мора попустити.
РИТИГЕР:
Али....
БОГОМИЛ:
Попустиће; ослони се на ме.
Пристала је на рок од три дана,
И љупко те позвала у замак,
Гдје склоништа није јоште дала
Никаквому иностранцу. Така
Изванредност без значења није.
Пођи тамо са свом пратњом твојом;
А до мало ето ме за вама.
РИТИГЕР:
Поуздањем твојим моје дижеш.
Па на ново покушаћу срећу;
Ал' не дуже него за три дана.
(Одлазе. Пада завјеса.)
|