Bunjevci i Šokci (I. Ivanić) 5

←IV. Prosvetno i privredno stanje

Bunjevci i Šokci Pisac: Ivan Ivanić

VI. Pogovor→

Porodični život u Bunjevaca ima na sebi tip starog srpskog zadružnog života.

U prošlom veku je porodični život bio isključivo osnivan na zadruzi, no već 1871 g.. opaža se težnja od strane države, da rasturi zadruge, jer tobože sprečavaju množenje (?!) populacije, razviće zemljoradnje (!) i umanjavaju državne prihode, porez. Ovaj poslednji razlog mogao bi još jedino važiti. Od toga vremena, zadruge su u brojnom opadanju, ali još ih i sada ima jakih. Zakon o ukidanju zadruga pokosio je srpske zadruge u bivšoj vojenoj Krajini. Ali i tamo, gde nema zadruge u većem obimu i tamo je porodica zadržala svoj zadružni tip. Odnosi u porodici bunjevačkoj potpuno su patrijarhalni. Domaćin je glava i zapovednik cele porodice. U svačemu je zadržan tip srpske zadruge. Kod imućnijih Bunjevaca, sinovi rade na salašima, dok starac ostaje kod kuće u varoši ili selu, upravlja domazlukom, a posrednik je između porodice i vlasti ostalih svojih sugrađana.

Porodicu i zadrugu bunjevačku u početku ovog veka opisuje Antunović („Rasprava" 142) ovako:

„Naši stari živili su u zajednici obiteljskoj katkad i do trećeg kolena. Temelj kućnjega vaspitanja stajao je na veri koja odsivaše u ponašanju, govoru i činu, a stvarno na gospodarstvu, komu je dušu sačinjavala stoka. Starešina je umeo kuću svoju tako urediti, da su dica postajala mirna, krotka i poslušna, ma i da nisu školu polazila. Matere su dicu vazda pobožnim duhom nadahnjivale, a neokrnjeni ugled starešine svako je udo (član) zadruge u granicah lipa, dobra i sveta pridražavao. Ženskinje su se brinule za odelo, te su oprele, otkale, i sašile sve, što je njima, i mužu trebalo. Čisti bijahu svi kao labudovi. Divojke su kao burundžik – Fine košulje nosile pa se u tom nadtecale, koja će tanje presti, lepše tkati, postav začančiti, navesti i ubijeliti znati. A muškarci su u poljodelstvu nastojali, da učine diku svojoj kući: kočijaš, da mu budu uzorni konji, – volar, nahranjeni volovi, – govedar, da su mu junice i junci dobro razvijeni, – konjušar, da na ergelušah zasjaje dlaka, a ovčar, da mu se stado umnoži, i da bude mnogo centi vune, a mleka kao vode. Tu nije bilo gladi, ali ni proždrljivosti, buduć da je kućom ravnala umirenost, pa su ti na čistom zraku izgledali svi kao umiveni. Alaj sam se u Subotici, gdi sam nikoliko godinah ditinstva proveo, nagledao lipih devojakah, rumenih momaka, krasnih, {189} mladih i zdravih muževa. Bila je radost, subotom večeri stati pred vratašca, te gledati, kako sad ovuda, sad onuda ulaze u grad mladići, jahajući na uzornih, lipo osedlanih konjih, dolazeći sa selišta, da se nedeljom u rodbinskom krugu Bogu poklone, objid pojidu, pre podne na ravnici poigraju, a predvečer se opet tako na konjih, pevajući i utrkavajući se, na selište vraćaju. Onda, ti odrpana Bunjevca ni za lik nisi mogao videti. U nedelju ti je izgledao i svaki nadničar kao ždral, a ženskinje kao paunica. – Tada se nije znalo, šta je rđav put (drum). Konji su u trku išli iz Subotice u Baju.

Volovi su izgledali kao ždralovi, veliki, rogati bili i u takvoj travi pasli, da kada je marva ležala, jedva su joj rogovi iz kovilja vidili."