Буњевци и Шокци (И. Иванић) 5

Извор: Викизворник
Буњевци и Шокци
Писац: Иван Иванић


Породични живот у Буњеваца има на себи тип старог српског задружног живота.

У прошлом веку је породични живот био искључиво осниван на задрузи, но већ 1871 г.. опажа се тежња од стране државе, да растури задруге, јер тобоже спречавају множење (?!) популације, развиће земљорадње (!) и умањавају државне приходе, порез. Овај последњи разлог могао би још једино важити. Од тога времена, задруге су у бројном опадању, али још их и сада има јаких. Закон о укидању задруга покосио је српске задруге у бившој војеној Крајини. Али и тамо, где нема задруге у већем обиму и тамо је породица задржала свој задружни тип. Односи у породици буњевачкој потпуно су патријархални. Домаћин је глава и заповедник целе породице. У свачему је задржан тип српске задруге. Код имућнијих Буњеваца, синови раде на салашима, док старац остаје код куће у вароши или селу, управља домазлуком, а посредник је између породице и власти осталих својих суграђана.

Породицу и задругу буњевачку у почетку овог века описује Антуновић („Расправа" 142) овако:

„Наши стари живили су у заједници обитељској каткад и до трећег колена. Темељ кућњега васпитања стајао је на вери која одсиваше у понашању, говору и чину, а стварно на господарству, кому је душу сачињавала стока. Старешина је умео кућу своју тако уредити, да су дица постајала мирна, кротка и послушна, ма и да нису школу полазила. Матере су дицу вазда побожним духом надахњивале, а неокрњени углед старешине свако је удо (члан) задруге у границах липа, добра и света придражавао. Женскиње су се бринуле за одело, те су опреле, откале, и сашиле све, што је њима, и мужу требало. Чисти бијаху сви као лабудови. Дивојке су као бурунџик – Фине кошуље носиле па се у том надтецале, која ће тање прести, лепше ткати, постав зачанчити, навести и убијелити знати. А мушкарци су у пољоделству настојали, да учине дику својој кући: кочијаш, да му буду узорни коњи, – волар, нахрањени волови, – говедар, да су му јунице и јунци добро развијени, – коњушар, да на ергелушах засјаје длака, а овчар, да му се стадо умножи, и да буде много центи вуне, а млека као воде. Ту није било глади, али ни прождрљивости, будућ да је кућом равнала умиреност, па су ти на чистом зраку изгледали сви као умивени. Алај сам се у Суботици, гди сам николико годинах дитинства провео, нагледао липих девојаках, румених момака, красних, {189} младих и здравих мужева. Била је радост, суботом вечери стати пред враташца, те гледати, како сад овуда, сад онуда улазе у град младићи, јахајући на узорних, липо оседланих коњих, долазећи са селишта, да се недељом у родбинском кругу Богу поклоне, објид појиду, пре подне на равници поиграју, а предвечер се опет тако на коњих, певајући и утркавајући се, на селиште враћају. Онда, ти одрпана Буњевца ни за лик ниси могао видети. У недељу ти је изгледао и сваки надничар као ждрал, а женскиње као пауница. – Тада се није знало, шта је рђав пут (друм). Коњи су у трку ишли из Суботице у Бају.

Волови су изгледали као ждралови, велики, рогати били и у таквој трави пасли, да када је марва лежала, једва су јој рогови из ковиља видили."