[Bolan leži Boigić Alija]
Bolan leži Boigić Alija,
bolan leži devet godin dana,
nit umire, ni mu bolje biva;
dolazi mu ona stara majka,
ona pita svog sina Aliju: 5
„Da l’ si sine, meni sagrešio?
Da li si ti moste rasturao?
Da li si ti crkve rasturao?
Ili si pak džamije psovao?
te no ležiš devet godin dana, 10
nit’ umiraš, niti bolje bivaš?"
Njoj govori Boigić Alija:
„Nisam, majko, tebi sagrešio,
niti sam pak moste rasturao,
niti sam pak crkve srušivao, 15
niti sam pak džamije psovao,
no k’d bejah u mladome dobu,
sabrao sam trideset drugara,
ko bez tajke, a koji bez majke,
ko bez tora, a ko bez obora, 20
s njima pođoh u Staru planinu,
pa ufatih te carske putove,
te ja tepam one ćiradžije,
te uzimam konje i tovare,
i ja tepam one bezrđane, 25
te uzimam te žute dukate;
kad se vratih natrag u planinu,
ja ne nađoh ni soli ni hleba,
pak ja posla’ dva vredna drugara,
ja ih posla’ u selo Jalovo, 30
da potraže malo so’ i leba;
k’d su otišli u selo Jalovo,
njima bilo dana Veligdana,
pak se zbrali pred bijelu crkvu
te igraju na tri mesta ljudi: 35
prvo mesto mlada momčadija,
drugo mesto te mlade devojke,
treće mesto ona luda deca.
Momčadija vrlo đavolasta,
drugove mi k sebi domamiše, 40
te im ruse glave otsekoše;
ja ih čekah da nam oni dođu,
al' k’d vidoh da ih jošte nema,
ja se digoh s ostalom družinom
da potražim moja dva drugara, 45
al’ kad dođoh u selo Jalovo,
i ja vidoh mladu momčadiju,
gde mećaju mesto kamen glavu,
i kad im se bliže primakosmo,
tad videsmo naša dva drugara, 50
momčadija odsekle im glave.
K’d to vidoh, moja stara majko,
živo srce u mene prepuče,
pak povikah na svoju družinu:
„Sada udri, ruke vi se uzele!“ 55
Al’ družina u zemlju gledaju.
Kad to vidoh, moja stara majko,
ja izvadih moja ostra noža
te posekoh ova tri mesta ljudi,
sal ostavi jedno ludo dete, 60
ostavi mu i oca i majku,
pa natera’ i oca i majku
te zaklaše svoje ludo dete,
pa naterah te ga i odraše,
pa naterah te ga posoliše, 65
pa naterah te ga i izeše.
Posle smo se natrag povratili,
al’ sretosmo do šesdeset svata;
ja povikah na svoju družinu:
„Sad udrite, ruke vi opale!“ 70
Al’ družina u zemlju gledaju.
Ja izvadih opet ostro noža
te posekoh šesdeset svatova,
sal ostavih snašu i mladoženju,
pa ih vrza na carskome putu,
snašu vrzah dole ispod puta,
mladoženju gore više puta,
pa se vrgoh gore u planinu,
kad se vratih da ih ja pogledam,
od njih ništa nije ostanulo, 80
već na mestu gde je snaša bila
izrasla je ona bela loza,
i na lozi ono belo grožđe,
a na mestu gde ja mladoženju,
mladoženju gde sam ostavio, 85
izrasla je ona crna loza
i na lozi ono crno grožđe,
pa se loze bile sastavile;
tad’ ja priđoh onoj beloj lozi,
grožđe jedoh i loze isekoh, 90
onda priđoh onoj crnoj lozi,
grožđe jedoh i lozu isekoh.
Od tad sam se, majko, razboleo,
te od tada jošte bolan ležim!“
Tad govori ona stara majka: 95
„A da bog da, moj sine Alijo!
Koliko si do sad bolevao
još toliko bolan ti da ležiš!
U kose ti zmije izvodile!
Crne oči mravi ti iopili! 100
A po snage miši ti igrali!
Pa tek onda duša ti ispala!“
Što je rekla ona stara majka,
što je rekla, tako mu se steklo.
