[Болан лежи Боигић Алија]
Болан лежи Боигић Алија,
болан лежи девет годин дана,
нит умире, ни му боље бива;
долази му она стара мајка,
она пита свог сина Алију: 5
„Да л’ си сине, мени сагрешио?
Да ли си ти мосте растурао?
Да ли си ти цркве растурао?
Или си пак џамије псовао?
те но лежиш девет годин дана, 10
нит’ умираш, нити боље биваш?"
Њој говори Боигић Алија:
„Нисам, мајко, теби сагрешио,
нити сам пак мосте растурао,
нити сам пак цркве срушивао, 15
нити сам пак џамије псовао,
но к’д бејах у младоме добу,
сабрао сам тридесет другара,
ко без тајке, а који без мајке,
ко без тора, а ко без обора, 20
с њима пођох у Стару планину,
па уфатих те царске путове,
те ја тепам оне ћираџије,
те узимам коње и товаре,
и ја тепам оне безрђане, 25
те узимам те жуте дукате;
кад се вратих натраг у планину,
ја не нађох ни соли ни хлеба,
пак ја посла’ два вредна другара,
ја их посла’ у село Јалово, 30
да потраже мало со’ и леба;
к’д су отишли у село Јалово,
њима било дана Велигдана,
пак се збрали пред бијелу цркву
те играју на три места људи: 35
прво место млада момчадија,
друго место те младе девојке,
треће место она луда деца.
Момчадија врло ђаволаста,
другове ми к себи домамише, 40
те им русе главе отсекоше;
ја их чеках да нам они дођу,
ал' к’д видох да их јоште нема,
ја се дигох с осталом дружином
да потражим моја два другара, 45
ал’ кад дођох у село Јалово,
и ја видох младу момчадију,
где мећају место камен главу,
и кад им се ближе примакосмо,
тад видесмо наша два другара, 50
момчадија одсекле им главе.
К’д то видох, моја стара мајко,
живо срце у мене препуче,
пак повиках на своју дружину:
„Сада удри, руке ви се узеле!“ 55
Ал’ дружина у земљу гледају.
Кад то видох, моја стара мајко,
ја извадих моја остра ножа
те посекох ова три места људи,
сал остави једно лудо дете, 60
остави му и оца и мајку,
па натера’ и оца и мајку
те заклаше своје лудо дете,
па натерах те га и одраше,
па натерах те га посолише, 65
па натерах те га и изеше.
После смо се натраг повратили,
ал’ сретосмо до шесдесет свата;
ја повиках на своју дружину:
„Сад удрите, руке ви опале!“ 70
Ал’ дружина у земљу гледају.
Ја извадих опет остро ножа
те посекох шесдесет сватова,
сал оставих снашу и младожењу,
па их врза на царскоме путу,
снашу врзах доле испод пута,
младожењу горе више пута,
па се вргох горе у планину,
кад се вратих да их ја погледам,
од њих ништа није остануло, 80
већ на месту где је снаша била
израсла је она бела лоза,
и на лози оно бело грожђе,
а на месту где ја младожењу,
младожењу где сам оставио, 85
израсла је она црна лоза
и на лози оно црно грожђе,
па се лозе биле саставиле;
тад’ ја приђох оној белој лози,
грожђе једох и лозе исекох, 90
онда приђох оној црној лози,
грожђе једох и лозу исекох.
Од тад сам се, мајко, разболео,
те од тада јоште болан лежим!“
Тад говори она стара мајка: 95
„А да бог да, мој сине Алијо!
Колико си до сад болевао
још толико болан ти да лежиш!
У косе ти змије изводиле!
Црне очи мрави ти иопили! 100
А по снаге миши ти играли!
Па тек онда душа ти испала!“
Што је рекла она стара мајка,
што је рекла, тако му се стекло.
