Božji ljudi/II Manasije
| ◄ I Zadušnica | XXI | III Ljubav i naza ► |
Klisarnica na groblju bila je odmah više crkve a iza nje bila je ledina za nove grobove i reka po kojoj, gdegde, bilo je mladih, visokih topola a ostalo bilo puno starih, krivih vrba. Od celog groblja, stare crkve, okolne zidove koji su na nekim mestima već bili srozani i kapije, jedino je ta klisarnica bila jaka, zdrava. Podignuta na direke s kujnom i sobom. Docnije dozidana jedna oveća, dugačka soba sa drvenom sofrom, u koju bi, kad pada kiša a parastos je, podušje nekome, imali gde da se sklone i trpezu postave. U klisarnici stanovao je klisar i klisarica. Upravo klisarica bila je pravi klisar, a muž njen, neki miran, slabunjav čovek, samo je kopao grobove a ostalo, što je najteže: otvaranje, zatvaranje, čišćenje crkve, nadgledanje groblja, noću obilaženje, pazenje grobova, a naročito noću rasterivanje pasa koji se kupe i loču zejtina iz kandila po grobovima sve je to ona, žena mu, klisarica radila. A pored toga morala je da vodi brigu i upravo nosi se sa svima prosjacima, i sumanutima kojih je uvek bilo puno. Svi su oni bili tu, na okupu. Istina, mnogo njih je bilo koji su živeli i spavali po ambarima i štalama pojedinih bogataških kuća, po izvesnim maalama, čak i po obližnjim selima... Ali opet, kad bi hteo čovek da ih traži, tu bi ih, na groblju, našao. A najradije su bili oko porte, uz zidove i tu se vukli, ležali. Danju bi, ako je lepo vreme, išli u reku, i tamo ispod vrba sedeli, ili se prali, čistili. Neki tamo su i spavali po rupama a neki od njih, naročito stariji, kao neko prvenstvo, spavali su tu, oko klisarnice. Ali ih je bilo mnogo. Sama klisarica ma da je toliko godina bila s njima, svakoga poznavala, ipak ih nije znala sve. Uvek bi po neki nov nadošao. Niko ne bi znao odakle je, koji, tek bi počeo da se viđa među ostale i vuče se onako kao drugi, tu oko klisarnice, reke, groblja. A opet niko od njih u samo groblje, međ grobove, nije kao smeo da uđe. Svi su bežali. Sem nekih, obično sumanutih, koji su naročito, ludo, strasno se zavlačili po ispucanim, trulim grobovima. Ali od tih i ovi drugi prosjaci bežali su, bojali se.
Koliko bi puta koji od njih prolazeći pored kakvog groba kao oparen pobegao odatle i doleteo klisarici, drečeći:
— Ete ga!
— Koji? — Istrčala bi klisarica uplašeno.
— Ete ga... u hadžijskom, gazda-Jančinom grobu. Tamo leži! — Govorio bi ovaj tresući se od straha i groze što je u grobu video živa čoveka kako ničke leži i kao diše, miriše grob.
Klisarica, ma da je bila slobodna, ipak ovo joj je bilo najteže. Ako joj nije bilo tu muža, ona bi skupila njih, prosjake, i zajedno s njima išla bi i izvlačila iz groba toga što se bio zavukao.
I zato je ona jedva dočekala toga Manasiju i toliko ga trpela da joj se on čak i po kući vuče, jede što nađe pa i na nju samu se istresa, gunđa. I onako prljav, balav, osušenih nogu, ruku, a zdepast, sve prlja oko sebe gde god prođe. Ali on je uvek obilazio grobove i čisto sa nekim uživanjem tražio te koji su se zavlačili po grobovima da ih otuda izvlači, goni i bije.
Cele nedelje bi tu tako oko klisarnice i groblja sedeo: da zvoni kad dolaze mrtvački sprovodi, ide s popom ili klisaricom po groblju i pomaže joj a samo bi subotom odlazio u varoš, išao po čaršiji i prosio. I kad bi naprosio, sav ubrljan mašću, jelom, što je kupovao i častio se po aščinicama, dolazio bi onda natrag i davao klisarici na čuvanje od prosenja što mu preostao novac.
— Da mi čuvaš! — Pretio bi joj on dajući.
— Hoću, hoću! — Uzimala bi klisarica. Pa od njegove tolike prljavštine ni novac ne bi mogla da ostavlja gde treba, već odvojeno, na zemlji, u kakav kut, ćošak.