Божји људи/II Манасије
| ◄ I Задушница | XXI | III Љубав и наза ► |
Клисарница на гробљу била је одмах више цркве а иза ње била је ледина за нове гробове и река по којој, гдегде, било је младих, високих топола а остало било пуно старих, кривих врба. Од целог гробља, старе цркве, околне зидове који су на неким местима већ били срозани и капије, једино је та клисарница била јака, здрава. Подигнута на диреке с кујном и собом. Доцније дозидана једна овећа, дугачка соба са дрвеном софром, у коју би, кад пада киша а парастос је, подушје некоме, имали где да се склоне и трпезу поставе. У клисарници становао је клисар и клисарица. Управо клисарица била је прави клисар, а муж њен, неки миран, слабуњав човек, само је копао гробове а остало, што је најтеже: отварање, затварање, чишћење цркве, надгледање гробља, ноћу обилажење, пазење гробова, а нарочито ноћу растеривање паса који се купе и лочу зејтина из кандила по гробовима све је то она, жена му, клисарица радила. А поред тога морала је да води бригу и управо носи се са свима просјацима, и суманутима којих је увек било пуно. Сви су они били ту, на окупу. Истина, много њих је било који су живели и спавали по амбарима и шталама појединих богаташких кућа, по извесним маалама, чак и по оближњим селима... Али опет, кад би хтео човек да их тражи, ту би их, на гробљу, нашао. А најрадије су били око порте, уз зидове и ту се вукли, лежали. Дању би, ако је лепо време, ишли у реку, и тамо испод врба седели, или се прали, чистили. Неки тамо су и спавали по рупама а неки од њих, нарочито старији, као неко првенство, спавали су ту, око клисарнице. Али их је било много. Сама клисарица ма да је толико година била с њима, свакога познавала, ипак их није знала све. Увек би по неки нов надошао. Нико не би знао одакле је, који, тек би почео да се виђа међу остале и вуче се онако као други, ту око клисарнице, реке, гробља. А опет нико од њих у само гробље, међ гробове, није као смео да уђе. Сви су бежали. Сем неких, обично суманутих, који су нарочито, лудо, страсно се завлачили по испуцаним, трулим гробовима. Али од тих и ови други просјаци бежали су, бојали се.
Колико би пута који од њих пролазећи поред каквог гроба као опарен побегао одатле и долетео клисарици, дречећи:
— Ете га!
— Који? — Истрчала би клисарица уплашено.
— Ете га... у хаџијском, газда-Јанчином гробу. Тамо лежи! — Говорио би овај тресући се од страха и грозе што је у гробу видео жива човека како ничке лежи и као дише, мирише гроб.
Клисарица, ма да је била слободна, ипак ово јој је било најтеже. Ако јој није било ту мужа, она би скупила њих, просјаке, и заједно с њима ишла би и извлачила из гроба тога што се био завукао.
И зато је она једва дочекала тога Манасију и толико га трпела да јој се он чак и по кући вуче, једе што нађе па и на њу саму се истреса, гунђа. И онако прљав, балав, осушених ногу, руку, а здепаст, све прља око себе где год прође. Али он је увек обилазио гробове и чисто са неким уживањем тражио те који су се завлачили по гробовима да их отуда извлачи, гони и бије.
Целе недеље би ту тако око клисарнице и гробља седео: да звони кад долазе мртвачки спроводи, иде с попом или клисарицом по гробљу и помаже јој а само би суботом одлазио у варош, ишао по чаршији и просио. И кад би напросио, сав убрљан машћу, јелом, што је куповао и частио се по ашчиницама, долазио би онда натраг и давао клисарици на чување од просења што му преостао новац.
— Да ми чуваш! — Претио би јој он дајући.
— Хоћу, хоћу! — Узимала би клисарица. Па од његове толике прљавштине ни новац не би могла да оставља где треба, већ одвојено, на земљи, у какав кут, ћошак.