Bodin/22

Bodin
Pisac: Jovan Subotić
DEVETI PRIZOR

DEVETI PRIZOR
Kralj dođe

JAKINTA:
Svetli kralju, oprosti detetu.
TEODORA (istim glasom):
Udari mu četir pet šibica...
JAKINTA:
Jošt je mali...
TEODORA:
A lud će ostati...
JAKINTA:
Otca nema da ga kruto drži...
TEODORA:
A i ti ga kao oči ljubiš
Od ljubovi svega bi pojeo...
KRALj (k Jakinti):
Ćuti, kćeri...
(k Teodori)
Prestann kraljice!
Poznajte me jedared kakav sam.
Nisam došo da detetu sudim,
To je poso dečjeg učitelja,
Već sam čuo da ste obe ovde
Pa sam došo da vas obradujem.
ĐORĐE:
Jesi odter'o onog baštovana?
KRALj:
Nisam, Đorđe, već sam mu kazao
Da unapred u tebe ne dira
Kad u goste svome dedu dođeš
Jer moramo goste poštovati
Ma od malog da su manji prsta.
ĐORĐE
Odteraj ga, ne mogu ga videt’!
Ljuto me je danas uvredio.
Jakinta (povuče dete natrag.)
TEODORA:
Pusti dete, nek kaže što hoće.
Ja bih svega zlatom ga oblila
A ti ga se stidiš pred svijetom.
No hoćeš se za to pokajati;
Kad on bude što si ti danaske
Telom jači a umom stariji
I oi će se takve stidet’ majke. -
KRALj (k Teodori):
Pust’ me najpre da vam izgovorim
Što me amo u baštu dovede
Pa govori koliko ti drago.
TEODORA:
Hoćeš dati Rašku Petrislavu?
KRALj:
Ne kažem ti ni hoću ni neću
Samo da me pustiš govorti.
TEODORA:
Dakle tvoja novina takva je
Kao voda ni vruća ni hladna;
Blago onom ko ju piti mora.
Neka beži od njega daleko
Ko ne želi svoje prat’ odeće.
JAKINTA (moleći ju):
Draga majko... pretrpi se malko.
Kralju radost sija u očima
Bog će dati hoće dobro biti.
TEODORA (hoće da govori).
KRALj (rukom zabranjuje):
Posle, posle... čuj me, kćerko draga.
Dobio sam povoljne glasove:
Mlećani su tvoga druga našli
Iz tamnice njega su izveli
I...vode ga u našu družinu.
JAKINTA (padne mu oko vrata):
Sladki striče (trgne se natrag)
Mogu l’ verovati?
KRALj:
Istina je, moje dete drago.
Dan, dva, tu će car bugarski biti
I zagrlit’ bugarsku caricu.
TEODORA:
Car bez carstva carica bez krune...
JAKINTA (radostna):
Istina je! Istina je prava!
Sija ti se lice kao sunce
A u oku t’ smeje se veselje.
Đorđe, sine, hodi brže amo,
Ljubi ovu ruku svetiteljsku
Koja ti je spasla roditelja.
(Vuče dete kralju.)
ĐORĐE (otima se neće):
Idi, mati, kako sad govoriš!
Kako ću ti da poljubim ruku
Koja krunu mom otcu ugrabi?
JAKINTA (pomrkne na njega)
Čini samo što ti mati kaže.
ĐORĐE (čudeći se):
Ta ti si mi i ono kazala
Pa čega ću sada da se držim!
JAKINTA:
Ludo dete smeša štogod shvati
Pa napravi što nikada ne ču.
TEODORA:
Svako dete po tomu je ludo
Što govori bez brige istinu
Ne pitajuć hasni l’ il’ škodi li.
JAKINTA:
Ja ni sama neću poricati
Da na kralja koji put zažalih:
No sad kad mi ovaj glas donese
Ko zagrlit’ neće glasonošu
(Zagrli kralja.)
Ko li neće izljubiti ruke
Koje onom okove skidoše
Za kime smo grozne suze lili.
I tužili kroz sedam godina.
(Ljubi kralju ruke.)
Svetli kralju, Bog neka ti plati!
Ja ti tako zahvalit’ ne mogu
Kao što ti delo zaslužuje.
Nek’ Bog čuva tvoju svetu glavu
Od sve bede do pozdnog skončanja;
Ne imao rad šta uzdahnuti!
Pokaj’o se ko te ucvelio;
A sinovi tvoji sokolovi
Nikad crna dana ne videli;
Usahnula ruka te ih dirne;
A svako se koleno utrlo
Koje njina krvca oškropila!
TEODORA:
Jedna kune druga blagosilja:
Ne znam, kojoj od nas gore b’ bilo
Da se želja na želeću vrne.
KRALj:
Znam da ti je težko bit’ moralo;
Al’ si tvoju tugu podnosila
Kao dete naspram roditelja,
Nikada me nisi uvredila,
Nikad reči hude ne izusti.
TEODORA:
Kad Bog reče da ljudma kraljuješ
Od ruke .ti svoje nokat dade
A od oka baš ni trepavice.
Zato možeš mnogom vrat slomiti
Al’ u srdce zagledat’ nikomu.
KRALj (k Teodori):
Snaho draga, kad ćeš ti prestati.
I molitva duga dosađuje,
Može l’ duga biti mila kletva.
Ziam da mi je Petrislav dušmanin;
No sad kad nam Bog radost pokloni
Da nam Bodin iz sužanstva dođe
Evo i tebi bratsku ruku pružam.
TEODORA:
Hoćeš dati Rašku Petrislavu?
KRALj:
To ne mogu, snaho, učiniti.
Ali mu je prosto vratiti se
Kad god hoće u moju državu,
Moja su mu vrata otvorena
Sinovac će pravog strica naći.
A da može pošteno življeti
Kraljeviću kako se pristoji,
Daću njemu lepe županije
Vitaninu i Rudinu krasnu.
Ako ti i to nije, snaho, dosta
A ti plači i prosipaj kletve:
Suze tvoje tebe će stopiti
Kletve tvoje tebe će ubiti.
TEODORA:
Podaj aspru sirotu božjaku
Pa si svome Bogu ugodio.
Al’ kad daješ sinu bratovljevu
Za Rasiju te dve županije
Uzimaš mu, ništa mu ne daješ.
Nek’ ostane gde se sad nahodi.
Bolje mu je i tuđ-hlebac jesti
Nego svoga prava odreći se.
Da pristane na to što mu daješ,
Nit’ bi mogo prijatelj ti biti
Jer ne može Rašku pregoreti,
Nit’ bi smeo ruku na te dići
Jer prihvati veru u poklonu.
Nek’ ostane dakle u zatoču
I nek čuva i obraz i pravo:
Pa kad dođu dani od računa
I poište što mu kralj darova
Od kog i ti prestol dobio si...
Sa zastave pravo će mu sjati
A s obraza poštenje blistati...
A tom dvomu: ravu i poštenju
Bog pomaže ljudi ee klanjaju
Pa ćeš im se i ti pokloniti...
Ali kasno na svoju sramotu.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Subotić, umro 1886, pre 138 godina.