Blago cara Radovana: O ljubavi (Glava 14)

Ksenofont je, naprotiv, govorio da je ljubav stvar slo-bodne volje, jer kad bi lepota imala suverenu snagu, ona bi bila lepa za svakog. Vatra, veli, oprži svakog, jer je u prirodi vatra da oprži; međutim, u jednu se lepotu zaljube jedni, ali drugi pored nje prođu ravnodušni. Prema tome ljubav zavisi od volje i mi volimo samo onog kog hoćemo. Ni brat se ne zaljubi u sestru, ni otac u ćerku, jer oni to neće, što znači da ljubav zavisi od volje. A baš ako i hoće, strah od suda itamnice uguši njihovu poročnu ljubav; što opet znači da se ljubav da ugušiti. Prema svemu tome, ljubav zavisi od naše slobodne volje. - Tako kaže Ksenofont kroz usta svoga Arasposa. Ali njegov Kir odgovara ovo: ako ljubav zavisi od naše slobodne volje, zašto ne prestanu da vole oni koji bi hteli da prestanu; naprotiv, plaču od bola, i robuju ljubavi, čak i oni ponosni ljudi koji inače smatraju ropstvo za najveće zlo; i rado se lišavaju zbog ljubavi nečeg čega se inače nikad nisu hteli odreći; i noee svoju ljubav kao bolest ili okov; i žive u strahu da ne izgube samo onog kog vole. - Araspos odvraća da su takvi zaljubljenici plašljivci: žele da umru, ali se ne ubijaju. To su sladostrasnici jer vas prava ljubav ne prisiljava da ljubite. Pošteni ljudi, kad vole zlato, dobre konje, lepe žene, mogu živeti i bez njih, a žive bez njih radije nego da ih nepravedno zadobiju. Znači da je ljubav zavisna od volje. - Kir odvraća: Vatra opeče kad se u nju dirne, ali ljubav oprži i izdaleka... Kada bi naša takva slobodna volja bila, kao što govori Ksenofont, jača od naše ljubavi, onda bi najmračniji in-stinkt čovekov bio sveden na sitnu meru naše logike i našeg koristoljublja. Svi veliki putevi ljubavi bili bi tako osvetljeni kao amerikanske ulice, i svako bi znao kojim će pravcem otići, i kojim se pravcem vratiti. Uostalom, Kse-nofont je i sam docnije pokazao u sudbini njegovog junaka Arasposa, zaljubljenog u lepu i čednu Panteju, da ljubav odista nije stvar slobodne volje. - Mi smo svi robovi jedne sile strašnije nego što je i mržnja, i koja sa civilizacijom postaje samo zamršenija i kobnija. A zato što je ljubav jedna fatalna i natčovečanska sila, ljudi su ljubavi priznali njeno božansko poreklo. Pesnici su ljubavi dali još i više: oni je smatraju kao naročito Božanstvo, koje postoji van čoveka, i iznad čoveka. Ona je sila bezmerno moćnija od nas, kao, uostalom, svaka sila prirode. Ali ta moć dejstvuje kroz čoveka: čas gradeći a čas rušeći. Ovo Božanstvo, naj-viši princip čovekovog stvaranja, i princip plođenja ljudske fele, prožima ljudsku misao u obliku svetlosti, uzrujava ljudsku krv u obliku toplote, i razgranjava ljudski um kao božanski sok koji podiže šume u pustinji i oplođuje živa bića na dnu mora. Ljubav i smrt, to su jedina dva principa raširena na svakom deliću sveta. Ljubav je prolazila kroz istoriju u raznim svojim formama: strast, uživanje, nežnost, san, galanterija. Strast i uživanje su antička osećanja ljubavi; zato je poznato da su u Rimu bili pesnici ljubavi samo Propercije i Tibul, kao što su u Grčkoj bili Anakreon i Sapfa, a svi su ostali pesnici pevali o ljubavi samo kao o zadovoljstvu. Tako su i Horacije i Ovidije i Katul pevali samo ljubavna uživanja a ne ljubavni bol. Međutim, ljubav je bol, a sve drugo nije ljubav. Ima nežnosti u pesmama Tibula, i ima sna u pesmama Katula, ali su obojica daleko od pravog smisla za ljubav kao zajedno sublimno i kosmičko osećanje. - Srednji vek je bio puno antički, naročito latinski, ali je bio naročito hrišćanski, znači nešto novo. Zato je i ljubav u njemu dobila nove oblike i nove načine u izražavanju. Tako su ljubav Dantea i ljubav Petrarke sasvim nova i dotle nepoznata osećanja za ženu. Istina, sa renesansom prestaje ovakva hrišćanska vizija o ženi, i ponova nailaze prilivi paganstva. Dolaze Ronsar i ostali pesnici njegovog doba kad preovlađuje o ljubavi Platonova ide-ja: da su čovek i žena jedna celina razdvojena u dve polovine koje jedna drugu traže u svim formama čežnje i nežnosti. Stendal greši što u stvarima ljubavi stavlja Italiju iz-nad Francuske. Prva je Francuska imala svoje vitezove cavaliere servante koji su bez ikakvih sebičnih namera išli zbog žena u najopasnije avanture, i to prema naročitom zakoniku jednog tribunala ljubavi koji je zasedao u Provansi. Vera je bila digla ljubav za ženu do izvanredne čistote, i zbog toga je ljubav otišla zatim i do viteštva, kao nikad dotle. Trubadursko doba je, u pogledu ljubavi za ženu, bilo nešto što se dotle nije videlo, i što se možda nikad više neće videti. Tek docnije je ljubav u Francuskoj dobila svoj pogrdni karakter, prestajući da postoji kao duhovni zakon, a pretvarajući se samo u fizički impuls; a to je bilo baš kad su onamo prodavale talijanske knjige Bokača i zatim Aretina. Tek je romantizam, koji je odista jedno katoličko osećanje, vratio ljubavi njene uzvišene i spiritualne akcente.