Благо цара Радована: О љубави (Глава 14)

Ксенофонт је, напротив, говорио да је љубав ствар сло-бодне воље, јер кад би лепота имала суверену снагу, она би била лепа за сваког. Ватра, вели, опржи сваког, јер је у природи ватра да опржи; међутим, у једну се лепоту заљубе једни, али други поред ње прођу равнодушни. Према томе љубав зависи од воље и ми волимо само оног ког хоћемо. Ни брат се не заљуби у сестру, ни отац у ћерку, јер они то неће, што значи да љубав зависи од воље. А баш ако и хоће, страх од суда итамнице угуши њихову порочну љубав; што опет значи да се љубав да угушити. Према свему томе, љубав зависи од наше слободне воље. - Тако каже Ксенофонт кроз уста свога Араспоса. Али његов Кир одговара ово: ако љубав зависи од наше слободне воље, зашто не престану да воле они који би хтели да престану; напротив, плачу од бола, и робују љубави, чак и они поносни људи који иначе сматрају ропство за највеће зло; и радо се лишавају због љубави нечег чега се иначе никад нису хтели одрећи; и ноее своју љубав као болест или оков; и живе у страху да не изгубе само оног ког воле. - Араспос одвраћа да су такви заљубљеници плашљивци: желе да умру, али се не убијају. То су сладострасници јер вас права љубав не присиљава да љубите. Поштени људи, кад воле злато, добре коње, лепе жене, могу живети и без њих, а живе без њих радије него да их неправедно задобију. Значи да је љубав зависна од воље. - Кир одвраћа: Ватра опече кад се у њу дирне, али љубав опржи и издалека... Када би наша таква слободна воља била, као што говори Ксенофонт, јача од наше љубави, онда би најмрачнији ин-стинкт човеков био сведен на ситну меру наше логике и нашег користољубља. Сви велики путеви љубави били би тако осветљени као американске улице, и свако би знао којим ће правцем отићи, и којим се правцем вратити. Уосталом, Ксе-нофонт је и сам доцније показао у судбини његовог јунака Араспоса, заљубљеног у лепу и чедну Пантеју, да љубав одиста није ствар слободне воље. - Ми смо сви робови једне силе страшније него што је и мржња, и која са цивилизацијом постаје само замршенија и кобнија. А зато што је љубав једна фатална и натчовечанска сила, људи су љубави признали њено божанско порекло. Песници су љубави дали још и више: они је сматрају као нарочито Божанство, које постоји ван човека, и изнад човека. Она је сила безмерно моћнија од нас, као, уосталом, свака сила природе. Али та моћ дејствује кроз човека: час градећи а час рушећи. Ово Божанство, нај-виши принцип човековог стварања, и принцип плођења људске феле, прожима људску мисао у облику светлости, узрујава људску крв у облику топлоте, и разграњава људски ум као божански сок који подиже шуме у пустињи и оплођује жива бића на дну мора. Љубав и смрт, то су једина два принципа раширена на сваком делићу света. Љубав је пролазила кроз историју у разним својим формама: страст, уживање, нежност, сан, галантерија. Страст и уживање су античка осећања љубави; зато је познато да су у Риму били песници љубави само Проперције и Тибул, као што су у Грчкој били Анакреон и Сапфа, а сви су остали песници певали о љубави само као о задовољству. Тако су и Хорације и Овидије и Катул певали само љубавна уживања а не љубавни бол. Међутим, љубав је бол, а све друго није љубав. Има нежности у песмама Тибула, и има сна у песмама Катула, али су обојица далеко од правог смисла за љубав као заједно сублимно и космичко осећање. - Средњи век је био пуно антички, нарочито латински, али је био нарочито хришћански, значи нешто ново. Зато је и љубав у њему добила нове облике и нове начине у изражавању. Тако су љубав Дантеа и љубав Петрарке сасвим нова и дотле непозната осећања за жену. Истина, са ренесансом престаје оваква хришћанска визија о жени, и понова наилазе приливи паганства. Долазе Ронсар и остали песници његовог доба кад преовлађује о љубави Платонова иде-ја: да су човек и жена једна целина раздвојена у две половине које једна другу траже у свим формама чежње и нежности. Стендал греши што у стварима љубави ставља Италију из-над Француске. Прва је Француска имала своје витезове цавалиере серванте који су без икаквих себичних намера ишли због жена у најопасније авантуре, и то према нарочитом законику једног трибунала љубави који је заседао у Прованси. Вера је била дигла љубав за жену до изванредне чистоте, и због тога је љубав отишла затим и до витештва, као никад дотле. Трубадурско доба је, у погледу љубави за жену, било нешто што се дотле није видело, и што се можда никад више неће видети. Тек доцније је љубав у Француској добила свој погрдни карактер, престајући да постоји као духовни закон, а претварајући се само у физички импулс; а то је било баш кад су онамо продавале талијанске књиге Бокача и затим Аретина. Тек је романтизам, који је одиста једно католичко осећање, вратио љубави њене узвишене и спиритуалне акценте.