Blago cara Radovana: O sreći (Glava 4)

Po sredini, između otrovne mržnje i hladnog preziranja, ima antipatija. Ona je mirna, ravnodušna, neizmenjiva. Ona je, kao i simpatija, stvar pre svega fizička; nema veze sa razumom, a vrlo malo i sa ukusom. Antipatija je mračna i instinktivna mržnja, a ne razumna; i zato je jača od nas, i niko joj ne može odoleti. Kad takvo osećanje postoji između dva čoveka onda su posredi ili duboka rasna mržnja, ili neophodna razlika svih elemenata u karakteru; ona je onda neodoljiva i svirepa kao netrpeljivost između dve zoološke rase, možda i jače. Najdublja neprijateljstva dolaze od antipatije, koja je nesvesna i zato besavesna. Netrpeljivost je u prirodi, i to ne samo u prirodi ljudi, nego i u prirodi biljaka, čak i u prirodi kamenja. Video sam u Egiptu da su stari skulptori metali svoje stvari od alabastera u niše od ćerpića, jer je alabaster brzo propadao ako je bio u niši od kamena. A zna se da ima izvesnog cveća koje se ne može staviti pored jednog izvesnog drugog cveća jer oba brzo uginu. – Mnogo manje ima u životu razumnih mržnja, nego mržnja instiktivnih. Ljudi dobri i kulturni bore se da nikad ne daju maha ovim nagonskim silama; a rđavi i malodušni ljudi, naprotiv, robuju najviše ovim instinktivnim mržnjama, postajući nevaljalci u sitnim porocima, ili junaci u krupnim zločinima. Ima ljudi koji žive zbog tih instinktivnih antipatija u krvavom neprijateljstvu sa drugim ljudima, i kada su duhovno i moralno upućeni na zajednicu sa njima. Analizirajte svaku svoju mržnju, pa ćete je uništiti samim tim što ste joj pogledali pravo u oči.

Mi smo uvek nepravedni kada mislimo i govorimo o drugim ljudima, jer jedne ulepšavamo našim simpatijama, a druge poružnjamo našom antipatijom, a obe su podjednoko instinktivne i slepe. Najbedniji je čovek koji živi u mržnjama na druge ljude; taj se prvi iseče noževima koje je sam izoštrio. Mržnje rastu kao proletanje vode. Niko ne može zadržati poplavu mržnje ako čovek pusti na volju ne samo mašti, nego i najmudrijem razmišljanju o čoveku kojeg mrzi. Ljudstvo je mrzelo vekovima i u ime same religije, (koja uvek propoveda samo ljubav), i o kojoj se najviše govorilo i najdublje razmišljalo. Imperator Vitelije govorio je da ništa ne miriše na suncu kao leš neprijatelja. Ovakve mržnje su bile retke kod starih Grka. Platon je govorio: ”Ljubav umiruje ljude i stišava bure na moru; ljubav uspavljuje vetrove.” – Mudrac nema mržnja. Naše mržnje škode nama više nego našem protivniku. Govorite rđavo o nekom čoveku pola sata, i vi ste posle toga nesrećni i otrovani; a govorite pola sata o njemu dobro, i kad to ne zaslužuje, i vi postanete mirni i blaženi, čak i ponosni na lepotu svojih osećanja, ili bar na lepotu svojih reči. Jedan uslov sreće, to je sugerisati sebi ljubav prema neprijatelju. Čovek, istina, ne može pretvoriti svoju prema nekom u svoju ljubav, ali je može ublažiti. Ako vam je neko učinio zlo, sačuvati se da ga ne omrznete, jer će vas mržnja stati još jednog novog gubitka i novog nespokojstva, i od neprijatelja trenutnog i slučajnog možete napraviti zlotvora stalnog i ubeđenog. Ukrstite mačeve i pobijte se, ali ne iz mržnje prema neprijatelju, nego iz poštovanja prema sebi. Ljubav za neprijatelja, to je vrlina velika koliko i samo častoljublje. Ako je ona i protiv prirode, spasonosna je, jer ne daje mržnji da nam oduzme oči, i da nas povede još u veće zlo. Kad budu ljudi više razmišljali o svojim mržnjama, onda će uvideti da se i pravim putevima može ići ka sreći, i da svaka trijumfalna kola ne moraju ići preko pregaženih. Život nas uči da su ljudi mnogo manje rđavi nego što se misli, ali da su i mnogo gluplji nego što je moguće i uobraziti. Ako čovek svojim neprijateljima oprašta samo njihovu glupost, tim je oprostio najveći deo njihove zloće. Nema neprijateljstva razumnog i plemenitog, nego samo glupog i ružnog. Ljudi koji mrze, to su najpre glupaci , a zatim kukavice, ali nikad heroji.

Užasan je slučaj što ima mnogo ljudi koji ne mogu biti potpuno srećni, ni osećati se velikim, bez istovremeno i nečije nesreće. Ta mračna potreba čovekove mržnje prema drugom, bila je ušla čak i u carske ceremonije. Tit, za vreme proslave svog oca cara Vespazijana, bacio je zverovima u cirkusu tri hiljade Jevreja za ručak. Tacit priča da se devetnaest hiljada ljudi poubijalo među sobom na jezeru Fucinu kličući Cezaru: morituri te salutant, i primajući pljesak publike.

To nagonsko traženje zabave i zadovoljstva u nesreći i krvi drugih, vidi se i iz starih verskih obreda. Herodot priča kako su kraljevi u Skitiji, posle godišnjice svoje smrti, dobijali kao posmrtne žrtve pedeset mladih konja i pedeset probranih robova, poubijanih okolo njihog groba. Homer opeva ljudske žrtve koje je Ahil na grobu prineo drugu Patroklu, ubivši nekoliko trojanskih mladića. Ljudi su, dakle, dotle išli da su verovali kako ni njihovi mrtvi ne mogu biti mirni bez nesreće drugih ljudi.

Ima trenutaka kada se čovek više plaši života nego smrti. To je najgroznije osećanje koje se može imati. To je vrhunac očajanja sa kojeg se pada ili u smrt ili u zločin. Ali ovo znači i da treba više hrabrosti za život, nego što je treba za smrt. Znam da su religiozne krize za pobožnog čoveka porazni momenti, kada čovek pada u prašinu i rida. Ali je još strašnija kriza jednog karaktera, u kojoj se čovek oseti nepouzdan u samog sebe. Ne verovati više u Boga, u kojeg se dotle verovalo svim srcem, to je odista užas; ali ne verovati više u sebe, to je još bolnije: jer to isključuje i Boga i čoveka u našoj sudbini.