Благо цара Радована: О срећи (Глава 4)

По средини, између отровне мржње и хладног презирања, има антипатија. Она је мирна, равнодушна, неизмењива. Она је, као и симпатија, ствар пре свега физичка; нема везе са разумом, а врло мало и са укусом. Антипатија је мрачна и инстинктивна мржња, а не разумна; и зато је јача од нас, и нико јој не може одолети. Кад такво осећање постоји између два човека онда су посреди или дубока расна мржња, или неопходна разлика свих елемената у карактеру; она је онда неодољива и свирепа као нетрпељивост између две зоолошке расе, можда и јаче. Најдубља непријатељства долазе од антипатије, која је несвесна и зато бесавесна. Нетрпељивост је у природи, и то не само у природи људи, него и у природи биљака, чак и у природи камења. Видео сам у Египту да су стари скулптори метали своје ствари од алабастера у нише од ћерпића, јер је алабастер брзо пропадао ако је био у ниши од камена. А зна се да има извесног цвећа које се не може ставити поред једног извесног другог цвећа јер оба брзо угину. – Много мање има у животу разумних мржња, него мржња инстиктивних. Људи добри и културни боре се да никад не дају маха овим нагонским силама; а рђави и малодушни људи, напротив, робују највише овим инстинктивним мржњама, постајући неваљалци у ситним пороцима, или јунаци у крупним злочинима. Има људи који живе због тих инстинктивних антипатија у крвавом непријатељству са другим људима, и када су духовно и морално упућени на заједницу са њима. Анализирајте сваку своју мржњу, па ћете је уништити самим тим што сте јој погледали право у очи.

Ми смо увек неправедни када мислимо и говоримо о другим људима, јер једне улепшавамо нашим симпатијама, а друге поружњамо нашом антипатијом, а обе су подједноко инстинктивне и слепе. Најбеднији је човек који живи у мржњама на друге људе; тај се први исече ножевима које је сам изоштрио. Мржње расту као пролетање воде. Нико не може задржати поплаву мржње ако човек пусти на вољу не само машти, него и најмудријем размишљању о човеку којег мрзи. Људство је мрзело вековима и у име саме религије, (која увек проповеда само љубав), и о којој се највише говорило и најдубље размишљало. Император Вителије говорио је да ништа не мирише на сунцу као леш непријатеља. Овакве мржње су биле ретке код старих Грка. Платон је говорио: ”Љубав умирује људе и стишава буре на мору; љубав успављује ветрове.” – Мудрац нема мржња. Наше мржње шкоде нама више него нашем противнику. Говорите рђаво о неком човеку пола сата, и ви сте после тога несрећни и отровани; а говорите пола сата о њему добро, и кад то не заслужује, и ви постанете мирни и блажени, чак и поносни на лепоту својих осећања, или бар на лепоту својих речи. Један услов среће, то је сугерисати себи љубав према непријатељу. Човек, истина, не може претворити своју према неком у своју љубав, али је може ублажити. Ако вам је неко учинио зло, сачувати се да га не омрзнете, јер ће вас мржња стати још једног новог губитка и новог неспокојства, и од непријатеља тренутног и случајног можете направити злотвора сталног и убеђеног. Укрстите мачеве и побијте се, али не из мржње према непријатељу, него из поштовања према себи. Љубав за непријатеља, то је врлина велика колико и само частољубље. Ако је она и против природе, спасоносна је, јер не даје мржњи да нам одузме очи, и да нас поведе још у веће зло. Кад буду људи више размишљали о својим мржњама, онда ће увидети да се и правим путевима може ићи ка срећи, и да свака тријумфална кола не морају ићи преко прегажених. Живот нас учи да су људи много мање рђави него што се мисли, али да су и много глупљи него што је могуће и уобразити. Ако човек својим непријатељима опрашта само њихову глупост, тим је опростио највећи део њихове злоће. Нема непријатељства разумног и племенитог, него само глупог и ружног. Људи који мрзе, то су најпре глупаци , а затим кукавице, али никад хероји.

Ужасан је случај што има много људи који не могу бити потпуно срећни, ни осећати се великим, без истовремено и нечије несреће. Та мрачна потреба човекове мржње према другом, била је ушла чак и у царске церемоније. Тит, за време прославе свог оца цара Веспазијана, бацио је зверовима у циркусу три хиљаде Јевреја за ручак. Тацит прича да се деветнаест хиљада људи поубијало међу собом на језеру Фуцину кличући Цезару: моритури те салутант, и примајући пљесак публике.

То нагонско тражење забаве и задовољства у несрећи и крви других, види се и из старих верских обреда. Херодот прича како су краљеви у Скитији, после годишњице своје смрти, добијали као посмртне жртве педесет младих коња и педесет пробраних робова, поубијаних около њихог гроба. Хомер опева људске жртве које је Ахил на гробу принео другу Патроклу, убивши неколико тројанских младића. Људи су, дакле, дотле ишли да су веровали како ни њихови мртви не могу бити мирни без несреће других људи.

Има тренутака када се човек више плаши живота него смрти. То је најгрозније осећање које се може имати. То је врхунац очајања са којег се пада или у смрт или у злочин. Али ово значи и да треба више храбрости за живот, него што је треба за смрт. Знам да су религиозне кризе за побожног човека поразни моменти, када човек пада у прашину и рида. Али је још страшнија криза једног карактера, у којој се човек осети непоуздан у самог себе. Не веровати више у Бога, у којег се дотле веровало свим срцем, то је одиста ужас; али не веровати више у себе, то је још болније: јер то искључује и Бога и човека у нашој судбини.