Blago cara Radovana: O sreći (Glava 16)

Smrt je u svetu neizmerno više raširena nego život, i smrt izgleda skoro normalno stanje egzistencije. Život postoji na površini zemlje; samo male oaze života stoje, očajno se otimajući da ne uginu. A svugde je drugde smrt i ćutanje. Bifon, po Epikuru, kaže da nismo svesni smrtikad ona dođe. To je tačno, ali smo svesni pre nego dođe da će odista doći, i svesni smo da nas posle toga više neće biti. A to je ono što je užasno. Jer jedno je smrt za stvari u prirodi, a drugo za ljudsku dušu. Herojstvo pred smrću je paradoks, koji se ne daje ničim objasniti; jer nije logično hteti slavno umreti, nego hteti živeti u slavi. Mržnja i ljubav su u jednom pogledu nedeljive: čovek nikad ne mrzi drugoga nego iz ljubavi prema sebi, a često se događa i obratno. Svako bi čak možda mirno umro kad bi znao da posle nas neće više ni za druge postojati sunce, žena, muzika, prijateljstvo i vino. Naročito nepravda, koju čovek oseća na svom prolasku kroz život, hodeći zatvorenih očiju za sve glavne probleme oko sebe, odvodi ljude u ateizam. Najzad takav nasilni čovekov odlazak u smrt, koja je od svega najodvratnija ljudskom umu i srcu, to je ono što otvara između božanstva i ljudstva onaj jaz, koji će biti sve dublji, ukoliko čovek bude duhovniji i duševniji. Stalnim porastom kulture, čovek će u svojim očima postajati sve veći, a ovu će božansku nepravdu ipak razumevati sve manje. Čovek kulturom postaje sve viši tvorac, i time se sve većma približuje tvorcu sveta; zato će ideja o smrti biti uvek najveća protivnica ideje o bogu. Čovek nikad nije razumeo Boga koji kazni i dobre koliko i rđave; i koji često ne kazni ni rđave nego samo najbolje; i koji satire najkorisnije, mesto najštetnije; i najveće kao i najmanje; i Boga osvetnika, kakvog se um ljudski užasavao otkad misli na njega. Nikakva mudrost nije bila u stanju da rasturi te mračne čovekove sumnje. Čovek se pokoravao božanstvu koje nikad nije do kraja razumeo. Čovek ima neumitni nagon za život pred kojim sve drugo iščezava, i nikakva mudrost nije u stanju da premaši snagu toga instinkta. Mudrost, to je, uosgalom, vrlina nesrećnika i staraca. Marko Aurelije kaže ove gorke reči: „Naskoro ćeš sve zaboraviti, i naskoro će te svi zaboraviti". Ali šta se postiže ovom mudrošću, koja, ukoliko je dublja, utoliko je za čoveka većma poraz i uniženje? Ovaj latinski mudrac nas teši govoreći nam zatim kako je vreme proždralo mnogo mudrih Hrisipa, Sokrata i Epikteta, i da zato svako treba da ima na umu da će vreme i njega proždrati tako isto. Ali ništa ne dodaje našem spokojstvu ovakvo tumačenje života! Nagon za život ostaje ipak najveće čovekovo dobro, i on će uvek ratovati protiv prevlasti tog užasnog saznanja o svom ništavilu. Kažu da je Demokrit imao na usnama večiti osmeh, a da je Heraklit bio plačevan; ali ko bi znao reči da nije taj osmeh bio tužniji od te plačevnosti. Zar nije taj isti Demokrit govorio: „Svet je samo promena, a život je samo jedno mišljenje"; a Heraklit je tvrdio da sve protiče, i da svi dani sliče jedan drugom. Na takav pesimizam o životu, mogao se odista jedan od ovih mudraca zaplakati, a drugi podsmehnuti, jer bi to opet izašlo na jedno isto. Instinkt za život, to je samo instinkt za sreću, ijedno od drugog su nerazdvojni. Egipćani su izbegavali reč smrt, koja je najružnija čovekova reč; i smrt su nazivali uvek drukčijim imenima: velika promena, gospodar života, ulazak u odmor, probuđenje u svetlosti. Odista, ni sve religije nisu stvarno drugo nego čovekova borba protiv ideje o smrti. Međutim, za Platona je smrt veća nego život, pošto kaže najednom mestu da život treba da bude samo razmišljanje o smrti. Pesnik je čovek večite mladosti. Ima bednih ljudi za koje nema ništa ni novo ni čudno. Izmalena su bili starkelje, a u starosti su dečurlija. Kad bi pesniku izgledalo sve sgaro i svršeno, on ne bi stvarao. Treba verovati da nije ništa stvoreno, ili tek da je svet juče začet, pa hteti i sam stvarati. Samo je mladost još stvaralačka. Ma u kojim godinama, ako čovek još stvara, on je mladić. Kao novorođeno dete, i novo delo je produkt samo čoveka mladog i moćnog. Skeptici nisu ni srećni, ni nesrećni; to su ljudi van života i protiv života. Velika nesreća čovekova jeste što život počinje mladošću, a svršava starošću; jer bi život bio neizmerno savršeniji da, naprotiv, počinje starošću, a svršava mladošću. Čovek ovako stoji osuđen da prisustvuje svom postupnom umiranju, i za dugi niz godina misli na smrt s užasom, i najzad plati svirepo onaj prosečno vrlo mali broj godina prave mladosti. Ne znamo da smo mladi kad smo mladi. Uče nas u mladosti da budemo skromni i mudri; da rano ležemo i rano ustajemo: da ne gledamo tuđe žene, i ne poželimo tuđe dobro; da opraštamo neprijatelju, i da sve činimo za prijatelja. Ali nas niko ne uči da smo mladi kad smo mladi, i da je mladost jedna veličina i slava. Zagorčavamo mladost strahom od starijih, neprestanim radom za karijeru, mučnim životom u vojnoj službi, što upropasti najlepše godine te mladalačke veličine i mladalačke slave. Mi saznamo šta je mladost tek onda kad nas je napustila. - Čovek svaku stvar meri prema sebi, prema svojim srećama i nesrećama, čak i ceo život okolo sebe; i zato izgleda da svet odista ima po-greške koje zbunjuju i ogorčuju protiv Boga. Španski kralj Alfonso X, koji je nazvan Mudrim, govorio je da je Bog pogrešio što, stvarajući svet, nije imao njega pored sebe, jer bi mu bio mnogo koristio.