Благо цара Радована: О срећи (Глава 16)

Смрт је у свету неизмерно више раширена него живот, и смрт изгледа скоро нормално стање егзистенције. Живот постоји на површини земље; само мале оазе живота стоје, очајно се отимајући да не угину. А свугде је другде смрт и ћутање. Бифон, по Епикуру, каже да нисмо свесни смртикад она дође. То је тачно, али смо свесни пре него дође да ће одиста доћи, и свесни смо да нас после тога више неће бити. А то је оно што је ужасно. Јер једно је смрт за ствари у природи, а друго за људску душу. Херојство пред смрћу је парадокс, који се не даје ничим објаснити; јер није логично хтети славно умрети, него хтети живети у слави. Мржња и љубав су у једном погледу недељиве: човек никад не мрзи другога него из љубави према себи, а често се догађа и обратно. Свако би чак можда мирно умро кад би знао да после нас неће више ни за друге постојати сунце, жена, музика, пријатељство и вино. Нарочито неправда, коју човек осећа на свом проласку кроз живот, ходећи затворених очију за све главне проблеме око себе, одводи људе у атеизам. Најзад такав насилни човеков одлазак у смрт, која је од свега најодвратнија људском уму и срцу, то је оно што отвара између божанства и људства онај јаз, који ће бити све дубљи, уколико човек буде духовнији и душевнији. Сталним порастом културе, човек ће у својим очима постајати све већи, а ову ће божанску неправду ипак разумевати све мање. Човек културом постаје све виши творац, и тиме се све већма приближује творцу света; зато ће идеја о смрти бити увек највећа противница идеје о богу. Човек никад није разумео Бога који казни и добре колико и рђаве; и који често не казни ни рђаве него само најбоље; и који сатире најкорисније, место најштетније; и највеће као и најмање; и Бога осветника, каквог се ум људски ужасавао откад мисли на њега. Никаква мудрост није била у стању да растури те мрачне човекове сумње. Човек се покоравао божанству које никад није до краја разумео. Човек има неумитни нагон за живот пред којим све друго ишчезава, и никаква мудрост није у стању да премаши снагу тога инстинкта. Мудрост, то је, уосгалом, врлина несрећника и стараца. Марко Аурелије каже ове горке речи: „Наскоро ћеш све заборавити, и наскоро ће те сви заборавити". Али шта се постиже овом мудрошћу, која, уколико је дубља, утолико је за човека већма пораз и унижење? Овај латински мудрац нас теши говорећи нам затим како је време прождрало много мудрих Хрисипа, Сократа и Епиктета, и да зато свако треба да има на уму да ће време и њега прождрати тако исто. Али ништа не додаје нашем спокојству овакво тумачење живота! Нагон за живот остаје ипак највеће човеково добро, и он ће увек ратовати против превласти тог ужасног сазнања о свом ништавилу. Кажу да је Демокрит имао на уснама вечити осмех, а да је Хераклит био плачеван; али ко би знао речи да није тај осмех био тужнији од те плачевности. Зар није тај исти Демокрит говорио: „Свет је само промена, а живот је само једно мишљење"; а Хераклит је тврдио да све протиче, и да сви дани сличе један другом. На такав песимизам о животу, могао се одиста један од ових мудраца заплакати, а други подсмехнути, јер би то опет изашло на једно исто. Инстинкт за живот, то је само инстинкт за срећу, иједно од другог су нераздвојни. Египћани су избегавали реч смрт, која је најружнија човекова реч; и смрт су називали увек друкчијим именима: велика промена, господар живота, улазак у одмор, пробуђење у светлости. Одиста, ни све религије нису стварно друго него човекова борба против идеје о смрти. Међутим, за Платона је смрт већа него живот, пошто каже наједном месту да живот треба да буде само размишљање о смрти. Песник је човек вечите младости. Има бедних људи за које нема ништа ни ново ни чудно. Измалена су били старкеље, а у старости су дечурлија. Кад би песнику изгледало све сгаро и свршено, он не би стварао. Треба веровати да није ништа створено, или тек да је свет јуче зачет, па хтети и сам стварати. Само је младост још стваралачка. Ма у којим годинама, ако човек још ствара, он је младић. Као новорођено дете, и ново дело је продукт само човека младог и моћног. Скептици нису ни срећни, ни несрећни; то су људи ван живота и против живота. Велика несрећа човекова јесте што живот почиње младошћу, а свршава старошћу; јер би живот био неизмерно савршенији да, напротив, почиње старошћу, а свршава младошћу. Човек овако стоји осуђен да присуствује свом поступном умирању, и за дуги низ година мисли на смрт с ужасом, и најзад плати свирепо онај просечно врло мали број година праве младости. Не знамо да смо млади кад смо млади. Уче нас у младости да будемо скромни и мудри; да рано лежемо и рано устајемо: да не гледамо туђе жене, и не пожелимо туђе добро; да опраштамо непријатељу, и да све чинимо за пријатеља. Али нас нико не учи да смо млади кад смо млади, и да је младост једна величина и слава. Загорчавамо младост страхом од старијих, непрестаним радом за каријеру, мучним животом у војној служби, што упропасти најлепше године те младалачке величине и младалачке славе. Ми сазнамо шта је младост тек онда кад нас је напустила. - Човек сваку ствар мери према себи, према својим срећама и несрећама, чак и цео живот около себе; и зато изгледа да свет одиста има по-грешке које збуњују и огорчују против Бога. Шпански краљ Алфонсо X, који је назван Мудрим, говорио је да је Бог погрешио што, стварајући свет, није имао њега поред себе, јер би му био много користио.