Blago cara Radovana: O sreći (Glava 13)

Nijedna jednobožačka religija nije smatrala da je sreća u bogatstvu. To je zato da blesak zlata ne bi zaslepio čovečji um; i zato da bi umanjila urođenu gramzivost čovekovu za lenstvovanjem; i, zatim, da suzbije poroke koje bi bogataš mogao napraviti principima života; i, najzad, da otupi zavist siromaha prema bogatašu, koja je uzrok tolikih zločina. Ali je ipak sreća koja dolazi od bogatstva svakako veća nego sreća koja dolazi od siromaštva. Bogatstvo je, neosporno, polovina ljudske sreće na zemlji. Najveći stepen sreće to je nezavisnost, a bogatstvo je ipak čoveku put da dođe do svoje slobode. Čovek bogat, to je čovek nezavistan bar od ljudi. A ovo je, nesumnjivo, najviše blago na zemlji. Istina, druga polovina sreće na zemlji daleko je od toga da se može kupiti zlatom. Alkibijad je bio srećan što je bio najlepši Atinjanin, i vrlo učen đak Sokratov, i vrlo hrabar, ali je bio i bogat. Sokrat je bio srećan iako je bio ubog; a bio je srećan što ga je delfijsko proročište u hramu Apolona proglasilo najumnijim Grkom, i, zatim, što je bio hrabar vojnik i plemenit čovek. Alkibijad je, dakle, bio potpuniji u svom bogatstvu nego Sokrat, ali nije bio potpuniji u svojoj sreći. Ima ljudi koji su sretni i sa samo jednom od gornjih sreća, ali apsolutne sreće, i razumljive za svakog drugog čoveka, nema bez bogatstva, zato što ono jedino znači savršeno oslobođenje čoveka od drugog čoveka. Bez bogatstva nema slobode, nego samo borbe. Istina, i ubogi Sokrat se smatrao nezavisnim, a to najzad i posvedočio svojom smrću. Pesnik Petrarka kaže da je uvek mrzeo bogatstvo, ali ne zato što ga nije želeo, nego samo zbog briga i muke koje su neminovni pratioci bogatstva. Ovako misli i Leonardo. Petrarka ne kaže da su i pratioci siromaštva još crnje brige i muke. Za zdrave i hrabre i umne bogatstvo nije potrebno u toj meri; ali ceo svet nije ni zdrav, ni hrabar, ni uman. Čak i zdravlje i pamet kupuju se ili održavaju novcem, naročito u našem vremenu. Božanska Sapfa peva: “U mojoj kući ni meda, ni muve na medu.”

Sreće su mnogobrojne, i retko ima čoveka koji nema u životu bar jednu sreću, čak i onda kad misli da je potpuno nesrećan. Istina, ima sreća ljudskih za koje jedni ljudi znaju a drugi ne znaju.Tako za beskućnike ne postoji sreća ljubavi za porodicu i za decu, a za čoveka prikovanog za ognjište ne postoji apsolutna sloboda i fantastični život beskućni. Heroj ne zna za vlast zlata bogatog kralja Lidije, ali ni bogati Krez nije znao za herojstvo Ajanta, ili pesničku slavu Pindarovu. - Čak bi čovek koji ne daje životu ništa, tražio od života sve. I začudo, ni jedan čovek ne ume da odmeri sreću koju ima, nego samo sreću koju nema. Najsrećniji je onaj čovek koji ume da se udubi onoliko u svoju sreću, kao što se drugi udube u svoju nesreću. I da ne prespava celi noć misleći na svoju sreću, kao što bi uradio da mu se dogodila nesreća; i da onako isto zbog sreće drži u rukama glavu, i da uzvereno gleda u predmete oko sebe, i rasejano čuje sve što se oko njega govori, kao što se izbezumi čovek kome su potonule galije. I, najzad, da tu sreću sam ulepšava svojim mislima, i proširuje svojom ekstazom. – Mislim čak da treba i mnoge svoje sreće namerno izmišljati. Uobražavati ih; slikati ih na pesku ili po zidovima; pevati im, ili razgovarati o njima s kamenjem po putu. Velika je pogreška čovekova, čak i beda, u tom što misli da je nesreća dublja nego sreća, i što ne ume da se eventualnom srećom hrabri, koliko se eventualnom nesrećom obeshrabruje. Strah, to je životinjski osećaj u čoveka; potpun se čovek ne plaši ničega osim sramote i kukavištva. Nikad nisam razumeo gubitke koje donosi samo vreme. Kad sam izgubio mladost, već je bilo došlo pesničko ime, i ja sam mirno prešao iz jedne sreće u drugu.

Ima puno sreća rasejanih ulicom kuda ste i danas prošli. Nijedna tuđa sreća nije bez i pomalo sreće i za nas druge. Ima ubogih ljudi koji su srećni samo zato što mogu da žive u gradu bogatih, gledajući s uživanjem blistave fasade njihovih kuća, bogate vrtove pune boje i mirisa, njihova sjajna kola i lepe i besne konje, osvetljene velike trgove i muziku. Tuđa raskoš, to je blaženstvo i za oči ubogih. Uživati u lepim ulicama i bogatsvu koje njima teče, izaziva više radost nego zavist, ma šta se o tome mislilo. S velikom radošću se živi u raskošnom gradu, ne zbog svojih palata nego i zbog tu|ih. Ima nebrojeno više sveta koji bi se zadovoljio i mršavim ručkom i bednijim stanom, samo da živi u Parizu, nego što bi bio blažen da živi begovski u kakvom anadolskom mestu. Zato je jedna velika mudrost: od tu|ih sreća praviti i sreću za sebe. To je jedini način da naša lična sreća ostane potpunija i viša. – Isto je to i u stvarima ljudskih nevolja: ko podeli tuđu nevolju, tad i njegova moralna sreća povišuje sve svoje bedeme u nenadmašne tvr|ave. A nesrećan čovek, videći kako drugi dele njegovu bedu ima zadovoljenje koje postane skoro čitava sreća. Dva sina Diagorina su bili pobedioci na Olimpijskim igrama, i gomila je pronela njihovog oca kroz svetinu koja mu je dovikivala: “Umri Diagora, jer valjda ne možeš postati i Bog, a smo ti još to ostaje!” Diagora je umro od radosti. – Najviši stepen čovekovog učešća, to je u stvarima otadžbine, jer je otadžbina zbir svih drugih ljubavi i osećanja. Mikelanđelu je bilo šezdeset i dve godine kad je u Sikstinskoj kapeli počeo mladićkom snagom da slika Strašni sud, veličanstveno delo renesanse. Ali je taj umetnik toliko bio ožalošćen događajima u životu svoje otadžbine da je mesecima ostajao ne videvši nikog, i noseći na ustima stihove koje je bio urezao pod svojom statuom Noći: da je slatko spavati, a još slađe biti od kamena, dok svetom vladaju zlo i sramota. Odista, ovakve sreće i nesreće, koje nisu lične, postoje u nebrojeno mnogo primera. Neke su mudre, a neke i lude. Jedna majka, stara rimska matrona, ugledavši sina da joj se vraća zdrav i čitav iz strašne bitke na Kani, pala je mrtva od radosti. Ali papa Leon X, saznavši da su stranačke imperatorske trupe zauzele njemu protivnički Milano, pao je mrtav od sreće. Čovek je, izvesno, po instinktu egoista; i možda nije prijatelj drugoga čoveka nego samo po istorijskoj navici. Ali ipak bez vezivanja svoje sudbine za tu|e sreće i nesreće, on je nepotpun i sitan. Zamislite dva ogromna duha kao što su bili Makijaveli i Mikelan|elo dok se borahu istog dana na šančevima, braneći oružjem svoju Firencu protiv pape i imperatora.

Čak i u vedroj staroj Grčkoj bilo je pesimista koji uopšte nisu verovali u sreću. Teognis, mudrac iz Megare, kaže: da je od svih dobara, najveća sreća za čoveka ne roditi se, i nikad ne videti sunce; ali ako je čovek već rođen, da treba što pre proći kroz vrata Plutonova i počinuti duboko sahranjen pod zemljom. Istina, ova pesimistička doktrina nije nikad uzela maha u vedroj grčkoj ideji o životu. Međutim i Sofokle, u horu jedne svoje tragedije, kaže da je bolje umreti nego živeti, verovatno pod uticajem Teognisa koji je živeo ne više nego stoleće ranije. Ali je možda u čovekovom duhu i onda, kao i danas, prolazio po neki crn oblak koji je zatvarao vidik sreće. Osećanje nesreće je bezuslovno stvar organska i stvar kulture čovekove. Vrlo zdravi reagiraju fizički, a slabi su uvek gotovi na tugu. Nesreće se dublje osećaju i u zemljama niskog i sumornog neba, nego u drugim zemljama gde je nebo visoko, i gde po svima stvarima leži sunčevo zlato. Nekulturan čovek nalazi svoje sreće onde gde ih drugi ne nalaze. Tamerlan je bio podigao kod Damaska piramidu od šezdeset hiljada ljudskih glava, i bio izvesno za sebe srećan, a za druge slavan.

Slava, to je jedina čovekova sreća koja nije spokojna i koja je naskuplje plaćena. U svojoj desetoj satiri Juvenal pripoveda umerenost, koja je bila i rimska mudrost. Opisuje Kserksa posle njegovog poraza kod Salamine, samog na jednom brodu, i okruženog samo leševima koji plivaju po vodi. I opisuje Aleksandra kojem je svemir bio tesan, ali koji se morao zadovoljiti najzad jednim uskim sarkofagom. I tirana Marija, kojeg su preterane želje oterale u izgnanstvo i tamnicu, i u baruštine Minturne, i da najzad prosjači parče hleba u Kartagi. Ni Hanibalu nije bila dovoljna Afrika od Atlanskog okeana do Nila, jer je smatrao da njegova slava nije dovoljna ako u Rimu ne zabode svoju zastavu usred Subure. A završio je bedno živeši od milosrđa jednog tirana u Vitini. Zatim, kaže Juvenal, zbog svoje visoke rečitosti su poginuli Demosten i Ciceron. Prvi je popio otrov; a drugom su odsekli ruku i glavu. Juvenal dodaje da nikad krv običnog tribuna i malog čoveka nije poprskala govornicu na rimskom forumu nego samo krv slavnih velikana. Odista, veliki ljudi bili su sreća za čovečanstvo, ali su bili stvarno najveći nesrećnici. Najveći deo istorijskih imena prvog stepena svšavali su kako svršavaju samo zločinci, i skoro nije bilo velikoga čoveka koji nije bio i veliki nesrećnik.