Blago cara Radovana: O sreći (Glava 11)

Jedan stari rimski pisac kaže: sreća rđavih ljudi jeste beda za plemenite. To je istina. Slučaj što nevaljali ljudi imaju sreće koliko i najbolji ljudi, zbunjuje čoveka i odvodi ga u ateizam. Međutim, plemeniti ljudi imaju drukčije sreće nego rđavi ljudi. Najgori čovek može biti srećan u novcu, i u zdravlju, i u deci, ali ne može biti srećan u duševnoj lepoti ni u slavi među drugim ljudima. Plemeniti ljudi imaju slavu i kad nemaju sreću; a slava je najveća sreća. Jedan čovek je slavan u svojoj okolini samo tim ako je primer poštenja, kao što je Aleksandar bio slavan vojskovođa, ili Platon slavan zbog mudrosti. Ne treba rđavim zavideti za njihovu sreću, nego dobrim za njihovu slavu. Sreća može da čoveka pokvari i kad je najbolji; i da ga satre brigama, jer je mora stalno čuvati; i može da mu donese neprijatelje i bolest, jer postane neumeren u govoru ili u uživanjima. Ali slava je sreća koja nema potrebe da je čovek čuva, jer ona, naprotiv, čuva čoveka. Čovek koji nema nikakve slave u životu, ni duhovne, ni građanske, ni herojske, ni moralne, to je čovek rođen pod prokletom zvezdom. Jer svaki čovek može biti veliki ako hoće: ako ne kao general, a ono kao vojnik; ako ne kao izvanredan gospodar, a ono kao izvanredan sluga. Naša veličina dakle zavisi od nas; a veličina je sreća već tim što je veličina.

Smrt nije nesreća, nego samo jedna čovekova predrasuda: zato je predrasuda, što je smrt za jednog ubica, a za drugog spasitelj. U oba slučaja ona je veća od života. I u oba slučaja, ona nije nesreća za onog koji odlazi nego samo za one koje ostavlja. Cela ideja o smrti ponikla je iz te čemerne istine. Stvarno, ili postoji samo smrt ili postoji samo život; istovremeno smrt i život ne mogu biti za naš um drugo nego dva pojma koji jedan drugog isključuju. Smrt u životu ili život u smrti, to je apsurdum. Ali svakako, smrt nije nesreća. Nema mirnijeg izraza nego što je na licu mrtvog čoveka; i ništa toliko ne protivureči našim suzama, koliko to spokojstvo onog za koga suze prolivamo. Ništa indiferentnije nego što je ledeni osmeh čoveka čiji odlazak drugi ljudi smatraju njegovom katastrofom. O smrti ne postoji jedno uverenje nego jedna fikcija.

Ali ono što nas vezuje za život, i što ne daje da se iščupamo iz njega, to je jedan cilj koji nam uvek izgleda nepostignut. Taj cilj se uvek identifikuje sa životom i opstankom, koji faktično i jesu njegove forme. Ne hoditi po suncu, i survati se u bolesničku postelju, ali živeti! I izgubiti moć da se dalje drži u ruci pero, mač ili dleto ali bar moći misliti! I oslepeti kao Milton, i ogluveti, kao Betoven, ali znati da iza te crne zavese postoji pokret i akcija, i moći još i sam stvarati! I najzad pasti, kao ogromni suncokret, tek onda kad nema više snage da se i dalje gleda za suncem! Život sam po sebi ne može drukčije biti predmet uma; jer akcija, to je jedina njegova sadržina. Akcija ili naracija, to je sreća ili nesreća.

Mnoge su religije i filozofije propovedale mržnju na život. Pisci, kao Niče, okomili su se bili na hrišćanstvo kako je ono omalovažilo život na ovom svetu govoreći isključivo o drugom svetu, za koji, međutim, niko ne zna ništa. Ali Niče je ovde bio nepravedan. I pre hrišćanstva je život smatran za tašt, i to ne samo u Indiji nego i u Evropi. Sokrat, Lukrecije, Vergilije, Ovidije, Horacije, Seneka, svi su verovali u ništavilo života, i govorili da je čast još jedino što vredi u životu, i, najzad, preporučivali samoubistvo. Samoubistvo iz dostojanstva, postojalo je čak u i u staroj Grčkoj. Zar se Anaksagora nije bio zamotao u plašt i legao da sebe umori glađu, i Demosten je popio svoj otrov; a obojica su ovo učinili iz osećanja ugroženog dostojanstva, koje je smatrano višim od života. Najbolje opravdanje za hrišćanstvo od ovih prekora jeste baš u tom faktu što, naprotiv, nije ono nikad propovedalo samoubistvo, nego je smatralo da čovek koji pogine voljno od nepravde najbolje dokazuje ljubav za idealom. Jedan francuski filozof, Montenj rekao je: filozofisati, to je učiti se kako treba umreti. Ali Montenj je pesimista starinski, a ne hrišćanski; učenik Plutarha, a ne učenik evanđelja. – Hrišćanstvo je čak odlučniji protivnik samoubistva i mržnje na život nego ijedna druga religija ili druga mudrost. Ono je čak prijatelj na ovom svetu, jer ga je smatralo kao predsoblje drugog života i kao priprema za večnu sreću. Čak rimski pisci koji su bili neprijatelji hrišćanstva, kao Celzije, ili kao sam Lukijan, istovremeno su napadali i hrišćanstvo, kao smešnu i odvratnu doktrinu, i život kao najbedniju taštinu.