Благо цара Радована: О срећи (Глава 11)

Један стари римски писац каже: срећа рђавих људи јесте беда за племените. То је истина. Случај што неваљали људи имају среће колико и најбољи људи, збуњује човека и одводи га у атеизам. Међутим, племенити људи имају друкчије среће него рђави људи. Најгори човек може бити срећан у новцу, и у здрављу, и у деци, али не може бити срећан у душевној лепоти ни у слави међу другим људима. Племенити људи имају славу и кад немају срећу; а слава је највећа срећа. Један човек је славан у својој околини само тим ако је пример поштења, као што је Александар био славан војсковођа, или Платон славан због мудрости. Не треба рђавим завидети за њихову срећу, него добрим за њихову славу. Срећа може да човека поквари и кад је најбољи; и да га сатре бригама, јер је мора стално чувати; и може да му донесе непријатеље и болест, јер постане неумерен у говору или у уживањима. Али слава је срећа која нема потребе да је човек чува, јер она, напротив, чува човека. Човек који нема никакве славе у животу, ни духовне, ни грађанске, ни херојске, ни моралне, то је човек рођен под проклетом звездом. Јер сваки човек може бити велики ако хоће: ако не као генерал, а оно као војник; ако не као изванредан господар, а оно као изванредан слуга. Наша величина дакле зависи од нас; а величина је срећа већ тим што је величина.

Смрт није несрећа, него само једна човекова предрасуда: зато је предрасуда, што је смрт за једног убица, а за другог спаситељ. У оба случаја она је већа од живота. И у оба случаја, она није несрећа за оног који одлази него само за оне које оставља. Цела идеја о смрти поникла је из те чемерне истине. Стварно, или постоји само смрт или постоји само живот; истовремено смрт и живот не могу бити за наш ум друго него два појма који један другог искључују. Смрт у животу или живот у смрти, то је апсурдум. Али свакако, смрт није несрећа. Нема мирнијег израза него што је на лицу мртвог човека; и ништа толико не противуречи нашим сузама, колико то спокојство оног за кога сузе проливамо. Ништа индиферентније него што је ледени осмех човека чији одлазак други људи сматрају његовом катастрофом. О смрти не постоји једно уверење него једна фикција.

Али оно што нас везује за живот, и што не даје да се ишчупамо из њега, то је један циљ који нам увек изгледа непостигнут. Тај циљ се увек идентификује са животом и опстанком, који фактично и јесу његове форме. Не ходити по сунцу, и сурвати се у болесничку постељу, али живети! И изгубити моћ да се даље држи у руци перо, мач или длето али бар моћи мислити! И ослепети као Милтон, и оглувети, као Бетовен, али знати да иза те црне завесе постоји покрет и акција, и моћи још и сам стварати! И најзад пасти, као огромни сунцокрет, тек онда кад нема више снаге да се и даље гледа за сунцем! Живот сам по себи не може друкчије бити предмет ума; јер акција, то је једина његова садржина. Акција или нарација, то је срећа или несрећа.

Многе су религије и филозофије проповедале мржњу на живот. Писци, као Ниче, окомили су се били на хришћанство како је оно омаловажило живот на овом свету говорећи искључиво о другом свету, за који, међутим, нико не зна ништа. Али Ниче је овде био неправедан. И пре хришћанства је живот сматран за ташт, и то не само у Индији него и у Европи. Сократ, Лукреције, Вергилије, Овидије, Хорације, Сенека, сви су веровали у ништавило живота, и говорили да је част још једино што вреди у животу, и, најзад, препоручивали самоубиство. Самоубиство из достојанства, постојало је чак у и у старој Грчкој. Зар се Анаксагора није био замотао у плашт и легао да себе умори глађу, и Демостен је попио свој отров; а обојица су ово учинили из осећања угроженог достојанства, које је сматрано вишим од живота. Најбоље оправдање за хришћанство од ових прекора јесте баш у том факту што, напротив, није оно никад проповедало самоубиство, него је сматрало да човек који погине вољно од неправде најбоље доказује љубав за идеалом. Један француски филозоф, Монтењ рекао је: филозофисати, то је учити се како треба умрети. Али Монтењ је песимиста старински, а не хришћански; ученик Плутарха, а не ученик еванђеља. – Хришћанство је чак одлучнији противник самоубиства и мржње на живот него иједна друга религија или друга мудрост. Оно је чак пријатељ на овом свету, јер га је сматрало као предсобље другог живота и као припрема за вечну срећу. Чак римски писци који су били непријатељи хришћанства, као Целзије, или као сам Лукијан, истовремено су нападали и хришћанство, као смешну и одвратну доктрину, и живот као најбеднију таштину.